ZAŠTO JE JEZIK TAKO VAŽAN
Konfučije je jasno rekao:“Ako upotreba jezika nije precizna, ono što se kaže nije ono na šta se misli; ako se ne kaže ono što se misli, onda ono što treba uraditi neće biti urađeno; ako to ostane neurađeno, onda će propasti moral i veštine; ako se ( na taj način, nap. V. D. ) izgubi pravednost, ljudi će biti sasvim zbunjeni i bespomoćni. Zato ne sme biti samovolje u onome što se govori. To je važnije od svega“.
Zato je smrt govorne kulture srpskog jezika jedno od ključnih pitanja sa kojima se suočavamo. Profesor dr Rajna Dragićević je o tome još 2015. rekla:“Nekada je postojala nesumnjiva želja govornika srpskog jezika za podizanjem jezičke kulture. Danas je i ta želja dovedena u pitanje. Izgleda da ćemo morati učenicima, studentima i svim građanima Srbije prvo da objasnimo da je važno biti pismen i da treba negovati srpski književni jezik, pošto se, očigledno, mnogi preispituju u vezi s tim, a tek kada sa tim raščistimo, možemo krenuti u borbu protiv „atačovanja”, „selfija”, itd. Pre nekoliko meseci, studenti su me iznenadili svojom kreativnošću kada sam ih zamolila da prevedu „selfi” na srpski. Ponudili su nekoliko desetina spontanih odgovora: autoslika, jajić, ličnjak, ogledaloslik, osobnjak, samoja, samić, samoslika, samofotka, samofotografija, samoškljoc, svojeljub, svojić, svojko, svojfot, sebeblic, sebić, slikoseb, sopstvenjak itd. Najčešći odgovori bili su: samoslika, sebić i (šaljivo) svojko. Kada bismo se potrudili da negujemo leksičku normu i da forsiramo u školi i medijima dobre prevode stranih reči, neki od njih bi vremenom zaživeli.“
Ali, od toga nema ništa. Potonuće jezika se nastavlja.
TEHNIKA, UVEK TEHNIKA
Pokaalo se da je bila u pravu Snežana Vuković, koja je, u godišnjaku „Danica“ za 2012, zabeležila koliko je Internet uticao na sve nas, a na decu naročito:“Nemamo vremena za duge rečenice, za pregled, razumevanje, povezanost, linearan rast. Zaboravljamo da se određene misli mogu misliti samo polako, da se do nekih istina može doći samo povezanim i sporim rasuđivanjem. To sve povratno utiče na našu recepciju i interpretaciju sveta, na naš, kako se to nekada zvalo –„pogled na svet“- odnos prema znanju, radu, na naš stil života. Dok „rade na sebi“, blude potrošačkim rezervatima u potrazi za Svetim Gralom mode, dok imitiraju, reprodkuju, dok nemaju vremena za „velike priče“ i duga povezana kazivanja – moderni ljudi se ne pitaju da rad na sebi ne podrazumeva možda razvoj svojih ljudskih i stvaralačkih potencijala. Mladi ne tragaju više za iskustvom slobode koje je važno jer se njime proverava i vrednuje njihovo iskustvo socijalne determinacije. Važno je biti copycat, stari pridev nepatvoren tone zajedno sa sazvučjem reči pabirčiti, pavetina, patoka, semantika prefiksa pa– ne govori nam više ništa, ne prosijava svojom dubinom, zvukom i smislom. Da li je nastupilo vreme kada je prva asocijacija na pridev originalan robna marka neke potrošne robe?“
I o tome je reč.
NA PUTU KA DEMENCIJI
Naš poznati psiholog Zoran Milivojević ističe:“U mozgu malog deteta postoje brojni urođeni programi, ali i veliki broj nervnih ćelija koje tek treba da izgrade međusobne veze i uspostave nervne puteve. Koji će nervni putevi u mozgu biti izgrađeni zavisi od spoljašnje stimulacije: ono što je stimulisano se izgrađuje i održava, a ono što nije, ne izgrađuje i smanjuje. Kako mozak bebe ili malog deteta najviše stimulišu roditelji, njegova organizacija nije rezultat prirode, već je on „socijalni mozak”./…/ Suština cele priče jeste u tome da nam tehnologija olakšava mnoge aktivnosti, što za skrivenu posledicu ima „atrofiju” našeg mozga. Uzmimo za primer pojavu digitrona. Pre njega ljudi su mnogo bolje računali, koristeći olovku i papir. Nakon pojave digitrona mnogi nisu u stanju da bez njega izvrše osnovne matematičke operacije kao što su sabiranje ili množenje. Slično je i s memorisanim brojevima telefona. Nekada su ljudi znali napamet desetine telefonskih brojeva, a danas jedan ili dva. U tom pravcu je i nova filozofija podučavanja koja smatra da mladi ne treba da pamte podatke, već samo da znaju gde da ih potraže, ako im ikada zatrebaju. Na opasnost atrofije naših mozgova zbog toga što naše mentalne funkcije sve više delegiramo raznim digitalnim pomagalima upozorio je neuronaučnik Manfred Spicer svojom knjigom pod nazivom „Digitalna demencija”./…/ London je megapolis s preko 25.000 ulica, a oni koji žele da polože ispit za taksistu u Londonu moraju da ih sve nauče napamet za šta im treba oko dve godine pripreme. Oni koji su uspeli u tome u odnosu na one koji su pali na ispitu i na vozače autobusa, imali su za 50 odsto uvećanu strukturu u mozgu koja se naziva hipokampus, a koja je odgovorna za memoriju i orijentaciju u prostoru. To je potvrda ideje da je mozak „mišić” i da raste, ako vežbamo. Preterano oslanjanje na digitalna pomagala ne samo da deluje atrofično na naše mozgove, nego smanjuje i naše mentalne sposobnosti. Nekoliko istraživanja je pokazalo da se poslednjih decenija smanjuje kolektivni količnik inteligencije, to jest da su ljudi pre pedeset godina bili inteligentniji od nas.
Kako smatra da delimično atrofirani mozgovi brže propadaju u starosti, Spicer smatra da će oko 2050. godine, biti duplo više demencija nego danas.“
Mislite o tome, dok imate čime!
autor:VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
