Samo dan pred raspisivanje izbora i prestanak mandata sadašnjoj garnituri, vlast je ugovorila „Školicu engleskog jezika” za decu iz beogradskih predškolskih ustanova.
Ne bi to bilo ništa čudno – uče deca engleski – da nije jednog, je li, detalja: Grad Beograd se obavezao da za 32 časa po 30 minuta plati izvesnoj Akademiji Oxford iz Jagodine više od 237 miliona dinara. Ili ako je lakše za brojanje – dva miliona evra.
Dva miliona evra, dame i gospodo. Pre toga nas je BIRN obavestio, a mediji pod kontrolom aktuelne vlasti nisu tu vest preneli, da je preko mreže fantomskih organizacija bliska saradnica Aleksandra Šapića lažirala izveštaje i izvlačila milione iz budžeta na javnim konkursima namenjenim mladima, porodicama i ženama.
Mehanizam je, piše BIRN, bio jednostavan: organizacija bi se prijavila na javni konkurs, dobila novac, a zatim ga je prebacivala privatnim agencijama i podnela lažirane fiktivne izveštaje o sprovedenim aktivnostima i potrošnji. Novac bi naravno strpala u džep.
Samo iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju izvučeno je bar pet miliona evra tokom 2021. godine preko ovih mahinacija.
Ova država se više ne potkrada, niko više ne kraducka, čak i ne krade. Naša država se bezočno pljačka. Razvlači kako ko stigne i koliko ko može. Znaju da ih niko neće sprečiti, niti će odgovarati. To je postao sistem vladanja. Kad ovolike milione može da izvuče neka saradnica arogantnog gradonačelnika Šapića, koliko je tek miliona dostupno onima na vrhu kazana?
Zasad ne znamo, možemo samo da naslutimo. I da se nadamo da će doći dan pa da saznamo. Kad saznamo, neće nam biti dobro. Ali i pre nego što saznamo detalje, cena ovakvog vođenja države već je došla na naplatu: tradicionalna godišnja Bela knjiga Saveta stranih investitora u Srbiji ne ostavlja mnogo prostora za tumačenja. Dijagnoza je jasna i precizna.
Kao prvo, tamo se kaže da se investiciona klima u Srbiji nije popravila u odnosu na prošlu godinu. Imamo takozvanu stagflaciju, što je najgora opcija – privrednu stagnaciju uz inflaciju. Inflaciju nismo „uvezli“ ni iz sveta ni zbog rata u Ukrajini, kako nas vlast ubeđuje, ona je naša domaća, zbog rasta cena hrane.
Kreditni rejting zemlje se na svu sreću nije pogoršao, ali se nije ni popravio i još uvek je ispod investicionog nivoa. U takvim okolnostima članstvo Srbije u EU bi značajno pomoglo da se poboljša investiciona klima, kaže Bela knjiga, ali Srbija nikad nije bila dalje od priključenja Evropskoj uniji. Skor napretka Srbije ka EU je ove godine na istorijski najnižoj tački od početka pregovora.
Država stalno povećava poresko opterećenje i ostavlja privatnom sektoru sve manje akumulacije za investicije. Zato one i padaju. A taj pad domaćih privatnih investicija ne može da se nadoknadi rastom stranih i javnih investicija.
E sad, to ima dalje posledice – da bi se obezbedio privredni rast od 5% godišnje, udeo investicija u bruto domaćem proizvodu mora da bude najmanje 25%. To je nedostižan cilj, pošto udeo ukupnih investicija u GDP opada.
To opet povlači novo pitanje: zašto nema domaćih investicija? Osim visokih poreza pomenutih u Beloj knjizi, izgleda da postoje i znatno krupniji razlozi. Kao što je nedostatak pravne sigurnosti, slobodnog tržišta i poverenja domaćih investitora u državu.
Kako da se odlučite da investirate, zadužite se, rizikujete, ako niste „istaknuti član“? Ko vas štiti? Niko. Ni država, ni zakoni, ni sudovi, baš niko. Izloženi ste na milost i nemilost vlasti, možete biti ucenjivani, pritiskani na razne načine, može vam se i zatvoriti posao ako se nekome iz vladajuće klike bilo kada isprečite na putu.
Koliki je rizik biti privatnik u Srbiji, to svi oni dobro znaju. I zato, naravno, gledaju kako da spasu i sačuvaju ovo što imaju i izbegavaju da dalje ulažu. A bez jake domaće privrede, bez privatnih domaćih investicija nema ni privrednog rasta, ni društvenog napretka. Strani investitor traži privilegije, subvencije i može u svakom trenutku da se pokupi i ode. Domaći nema kud. Ovo je njegova zemlja i za nju je vezan svojim poslom i uloženim kapitalom.
Kod nas, eto, baš tih domaćih investicija nema.
A šta je sa ovom novom klasom sa početka, koja grabi i otima? Pa ništa. Ona je upravo zato tu – da grabi i otima dok može i ne pada joj na pamet da oteto investira. Zašto bi, kad ti ljudi najbolje znaju gde žive i kako sistem funkcioniše.
AUTOR:BILJANA STEPANOVIĆ
SMEŠI NAM SE GLAD; JADI I BEDA!
Srbija kao ekonomski gigant, kako procenjuju vodeći ljudi u vlasti Srbije, što je istina u njihovim lažima. Inflacija maltene konstantno rasla i raste i najveća je u Evropi. Cene rastu i u razvijenim zemljama Evrope, razlika između nas i njih je u tome što se u Srbiji cene menjaju skoro svakog dana, što su plate značajno niže, a cene u brojnim slučajevima iste ili veće. U Crnoj gori prosek plata i penzije su veće od proseka u Srbiji, a cene prehrambenih artikala su niže u Crnoj Gore od one u Srbiji. U Makedobiji i Albaniji prosečne plate i penzije su niže od Srpskih, ai cene hrane su prilično niže od srpskih. U stvarnosti ljudi su u Srbiji jadni, gladni i brdni i više no u regionu. Vlasti mogu da nas lažu, a naša je greška što im verujemo slepo i gluvo.
NEKO PLJAČKAŠKO VREME
Kako se navodi u tekstu, da se kod nas ne krade, došla era da se sve više pljačka, a zna se ko. Oni koji kradu zovemo ih lopove, a sada je era pljačkanja na velikom i kako aktere u pljački da zovemo, jer ne kradu na hiljade, već milione, Može da to ide s tim što predsednik nije naš, već njihov. On sada se u punom formatu predao partiji, kojoj i nije predsednik, ali je predsednik naprednjaka. On je i veliki drug, iz anonimnosti podigo GTomu Diplomu, a i Šešelj je tu. Na svim naprednjačkim predizbornim mitinzima dere se kao u snu i navija samo za jednu grupu, a s druge strane je predsednik svima u Srbiji. Da li je to tako, on najbolje zna?