Nepoznanica

Kada je u „Svetu sa Sputnjikom“ ove srede predsednik skupštinskog odbora za EU integracije Aleksandar Senić rekao da u pregovaračkom Poglavlju 35, koje će se baviti normalizacijom odnosa sa Kosovom, nisu izneti nikakvi novi uslovi, bio je potpuno u pravu i potpuno je promašio.

Baš kao što su potpuno promašili i bili sasvim u pravu svi predstavnici vlasti koji su se obrušili na Evropsku uniju, optužujući je — u horu kakav se iz vrha srpske vlasti nije čuo još od kada je u vlasti bila Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice — da kroz Poglavlje 35 namerava da nam oduzme Kosovo i Metohiju.

Nema ovde paradoksa; radi se tome da novih uslova nema, ali samo trenutno. Novi uslovi će nam, naime, tek biti postavljeni, pri čemu je poprilično jasno kuda će oni voditi…

Reč je dakle o onom „groznom papiru“ (kako ga je nazvao premijer Aleksandar Vučić) koji je u Beograd stigao krajem prošle nedelje i koji su od tada komentarisali mnogi, iako ga je (s razumevanjem) pročitao tek poneko. Taj „grozni papir“ zapravo je Izveštaj o skriningu za Poglavlje 35, koje će se baviti Kosovom i Metohijom i „ostalim pitanjima“, koja ni sa Kosmetom ni sa ostala 34 poglavlja nemaju veze a u ovom su izveštaju samo ovlaš spomenuta.

Kakva je sadržina Izveštaja o skriningu za Poglavlje 35 — koje „ne zamenjuje dijalog Beograda i Prištine“ već će biti „veza između ovog dijaloga i pristupnih pregovora“, sredstvo uz pomoć koga će EU pratiti napredak u ovom dijalogu, na putu ka „sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“ Beograda i Prištine, odnosno Srbije i Kosova, onako kako to Srbiji već nalaže Pregovarački okvir za pregovore o pristupanju Srbije Evropskoj uniji — koji je javnosti predstavljen još 21. januara 2014. godine?

Izveštaj o skriningu za 35. poglavlje u svom najvećem delu bavi se rezultatima Prvog briselskog sporazuma i ostalih sporazuma koje su u Briselu postigli predstavnici Beograda i Prištine. I uglavnom je pohvalan, ako je za pohvalu ono što Srbija sebi radi u dijalogu u kome elemente svoje državnosti prepušta Republici Kosovo, koja se samoproglasila na prostoru južne srpske pokrajine. Pobrojani zadaci koje Srbija ima da ispuni („preporuke“, kako stoji u izveštaju) tiču se samo onoga što je još preostalo da se izvrši u ovim dogovorima koji su, treba to istaći, doneti uz saglasnost Srbije. Nekoliko tih preporuka jeste sporno — poput preporuka da srpska ministarstva unutrašnjih poslova i pravosuđa podnose izveštaje svojim prištinskim parnjacima o isplatama penzija svojim bivšim zaposlenima — ali nisu ništa spornije od svega na šta su naše vlasti već pristale tokom briselskog dijaloga.

Pa i odredba u ovom izveštaju, po kojoj je napredak u okviru Poglavlja 35 povezan sa ukupnim napretkom u srpskim EU integracijama — njega, naime, neće biti ako ne bude zahtevanog napretka u normalizaciji odnosa sa Kosovom — nije nova. Takva veza već postoji u Pregovaračkom okviru, u njegovom stavu 25.

Otuda Aleksandar Senić jeste u pravu kada tvrdi da novih uslova nema, da je reč o zahtevima da se već postignuti sporazumi sprovedu u potpunosti.

Ali novih uslova nema samo trenutno. Iako donekle uvijeno, u briselskom maniru nepotpune iskrenosti na koji smo navikli još kada smo shvatili da se okončanjem saradnje s Haškim tribunalom ipak nisu okončala politička uslovljavanja Srbije na njenom putu ka EU, o novim uslovima koji tek treba da nam budu isporučeni govori i Izveštaj o skriningu za Poglavlje 35. U njemu se, naime, navodi da preporuke koje su tu pobrojane predstavljaju tek „prvu grupu prelaznih merila”, koja će „po potrebi biti apdejtovana“ — novim uslovima u vidu preporuka, koje će pak proisteći iz daljeg toka briselskog dijaloga „tako da proces, postepeno ali sigurno, dovede do sveobuhvatne normalizacije“.

Kao i do sada, ni sada ovaj termin — sveobuhvatna normalizacija, što ne znači ništa ali može da podrazumeva mnogo toga — nije precizno definisan, a neće ni biti dok se tamo gde se ove preporuke Srbiji i formulišu ne proceni da je i za to došao trenutak. Baš kao što se i dosad brižljivo kalkulisalo s tempiranjem iznošenja zahteva pred Srbiju. Podsećanja radi, dok spomenuta saradnja s Haškim tribunalom nije okončana na zadovoljavajući način, Kosovo kao uslov Srbiji niko nije spominjao; naprotiv, govoreno nam je da Kosovo nije uslov za EU integracije. Ali to ne znači da su nas naši EU partneri lagali kada su nam to govorili. Kosovo tada, dok sa Hagom još nismo bili završili, zaista i nije bilo uslov. Kosovo je uslovom tek imalo da postane, a EU partneri nam nikada i nisu rekli da nam Kosovo nikada neće postati uslov za EU integracije, već samo da nije uslov u tom konkretnom trenutku. Isto se, sasvim isto, odnosi i na sadašnje njihove tvrdnje da nam niko ne traži da priznamo nezavisnu Republiku Kosovo — ne traže to sada. Što će reći da se budućnost srpskih EU integracija krije u onom apdejtovanju preporuka u Poglavlju 35…

I zato su sasvim u pravu i svi oni predstavnici vlasti koji, za razliku od Aleksandra Senića, u ovom Izveštaju o skriningu za Poglavlje 35 vide niz novih uslova za Srbiju. Pitanje je samo šta tim povodom nameravaju da učine…

Novim uslovima do „sveobuhvatne normalizacije“

Nove uslove, uostalom, najavljuje i sam izveštaj, govoreći da će „budući razvoj Dijaloga biti uzet u obzir, uključujući i uspostavljanje i obnavljanje prelaznih merila (interim benchmarks)“ čime će „biti stvoreni pažljivo definisani podsticaji kojima će se ohrabriti nadogradnja rezultata tokom vremena, tako da proces, postepeno ali sigurno, dovede do sveobuhvatne normalizacije“. Navodi se i da će se dve strane „u narednom periodu dogovoriti o novim temama o kojima će se razgovarati i dogovarati u Dijalogu“, i dodaje da uslovi („preporuke“) koji su pobrojani u ovom izveštaju predstavljaju tek „prvu grupu prelaznih merila“ koja će „po potrebi biti apdejtovana“. Ali da ne okolišamo previše. Od Srbije će se tražiti da promeni svoj Ustav tako što će iz njegove preambule imati da izbaci Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Srbije (Pregovarački okvir, stav 38: „Srbija je posebno dužna da obezbedi da doneti propisi, uključujući njihov geografski opseg, nisu u suprotnosti sa sveobuhvatnom normalizacijom odnosa sa Kosovom“), da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije i ostale međunarodne organizacije po „modelu dve Nemačke“, a na kraju i da prizna nezavisnost Kosova [Vikiliks, američka diplomatska depeša 10BRUSSELS85: „’Međunemački‘ model može da bude samo privremeno rešenje… Moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova… Međusobno priznanje je cilj, i treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore (s Beogradom) uđe shvatajući da je to cilj.“], no sve to možda i nije potrebno podrobno dokazivati jer je čak i Zoranu Živkoviću jasno da sav ovaj proces — nastavimo li ga, to jest — vodi ka priznanju nezavisnosti Kosova (B92: „Zoran Živković iz Nove stranke kaže da je očigledno da se u Briselu dogodilo ono što je svakom ko se bavi politikom jasno — da je nezavisnost Kosova od početka bio uslov za evropske integracije Srbije“), štaviše, u ovoj se prognozi složio i sa Markom Đurićem („Tačno je da se de jure, odnosno formalno-pravno ne traži priznanje Kosova, ali mi nismo naivni…“), tako da slobodno možemo da konstatujemo da su se i vlast i opozicija napokon usaglasili sa najavama o uslovu svih uslova ka kome vode srpske EU integracije.

Nikola Vrzić

rs.sputniknews.com