PIŠE: Jelena Ćirović
Iznenadila me Biljana Srbljanović svojim tekstom o Novaku. Ne čak ni negativno, već mi došlo onako – jadno i žao. Ne Novaka. Nedostojno nje. Ne zato što tako misli, ima puno pravo, kao i uvek, njoj se mora čestitati na hrabrosti i autentičnosti. Po tome je ona za mene posebna, više nego po dramskom tekstovima koje piše, a i njima naklon.
Čime me onda iznenadila? Upravo po pitanju “borbe za slobodu”, koju ona “osvaja” već dugo vremena, a sad se već i pitam da li je i osvaja.
Kako to da borac za slobodu, borac za svoju reč, tako spusti nečiju drugu borbu za slobodu, izjednačavajući je sa celim narodom, porodicom i ostalim svepriznajućim kategorijama na najprimitivniju ravan?
Pisano na brzinu i iz duše, kao i sve što kaže, to verujem. Ali se ovoga puta podvuklo nešto ispod te brzine, o duši da ne govorim, skoro da sam pomislila da je ljubomora.
Nedostojno je Biljane Srbljanović da bilo koju osobu izjednačava sa kolektivitetom. To prosto nije njen nivo.
“Nisu Srbi Novak”.
Pa nije nam otkrila Ameriku. Izjednačavanje mase sa istaknutim pojedincem, nije srpska izmišljotina. To se naučilo još u srednjoj školi, u predmetu Opšta psihologija, u udžbeniku Nikole Rota. Zna to Biljana. Zato me i čudi usresređivanje teksta na identifikaciju. “Nisu Srbi Novak”. Pa naravno da nisu. Jel tome treba toliko pažnje poklanjati, kao što je to ona učinila? Ne treba, to je pucanj u prazno. To je tema nedostojna ljudi koji smatraju da umeju da razmišljaju, kao i ljudi koji pretenduju da se bave suštinom.
Svaki narod na ovom svetu bi isto reagovao da se “njihovom” Novaku Đokoviću dogodilo to što se dogodilo “našem” Novaku Đokoviću. Bili bi isti medijski naslovi, iste reakcije na te naslove. Po čemu smo mi to “posebni” u tim reakcijama? To je Biljana Srbljanović nekako preskočila u brzini. Da li bi “prosvećeni” Španci ili Švajcarci reagovali drugačije, da su u pitanju Nadal i Federer? E to je tema. Znam, reći ćete, kao što i ja kažem, to njima ne bi moglo da se dogodi. Tačno. U tome i jeste ključ. Ne bi moglo da im se dogodi, jer su programirani “na pravila” i to je vrhunac njihove svesti. Ali bi mediji isto reagovali.
Ko ta pravila propisuje, kako i kada, to nije bitno. Bitno je da se pravila postavljaju i da ih se “usput” treba čvrsto držati.
I zato me čudi Biljana Srbljanović, koja u svom tekstu zapravo zagovara držanje postavljenih pravila. Novak hoće da uđe u tamo neku zemlju, tako nekako, gde postoje pravila koje on nije ispunio? Tako nekako kaže Biljana, skoro mi postaje kao Darija, a ipak nije tako niskog kalibra.
Pa da se ne bavim pravilima, i da li ih se Novak držao ili ne, u to se sigurno razumem bolje nego ona, i stoga tvrdim da ih se držao, a i australijski pravnici su se već ozbiljno pobunili protiv takvog presedana, ko se malo razume u pravo shvatiće o čemu pričam, tu bi već Biljana trebalo da se informiše.
Nisu Srbi Novak, nije Novak specijalan. Pa Srbi sigurno nisu Novak, kao što ni jedan narod nije neka bitna osoba iz njihovog nacionalnog korpusa. Već sam rekla o identifikaciji, to što je trebalo da kažem. To je izlizana tema, na kojoj se Biljana ovoga puta ozbiljno izanđalo zadržala.
Jedino u čemu se slažem sa njenim stavom, jeste da Novak želi da ga vole. Ok, želi, to je jasno i skroz vidljivo. I u čemu je problem i sa tim? Niko nije idealan. Jel mu to jedina mana? Ma živeo sto godina sa tom manom!
Da li je Novak poseban? Biljana Srbljanović kaže da nije. Ja kažem da jeste. I to ne za Srbe. On je davno prevazišao tu nacionalnu ravan, na kojoj ga Biljana uporno zadržava. Još jedan pucanj u prazno, jer je očigledno. I zato je svaka granica koju pokušavaju da mu postave, granica celom čovečanstvu, jer je granica posebnosti, granica ličnom, a ne kolektivnom identitetu, granica slobodi mišljenja i slobodi življenja.
Ovo možemo da vidimo samo zahvaljujući tome, što je Novak davno izgradio sebe, i održava se, bez pomoći naciona, što je dovoljno novca zaradio i postavio se na mesto gde ne može svako da dođe, pa se čuje šta radi i šta govori.
Nije tenis samo gomila para, za prvih 10 ili 50 jeste i to, uz stravičan rad, napore i odricanja i stravičnu stabilnost u glavi.
Tenis je i arena za slobodu mišljenja. Nije bio. To je od tenisa napravio Novak.
Dramaturgija jeste teren za borbu za slobodu mišljenja, po definiciji. Tom terenu nije potreban nikakav Novak da je izdigne na taj nivo. Na tom terenu Biljana treba da egzistira i to u produženom trajanju.
Kad Biljana Srbljanović postigne da bude u prvih 10 ili 50 savremenih svetskih dramskih pisaca, a ne prva, pa kad joj neki Australijanac, ili u najboljem slučaju Francuz, zabrani da joj se izvodi drama, jer ona misli drugačije od onoga što treba po zacrtanim pravilima, e tada može da piše o Novaku Đokoviću tako kako je pisala, a da to ima neku svrhu.
Ovako, na moju žalost, ipak sve liči na ljubomoru.
Biljana Srbljanovic je, kako bi se u narodu reklo, ispusena mustikla. Cudno da je sada opet pred izbore „vaskrsavaju“.
Biljana je jedna od mnogih koje prodaju svoje mišljenje. Ili tuđe, svejedno. Ona je bila na Zapadu i videla kako se to radi.
Ona hoće da bude deo tog sveta, gde se ljudi kupuju i prodaju. Gde je istina ono što kaže naručilac govora. Ona je talog modernog društva.
Lepo receno….upravo i ja tako mislim.
Biljana Srbljanović je toliko izblamirana osoba, da se čudom čudim da joj netko dize reiting, samim tim da ju uopšte spominje i imenuje.