Naše poslednje pobede

0
90

Iz sudbine Stanislava Krakova može se u jednom širem kontekstu sagledati sva pogrešnost našeg odnosa prema geopolitičkom smislu novije srpske istorije


U danima kada slavimo najveću pobedu srpskog oružja u istoriji, ne možemo a da se ne setimo srpskog književnika, novinara i filmskog reditelja Stanislava Krakova (1895–1968), dugo godina prognanog iz naše savremenosti i istorije kao žestokog protivnika komunizma, a heroja svih ratova Srbije od 1912. do 1918, nosioca 18 najviših domaćih i stranih ratnih odlikovanja, među kojima i Belog orla sa mačevima, ordena koji se mogao dobiti samo za podvig na bojnom polju.

Rečima iz naslova ovog teksta završio je Krakov zbirku ratnih sećanja utkanu u njegove dugometražne dokumentarno-igrane filmove Za čast otadžbine (1930) i Golgota Srbije (1940) i danas najpotpunije filmske prikaze srpske pobede u Velikom ratu. Iako je Jugoslovenska kinoteka odavno učinila ono što je ostalo od ovih filmova dostupnim, Javnom servisu Srbije (niti ikome drugome u ovoj zemlji!) nije palo na pamet da novim naraštajima prikaže ove izvanredne filmove, i sada umetnički uverljive i istorijski tačne.

Umesto toga, na Dan primirja opet smo gledali falsifikat istorije pod naslovom Kralj Petar Prvi, u kome srpski vojnik ubija razoružane ratne zarobljenike, što je i dalje besramna laž, kao i mnogo drugog u ovom antisrpskom filmu, o čemu smo opširno pisali na ovom mestu i drugde. Tek kasno uveče 11. novembra ove godine videli smo ponovo, po ko zna koji put, najbolji (i gotovo pola veka jedini film na temu srpskih pobeda 1914-1918) Marš na Drinu Žike Mitrovića, da bi nam odmah sutradan isti Javni servis Srbije uvalio i Delićevu Sutjesku, koliko valjda da se ne pomrači ni Brozova ratna slava (iako se isti na Kolubari dušmanski tukao protiv Srba u činu domobranskog štabsgefrajtera!).

Uvreda za Srbiju i srpsko oružje ili potez sasvim u duhu programske politike RTS-a? I jedno i drugo, da vuk bude sit i ovce na broju, naročito one ovce kojima je do sećanja na srpske pobede.

Ali zašto „poslednje pobede“ kada srpsko oružje sve do naših dana (s obzirom na Košare, Paštrik, Koridor i ine herojske borbe) daje jasnog dokaza o svom postojanju? Eto zašto tim „poslednjim pobedama“ – a ne „primirju“! – posvećujem ono što sledi u ovom i sledećem nastavku teksta o Stanislavu Krakovu i to u jednom širem kontekstu: našeg potpuno pogrešnog odnosa prema novijoj srpskoj istoriji u geopolitičkom smislu, što je i važna poruka pomenutih filmova.

Primirje ili pobeda?

Do odluke srpske vlade 2012. godine da ustanovi kao zvanični Dan primirja, 11. novembar proslavljao se u Srbiji onako kako i dolikuje, tj. kao Dan pobede u Velikom ratu, što je i bio dok Evropska unija (tj. Nemačka i Francuska, tada i Velika Britanija) nije odlučila da „zakopa ratne sekire“ i pobedu, kapitulaciju Centralnih sila s Nemačkom na čelu i potpunu prekompoziciju Evrope, sa čije su mape nestale četiri carevine, nazove više ili manje tehnički – primirjem.

Sve do tog trenutka u Srbiji se ovaj dan slavio i priznavao kao dan sećanja na pobede sa Cera, Kolubare, Mojkovca, Kajmakčalana i Dobrog polja. Onda smo i mi, na „evropskom putu“, po običaju i bez pogovora, prihvatili eufemizam EU iako je istorija govorila, i danas govori, nešto sasvim drugo: proboj Solunskog fronta (i kapitulacija Bugarske) ubrzao je kraj rata i za svega tri meseca doveo do sloma Centralnih sila, ozvaničenog u Kompijenjskoj šumi. Samo deset dana posle proboja Solunskog fronta na Dobrom polju, kaže istorija, „dana 29. septembra 1918. Vrhovna komanda nemačke vojske obavestila je cara Viljema Drugog i kancelara Rajha, grofa fon Gertlinga, u njihovom štabu u gradu Spa (Belgija), da je nemačko vojno stanje beznadežno. General Erih Ludendorf, koji se očigledno plašio katastrofe, rekao je da ne garantuje da će front izdržati naredna 24 sata i zahtevao da se od savezničkih snaga zatraži hitan prekid vatre“ (dr Momčilo Pavlović, Politika, 11. novembar 2021).

Da Vas podsetimo:  Rasrbljavanje Srba putem viceva
Potpisivanje nemačke kapitulacije u Prvom svetskom ratu u vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša u Kompijenjskoj šumi, 11. novembar 1918. (Foto: Wikimedia/Maurice Pillard Verneuil)

Da ne bude neke zabune, evo šta je već sutradan zapisao fon Ludendorf u istom dnevniku: „Događaji u Bugarskoj iznenadili su Vrhovnu komandu; bugarska vojska je u punom porazu… Situacija na Zapadnom frontu je ozbiljna. Zbog toga smo feldmaršal (Hindenburg – prim. B. Z.) i ja ubeđeni da u interesu vojske treba učiniti kraj neprijateljstvima.“ Maršal Foš je odgovorio: „Vi ste pobeđeni i podnosićete zakon pobediočev.“ Američki predsednik Vilson bio je jasan: „Sa Nemačkom ne možemo pregovarati o uslovima primirja već se ona mora predati.“

Kako se ovo zove? Koliko je još Nemačka mogla da ratuje do bilo kakvog „primirja“? Kako se, bre, naziva primirje kad više nemaš drugog izbora osim da se predaš na milost i nemilost protivniku? I zašto se sve ovo dogodilo kad su saveznici, zaglibljeni na Mezi i Argoni do proboja Solunskog fronta (kada je po mišljenju engleskog premijera Lojda Džordža „zadat smrtni udarac Centralnim silama“!), predviđali da će se rat završiti tek tamo negde 1919. godine?

Junaci iz bajke

Posle katastrofe Centralnih sila na Balkanu i prodora u „meki trbuh Evrope“ kod Pečuja, dakle posle 800 kilometara pod borbom za manje od 60 dana, srpska vojska preokrenula je rat. Silazeći s nemačkog prestola posle abdikacije, kajzer Vilhelm Drugi rekao je doslovno: „Sramota, šačica Srba odlučila je rat.“

Njegov feldmaršal Makenzen, odlazeći u srpsko ropstvo, rekao je i nešto drugo: „Znate da je naš car Vilhelm rekao: ’Šteta što taj mali narod nije moj saveznik’. Dopustite meni, bivšem neprijatelju, da pozdravim herojsku Srbiju. Borili smo se protiv junaka iz bajke.“ Taj ponos nemačke armije, povodom koga je car Vilhelm rekao „činim veliku čast što protiv njih šaljem jednog Makenzena“, imao je još snage i dostojanstva da časno obeleži sopstveni poraz.

„’Bio sam u Beogradu već nekoliko dana kad nam je došla vest o velikom i definitivnom primirju. Mi smo sa maršalom Franše d’Epereom izradili čitav plan o nastupanju. Mi smo trebali svi zajedno da marširamo preko Mađarske i Čehoslovačke čak do Bavarske. Ja i danas verujem da su pogledi maršalovi bili mudri i da bi se mnoge posleratne teškoće izbegle da nam Vrhovni savet nije apsolutno zabranio da naš projekat o nastupanju ne stavimo u izvršenje’, rekao je kralj Aleksandar Karađorđević“, piše dalje istoričar Pavlović.

Da Vas podsetimo:  Građani većinom nezadovoljni radom lokalnih samouprava

Isti onaj Vrhovni savet Antante, u kome je sedeo premijer vlade Njegovog veličanstva Lojd Džordž, koji će tek mnogo kasnije posle kompijenjskog „primirja“ napisati u svojim memoarima da je trebalo prihvatiti predlog srpske Vrhovne komande o protivudaru još u ranu jesen 1915. godine. Tu kaže „da bi rat bio završen najverovatnije još 1916. godine da je ideja srpskih vojskovođa, o udaru preko Balkana u pozadinu Centralnih sila, realizovana 1915. Time bi se uštedele ogromne žrtve koje su podnete usled produžavanja rata“. Sad je to samo istorija, a mogla se sačuvati Srbija i neopisivo njeno mučeništvo, što Lojd Džordž, naravno, ne pominje.

Poslednja predaja

Stanislav Krakov, tada srpski vodni oficir Drugog bataljona Petog pešadijskog puka, koji je kod Jarka prvi prešao Savu na čelu tridesetak srpskih vojnika, svedoči o tome da ni ova istorija nije sasvim tačna. Naime, srpska vojska vodila je borbu i posle zvanično potpisanog Fošovog „primirja“. Posle svega Mađarska se proglasila neutralnom (!) i nezavisnom od Austrije (!), a njen novopečeni predsednik, grof Mihalj Karolji, dotrčao je 7. novembra u Beograd, u D’ Epereov štab, da i on iskamči kakvo „primirje“.

Susret je održan pod svećama (u Beogradu još nije bilo struje) u Piroćančevoj kući u znamenitoj Francuskoj 7, a prisustvovao je sa srpske strane još i pukovnik Danilo Kalafatović, načelnik Operativnog odeljenja srpske Vrhovne komande. D’ Epere je bio kratak i jasan: „U ovom ratu vi ste bili na strani Nemaca. Stoga snosite istu odgovornost kao i oni i zato morate biti kažnjeni kao i oni. Ne smatram vas neutralnom, nego pobeđenom državom.“ Uručio im je tekst uslova primirja od 18 tačaka u kome se zahtevalo da Mađari evakuišu Banat i Bačku severno od linije Maroš – Subotica – Baja – Pečuj – reka Drava.

Luj Franše d’ Epere (Foto: Wikimedia/Gallica Digital Library/Henri Manuel)

Prema memoarima „crvenog grofa Karoljija“, D’ Epere je još rekao: „Zar je moguće, gospodine grofe, da ste tako nisko pali? U ovom ratu vi ste išli sa Nemcima, sa Nemcima ćete i ispaštati.“ Okrenuo se i otišao bez rukovanja. Tako se „crveni grof“ vratio u Peštu praznih šaka, pa je njegov ministar rata Bela Linder potpisao bezuslovnu predaju Mađarske 13. novembra u Beogradu, kojom je Mađarska izgubila 75 odsto svoje ranije teritorije (taj Linder je karijeru završio kao srpski birov u Pečuju, a umro mnogo kasnije u Beogradu).

Bila je to poslednja predaja ostataka Austrougarske monarhije i to u zdanju hotela „Srpski kralj“ na početku Knez Mihailove, pogođenom u prvom bombardovanju Beograda 26. jula 1914, čime je i započeo Prvi svetski rat. Ali krug još ne beše zatvoren.

Krakov je sa svojom jedinicom dodatno „ratovao“ preko Zagreba i Rijeke, gde umalo nije došlo do sukoba između saveznika, Italije i Srbije. U nekoj vrsti „poluratnog“ stanja bile su ove dve saveznice i u Sloveniji, gde je srpski kraljevski potpukovnik Stevan Švabić, vraćajući se iz austrijskog zarobljeništva 1918. bez jedne ruke, s nekoliko srpskih vojnika, naložio nastupajućim Italijanima da u svom pokretu ka Ljubljani ne kroče ni korak dalje. Tu je nacrtana stara jugoslovensko-italijanska granica.

