Posle niza afera koje svakodnevno potresaju ovu malu zemlju na brdovitom Balkanu, desila se još jedna i probudila čiravu zemlju – makar na društvenim mrežama. Ovoga puta nije reč o problemu koji može da se prespava i ignoriše, a tiče se svih na kojima prema poslovici ostaje čovečanstvo. Mladih. Naime, Srbija više nije punopravni član Evropske asocijacije za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju (European Association for Quality Assurance in Higher Education – ENQA) odlukom njihovog Borda na sednici koja je održana 20. februara 2020. godine.
Srbija je tokom mandata ministra prosvete Mladena Šarčevića stavljena u status “pod nadgledanjem” i od nas kao članice je traženo da otklonimo primedbe u naredne dve godine kako bismo povratili punopravno članstvo u ovoj instituciji, preneo je Blic.
Ukratko, to znači da se izbacivanjem iz članstva iz Evropske asocijacije za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju značajno otežava postupak priznavanja srpskih diploma u zemljama EU jer je članstvo u ovoj organizaciji garancija kvaliteta visokog obrazovanja.
Ovakva odluka Borda praktično znači da smo sada na nivou zemalja koje nisu članice EU, tačnije, da smo sada na nivou Albanije, Bosne, Moldavije i sličnih zemalja, iako smo do sada bili na istom nivou kao najrazvijenije zemlje Evrope.
Pošto nas je ova vest vratila nekoliko decenija unazad, hajde u tom vremepolovu samo na trenutak da se vratimo u 1968. i podsetimo se Titovih reči, bez obzira na posledice koje su izazvale, kao i to da li su potkrepljene delima jer činjenica je – rečene su. Za razliku od 2020. godine kada su studenti poslednja rupa na svirali.
„Veliki broj studenata je poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, u kojoj smo videli samo učenike, samo đake u školama, za koje još nije vreme da se uključuju u društveni život naše socijalističke zajednice. To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same. Tu svoju grešku mi sagledavamo… Neki kažu ovo je odraz onoga što se događa u Francuskoj, u Nemačkoj, u Češkoj… Nije to tačno. Nije to odraz toga. To je odraz naših slabosti koje su se nagomilale, koje mi danas moramo rešavati, a ne kriviti neke uticaje iz vana…“
Prošlo je više od pola veka, ljudi prave leteće automobile, otkrivaju nove planete i sele se na Mars a mi i dalje diskutujemo o pravima i dignitetu jednog studenta. Mrava koji je izgubio svaki legitimitet i čija reč ne vredi ni pišljivog posla na strani zbog odluka ljudi čiji glas ne vredi ni groša.
Dopustili smo da glas čitave generacije padne pod tuđi uticaj i sigurno da postoji ozbiljnijih stvari kojima trenutno treba da se bavimo, ali ova je hitnija od svih. Zato nemojte da mi govorite da će sve proći, ne govorite mi da je odluka ENQA dobronamerna i da je vest opomena kako bismo se dozvali pameti.
Ne pričajte nam da će sve biti u redu i da je sutra novi dan. Ne govorite nam da je to još jedna procedura koju treba gurnuti pod tepih. Ne ubeđujte nas da je naše (ne)znanje dovelo do poslednje lestvice koju niko ne želi da pređe. Ne pravite nas luđim nego što već jesmo, osuđeni na to da strepimo zbog onoga što još nismo doživeli. Ne pokušavajte da nas na najpodliji način odgovorite da odemo odavde tako što ćete nam oduzeti svaku nadu za bolji život.
Ne pretvarajte nas u robove svoje nesposobnosti.
