Mogu li Amerikanci da prelome mozak Srbima

Srbija je „evropski lider“ u „antiamerkanizmu“, a taj fenomen očigledno zabrinjava i ljude u Vašingtonu koji se bave Balkanom. Američki ambasador u Beogradu o tome vrlo direktno i otvoreno govori, na čemu mu treba zahvaliti.

Temeljno, na adekvatnim teorijskim osnovama i sa pratećim metodološkim okvirima, temu psihološko-propagandnih operacija na našim prostorima prvi su počeli da analiziraju istraživači povezani sa srpskim sektorom bezbednosti.

Bez obzira što je iz beogradske političke čaršije u skromnim uradcima publicističkog karaktera plasirana teza kako je priča o psihološko-propagandnim operacijama još jedna u nizu „teorija zavera“, time nisu potkopani ili demantovani zaključci čitavog niza autora koji su dokazali uspravo suprotno (Dejan Vuletić, Milan Miljković, Dejan Vučinić, Marko Parezanović, Relja Željski).

Sasvim je logično što su ova ispitivanja, kada je o regionalnom kontekstu reč, najpre i najozbiljnije sprovođena u Srbiji, a još je logičnije što su ih inicirali ljudi iz sektora bezbednosti koji su pored redovnog posla još i naučni istraživači. Jer, protiv Srbije se jako dugo vode projektovane i koordinirane psihološko-propagandne operacije, a oni kojima je zadatak da to analiziraju prvi su i shvatili da u mnogim stvarima nema improvizacija ili slučajnosti, nego da postoje izvesne zakonomernosti. Na studiji slučaja iz Srbije moglo se prepoznati i utvrditi kako funkcionišu matrice i algoritmi za izvođenje ovih operacija. Što je još važno, kasnije se to sve potvrdilo i u nekim drugim studijama slučaja, uključujući i Ukrajinu.

Kako je sve počelo…

Naravno, početak ovakve vrste dejstava protiv Srbije u ovoj istorijskoj fazi treba tražiti u prvoj polovini devedesetih godina HH veka (u radovima u interesantnom zborniku koji su uredili Vilijamson Marej i Piter Mansur predstavljaju se i objašnjenja kako se začeci izvođenja savremenih hibridnih ratova čiji su sastavni delovi psihološko-propagandne operacije mogu tražiti u devetnaestom veku i Francusko – pruskom ratu iz 1870 – 71. godine). Plasiranjem dezinformacija, poluistina ili tendenciozno tumačenih podataka uticalo se na međunarodnu javnost i tekuću (de)motivisanost stanovništva, ali se tako i pripremao teren za izgradnju konstrukcija i diskursa koji će kasnije poslužiti za daleko ozbiljnije procese (između ostalog i za donošenja odluka međunarodnih organizacija ili recimo za vođenje postupaka pred Haškim tribunalom).

Preumljenje Srba

Jedan od tih ozbiljnijih procesa trebalo je da bude i „preumljivanje“ srpskog javnog mnjenja, kao preduslova za uspostavljanje novog (neki su mislili i „konačnog“ pa otuda ovaj pridev kada govore o statusnom rešenju za Kosovo i Metohiju) regionalnog geopolitičkog poretka. Na uporna objašnjenja tipa kako su Srbi „genocidni“ i samim tim jedini odgovorni za nesrećna dešavanja iz devedesetih godina HH veka, ili da nismo dorasli ovom „superiornom evropskom“ te da zato ovde kod nas nikada i ništa nije valjalo – potrošena su abnormalna sredstva.

Kada bi se sabrale sve donacije i svi grantovi usmereni u tu svrhu ka medijima, nevladinim organizacijama, naučno – obrazovnim ustanovama, političkim strankama, državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, to za ove tri decenije sasvim sigurno iznosi više milijardi dolara.

Pare kaplju, rezultata nema

Međutim, ono što je potpuno začuđujuće, jeste da očekivani rezultat izostaje. Nesumnjivo, neki ciljevi su ostvareni, to se najbolje vidi u Crnoj Gori gde je kreiran sasvim novi kolektivni identitet među velikim delom populacije (prvi put u istoriji crnogorstvo se „zidalo“ na ekstremnom antisrpstvu). Ali, nema rezultata u samoj Srbiji! I ne samo da ga nema, već se „klatno“ nenadano pomerilo u drugu stranu.

Pritisak (onaj organizovani i usmeren ka najširem javnom mnjenju) koji se koristi kao sredstvo u izvođenju prsihološko-propagandnih operacija stvorio je i – potisak. O da, upotreba psihološko – propagandnih operacija proizvodi i nus – pojave, iako zagovornici izvođenja tih operacija najčešće prećutkuju taj deo o eventualnim neželjenim dejstvima.

Srbija je „evropski lider“ u „antiamerkanizmu“, a taj fenomen očigledno zabrinjava i ljude u Vašingtonu koji se bave Balkanom. Američki ambasador u Beogradu o tome vrlo direktno i otvoreno govori, na čemu mu treba zahvaliti. Svi pokušaji prethodnih godina (a bilo ih je, makar u naučnoj zajednici) da se o tome diskutuje završeni su neslavno, između ostalog i zato što su korisnici onih silnih milijardi takve diskusije „gušili“. Valjda su se plašili da će neko postaviti pitanje njihovog rada ili su mislili da ako o nečemu ćute, onda to i ne postoji!

Crne liste

Ko god je pričao ili pisao o fenomenu „antiamerikanizma“ automatski je svrstavan na kojekakve „crne liste“. Inače, termin „antiamerikanizam“ treba staviti pod navodnike pošto je upitno protiv koga se u Srbiji javlja odbojnost!? Retkost je, zaista, nabasati na pojedince, još ređe na organizovane grupe koji nešto imaju protiv američkog naroda. Kada je reč o delu američke elite koji je odlučivao o Balkanu prethodnih decenija, onda je percepcija sasvim drugačija. Srbi su protiv „vašingtonske močvare“ i duboke države, a ne protiv Amerikanaca.

Elem, taj osećaj na srpskom etnoprostoru postoji, tokom vremena je ojačao i ukorenio se, čak se delimično preliva i ka nekim drugim komšijskim etnosima, a u dobroj meri i prerasta u „antivesternizam“.

Ovi procesi su primetni pogotovo među mlađom populacijom, baš onim „socijalnim segmentom“ koji je bio „predmet posebne obrade“ tokom izvođenja psihološko-propagandnih operacija. Šta se tu desilo? Kako su te silne milijarde proizvele takav kontraefekat?

Svakako, više je razloga za takav epilog, a opšte „slabo mesto“ u sprovođenju operacija širom sveta predstavljaju „lokalni izvođači radovi“ koji se protokom vremena „birokratizuju“ i sve više poistovećuju sa onima koji ih finansiraju (ti koji finansiraju u različitim situacijama mogu se i različito nazvati kao suparnici, izazivači, neprijatelji, okupatori, kolonizatori i td.), a sve manje dodirnih tačaka imaju sa narodom iz kog potiču i na koji treba da utiču.

No, u ovom konkretnom slučaju postoji još jedan momenat koji se mora uzeti u obzir. Kristofer Hil konstatuje kako „u Srbiji vlada antiamerikanizam iz 1999. godine“!

Zašto je prelomna 2008?

Nesumnjivo, ta 1999. godina jeste po mnogo čemu presudna, pa se može reći i da su ti događaji doprineli rastu „antiamerikanizma“ u Srbiji (iako je on bio izražen u Srbiji i pre agresije NATO na SR Jugoslaviju). Ali, za procese koji će se kasnije tokom druge decenije XXI veka oblikovati (a primetni su pogotovo među mlađom populacijom) važniji su događaji iz 2008. godine.

Ratovi donose traume koje se utiskuju u kolektivnu svest, ali ti utisci tokom vremena blede. Obično svaka naredna generacija koja nije direktno „osetila“ rat donosi odluke na osnovu sasvim drugih „parametara“, preživljena trauma njihovih predaka igra sve manju ulogu. Ratovi budu i prođu, protokom vremena dolazi i do izvinjavanja (ne deklarativnog, kojem su političari skloni, već suštinskog), praštanja i moguće – do pomirenja. Zato je 2008. godina po mnogo čemu prelomna. Tada se, naime, pokazalo kako Amerikanci uopšte nemaju nameru da se za bilo šta izvinjavaju, niti ih interesuje pomirenje.

Epopeja sa jednostranim proglašavanjem nezavisnosti takozvane „Republike Kosovo“, napisana u SAD i direktno sprovođena od strane Vašingtona dokaz je ove tvrdnje! Srbima je tada predočeno da su „stavljeni van zakona“ (da upotrebimo pojam Albera Memija), da za njih ne važe ista pravila kao za druge. Jugoslavija se raspala po AVNOJ – evskim granicama, međunarodna zajednica predvođena SAD je „zapečatirala“ tu stvar, iako te granice niti su demokratske, niti su istorijske. U tom kontekstu je i pominjano da je „Kosovo demokratsko, a ne nacionalno pitanje“.

Ispostavilo se ipak da je „Kosovo nacionalno pitanje“ te da se „AVNOJ-evski princip“ na Srbiju ne primenjuje. Zbog zadovoljavanja svojih geopolitičkih interesa i opravdavanja odluke iz 1999. godine SAD su tvrdoglavo insistirale na najpre proglašavanju, a zatim i legitimizaciji državolike tvorevine kosovsko – metohijskih Albanaca i tako „izgubile“ Srbe. Da će do ovakvog raspleta doći postalo je jasno još iste 2008. godine, ali se u Vašingtonu verovalo kako treba samo još malo psihološko-propagandnog rada i sve će leći na svoje mesto. Užasno loša procena koja im se kasnije obila o glavu.

Američki ambasador će, zato, malo ili nimalo moći da uradi u suzbijanju „antiamerikanizma“ u Srbiji. Uzroci tog fenomena su takvi da se oni više ne mogu ispraviti psihološko-propagandnim operacijama. Slika o SAD promeniće se kod Srba kada se u Vašingtonu promeni stav oko kosovskog pitanja.

autor: Dušan Proroković