Da Vas podsetimo:  Svete krave 2 ili zašto je uznemiren NVO sektor

Šta bi bilo da hrabri srpski oficir nije prihvatio usrdnu molbu Narodnog veća SHS iz Ljubljane i isprečio se Italijanima u ime srpskog kralja (i sila Antante) kod Vrhnike, ostaje da se nagađa, ali bi istog dana, 14. novembra, sigurno pala Ljubljana, a granica postavljena ko zna gde, da je crtaju i ispravljaju neke buduće mirovne misije. Mislite li da potpukovnik Švabić ne bi pucao? Varate se. To je dobro znala cela divizija Cacciatori delle Alpi kad je poslušno stala i ukopala se na Švabićev ultimatum. Pa je još naredila da se sve do Logateca poskidaju italijanske i okače – srpske zastave.

„Dole opančarski kralj“

Iz Kraljevice, gde se posredstvom saveznika uspostavljala nova granica na Rječini, Stanislav Krakov vraćen je u Zagreb, gde je upravo počela oružana secesija Hrvata protiv Kraljevine SHS, proglašene samo tri dana ranije, 1. decembra 1918. U Rudolfovoj kasarni u Zagrebu izbila je 5. decembra oružana pobuna dve hrvatske jedinice: 53. i 25. domobranske („zagrebačke“) pukovnije (u kojoj je na Kolubari 1914. revnosno služio Josip Broz), poznate po zverstvima u Mačvi i Podrinju. Atmosfera u Zagrebu bila je tog dana dijametralno suprotna onoj koju opisuje Krleža u famoznoj Pijanoj novembarskoj noći 1918.

Masa od 20.000 ljudi pridružila se pobunjenim pukovima 42. domobranske („vražje“) divizije i išla Frankopanskom i Ilicom urlajući „Dole Srbija“, „Dole opančarski kralj“! Ostrvljeni, marširali su prema tek useljenom Narodnom vijeću SHS da sruše narodno predstavništvo, ponište ujedinjenje i uspostave nezavisnu državu Hrvatsku (kakva je i stvorena na istom mestu 1941). Sreća da, osim misije pukovnika Pribićevića u kojoj je bio i poručnik Krakov, još nije pristigla srpska vojska, inače bi za ono što se zatim dogodilo bili opet krivi Srbi.

Poverenik Narodnog vijeća Grga Anđelinović, veliki pobornik jugoslovenskog jedinstva s Hvara (inače deda stric potonje hrvatske ministarke Vesne Pusić), okupio je nešto hrvatskih sokola, dalmatinskih mornara i „dragovoljaca SHS“ i s vrhova zgrada br. 6 do 12 na Jelačić placu osuo mitraljesku paljbu po podivljaloj rulji. Tu je palo petnaest „prosinačkih žrtava“ za neovisnu Hrvatsku a gomila se u panici razbežala. Kada je uskoro stigla srpska vojska, niko više nije ni smeo da pisne u tom gradu, koji je Krakov opisao kao „podmuklu varoš trgovaca i advokata u kojoj sve ključa od obaranja i stvaranja država u igri đavoljskih rabota“.

Demonstracije u Zagrebu 5. decembra 1918. (Foto: Wikimedia/Roberta F., CC BY-SA 3.0)

Demonstracije u Zagrebu 5. decembra 1918. (Foto: Wikimedia/Roberta F., CC BY-SA 3.0)

Eto, tako je Krakovu izgledalo „primirje“ posle onih pobeda „kojima su Centralne sile srušene bez milosti i neodložno“ (maršal Francuske Franše d’Epere).

NASTAVIĆE SE…

autor:Božidar Zečević

https://standard.rs/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime