Neizvesnost bolja od izvesnosti

U očekivanju pohoda

0
1790

srbinDa li se na globalnom planu menjaju odnosi među onima koji su snažni i moćni? Da li se menja geopolitička i vojnostrateška slika sveta? Odnosno, da li je došlo do loma unipolarnosti i da li je nesporna vladavina SAD došla do svog kraja?

Ove godine Rusija je postigla dva velika uspeha na političkom planu. Jedno je to što je uspela da nametne svoje viđenje rešenja „Iranske krize“ u vezi sa korišćenjem nuklearne energije u mirnodopske svrhe. Drugo je daleko jače odjeknulo unutar diplomatskih krugova širom sveta, a to je rusko odlučno „njet“ američkoj nameri da krizu u Siriji reši vojnim putem.

Predsednik Rusije Vladimir Putin proglašen je za međunarodnu ličnost godine u londonskom Tajmsu. Kažu, zato što je „nadigrao“ američkog predsednika Obamu povodom Sirije, a EU povodom Ukrajine. To bi sve mogao biti pokazatelj da se Rusija poprilično vratila na svetsku scenu kao nezaobilazan faktor u međunarodnim relacijama. Naime, teško da će se išta, ubuduće, u Savetu bezbednosti i UN moći odlučiti, ukoliko se Rusija tu ne složi. Isto tako, malo je verovatno da će NATO zemlje rizikovati da izvrše invaziju na neku zemlju (kao što je to bio slučaj sa Srbijom 1999), a da pre toga nisu pribavili dozvolu u Savetu bezbednosti.

Eksperti za međunarodnu politiku širom sveta se slažu da je ove godine paradržava Kosovo postigla ogromne uspehe. NATO „država“ Kosovo je dobila ono o čemu, pre samo godinu i po dana, uopšte nije mogla ni da sanja. Vlast koja je dobila izbore u Srbiji, najviše time što se, kobajagi, oštro suprostavljala onim sporazumima sa Briselom, koje je do tada bio postigao Borko Stefanović, danas je otišla najdalje u svojoj snishodljivosti i poslušnosti. Taktika im je bila providna, ali, začudo, veoma efikasna. SNS-SPS „osovina“ prihvatila je sve ucene Brisela i nemačkog Bundestaga, tvrdeći, kako su oni pre njih sve to zamesili i potpisali. A oni, eto, kao dobri „srpski domaćini“, ne mogu drugačije, nego da „džentlmenski“ ispoštuju i ono što ni DS, onakav kakav je, verovatno nikada ne bi prihvatio.

Da Vas podsetimo:  Plišani bauk Rezolucije Evropskog parlamenta

Opet, šta je tu je. Srbija mora deo takve „realnosti“ privremeno da prihvati, ali to nikako ne znači da se toga mora držati u budućnosti. Sve dok Srbija ne pristane da Kosovo postane članica UN, taj deo srpske teritorije nije izgubljen. Ali, ako se to desi, da aktuelna vlast pristane da obavi i takav čin, teško da će se Kosmet ikada više vratiti pod srpski suverenitet. To bi, otprilike, bilo slično onome (naravno, u sasvim drugačijim okolnostima i manjim relacijama), kada je Carska Rusija u devetnaestom veku prodala Aljasku.

Ipak, najveći srpski problem nije sam Kosmet. Daleko veća srpska nevolja nastaje iz činjenice da je natalitet u Srbiji užasno nizak. I bez rata i drugih pošasti, Srbija gubi na desetine hiljada stanovnika. Takav trend depopulacije zemlje sigurno će na srpska vrata dovesti one komšije, koji imaju visok natalitet, a to su Albanija i Šiptari s Kosmeta, a u izvesnom stepenu, s njima zajedno, i muslimani (sa svih strana sveta). Ispražnjen prostor, po zakonima „spojenih sudova“, privući će i one druge, sa zapada, severa, pa i istoka. To je prirodan proces; od pamtiveka je tako bilo.

Država i zemlja se može držati samo vlastitom silom (vojničkom čizmom) i silom eventualnih saveznika. Naime, Srbija bi danas morala dobro da proceni kome „carstvu“ da se „privoli“, jer priča o samostalnoj (neutralnoj) politici jedne malene države krajnje je besmislena. Nekakvi pokušaji da se igra dvostruka (Zapad-Istok) igra, samo nam može doneti još veću nevolju. A to je da nas odbace i jedni i drugi. Nismo mi ona bivša Jugoslavija (tada u Evropi prilično velika država), koja je mogla da balansira u uslovima „hladnog rata“. Ta vremena su odavno prošla, i Srbi bi morali da shvate da, ukoliko hoće da im država opstane, moraju da priđu, ili jednima ili drugima. I to bez oklevanja, jer svaki izgubljeni dan u tom smislu tovari se na leđa naroda kao lavina.

Da Vas podsetimo:  „Tuđa krivica“ predsednika Srbije

Možda preterujem kada verujem da je danas vreme slično onome pred početak Drugog svetskog rata. Podsetimo se, ni tada nismo znali gde da udarimo, niti smo, realno gledano (u društvu s „braćom“), mogli da jasno izaberemo stranu. Upali smo u vrtlog koji nas je nosio po svojoj volji. I u tom vrtlogu mnogo je Srba nestalo. Nije važno na kojoj su se strani borili, ili se nisu borili. Danas bi mudra srpska vlast (ako je imamo ili da je imamo) sigurno dobro razmislila, kako i kuda da usmeri svoj narod. Bolje je izabrati i „pogrešnu stranu“, nego ostati neodlučan, bez ikakve zaštite i na vetrometini. Odnosno, ako se narod izdeli, kao Drugom svetskom ratu, neprijatelj nam neće ni trebati.

Ipak, ako znamo da Nemačka nikada nije bila, niti može biti prijatelj Srbiji, tada bi možda trebalo da nam bude jasno gde bismo morali da tražimo saveznike. Prvi svetski rat je pokazao kako jedinstven narod može da prođe i najveću golgotu i da iz takvog stradanja opet izađe kao pobednik. I u Prvom, kao i u Drugom svetskom ratu, spasao nas je visok natalitet. Nakon takvih ratova prilično brzo smo se obnovili i popunili prostor koji danas zovemo Srbija. A u nekom ozbiljnijem (većem) budućem ratu, koji nikako nije isključen, kao zemlja sinova „jedinaca“, mi nemamo nikakvu šansu da opstanemo, osim u slučaju da na vreme izaberemo „pravu“ stranu.

Svestan sam da sve ovo gore zvuči apokaliptično. Ali, samo oni mali narodi, koji stalno žive u očekivanju rata i koji na vreme izaberu jedan od dva velika „tabora“, imaju šansu za opstanak. A ako budemo imali sreće, da u takvim (mogućim) turbulentnim vremenima budemo na strani „pobednika“, budućnost će nam se možda i nasmešiti.

Da Vas podsetimo:  MEDICINI SE NE VERUJE, A VERUJE ANTIVAKSERIMA! ŠTA JE SLEDEĆE?

Ako neko misli da je ova priča o mogućem ratnom sukobu većih razmera nemoguća, onda neka pogleda koliko zemlje u Evropi i širom sveta izdvajaju novca za naoružanje. Daju više na oružje nego na hleb i sve ostalo zajedno. Zašto to čine? Onako, iz igre, je li? Ne, sve te zemlje dobro znaju da samo oružjem mogu osigurati svoje postojanje i budućnost svome narodu. Na primer, jedna Švajcarska je okružena sami „prijateljima“ – pa opet, naoružana je do zuba i stalno se dodatno oprema za rat. Oprema se za rat – s kim ili protiv koga? Oni to danas ne znaju, ali znaju da bez oružja postaju ranjivi. Eto, ne bi da budu sutra opljačkani i porobljeni. A pljačka je oduvek bila istorijska istina (Švajcarci to najbolje znaju) – kao što je bila i povod i uzrok svakog zla i nevolje.

Konačno, stvari se razvijaju tako da je u svetu sve više neizvesnosti. A kada je u pitanju srpsko Kosovo i Metohija i opstanak celokupne Srbije – iako će to nekome, verovatno, izgledati apsurdno – neizvesnost je daleko bolja i korisnija od izvesnosti. U izvesnosti, ovakvoj kakva je danas, Srbi i Srbija nemaju nikakvu šansu, ne samo da povrate srpsko Kosovo i Metohiju, nego ni da očuvaju i ovo zemlje što im je ostalo.

Za www.koreni.rs

Teodor Rajić

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime