Текући избори за републичког тужиоца одвијају се уз медијске извештаје да су за ту функцију конкурисале и садашња републичка тужитељка, Загорка Доловац, и виша тужитељка у Београду, Наташа Кривокапић.
О кандидатури Загорке Доловац мислим да не треба ништа говорити, јер би било неукусно. Сваком пристојном грађанину ове земље је јасно како је она управљала тужилаштвом и колико је тужилаштво уништено током њена два мандата. Зато нешто треба рећи о кандидатури више тужитељке, Наташе Кривокапић, јер се у раду Вишег тужилаштва у Београду огледају све неадекватности управљања тужилаштвом у Србији.
У јавности се већ дуго пише и говори о тешкој, системској корупцији у јавном сектору у Србији. По перцепцијама грађана, али и по извештајима Европске уније, најкорумпиранији сектор је управо правосуђе, дакле судство и тужилаштво, али одмах иза њих долази извршна власт, односно сви нивои јавне управе. О корупцији у јавној управи говорио је и председник скупштинског одбора за правосуђе и, по функцији, члан Државног већа тужилаца и Високог савета судства, иначе функционер владајуће СНС, Владимир Ђукановић. У више својих изјава, Ђукановић је оптужио корумпиране “наше” у извршној власти и правосуђу да сарађују са организованим криминалним групама, конкретно говорећи о Вељку Беливуку и његовој групи, и позивао је председника државе да се “обрачуна” са тим “нашима” без којих, како каже Ђукановић, организовани криминал не би могао да се развије до мере какву илуструје Беливукова група.
Други грађани, који нису у врху СНС, али живе у Србији, као и стручњаци разних профила, указивали су на организоване криминалне групе у самој јавној управи и њихове везе са правосуђем, па је тако у медијима већ месецима актуелно извештавање о организованом криминалу у социјалним службама и министарствима надлежним за контролу социјалних служби. Таквих афера је било безброј, и простим претраживањем интернета може се доћи до бројних података и навода о организованом криминалу.
Поменућу само најновији. Маја месеца у листу “Република” и у другим режимским медијима објављено је сведочење грађанина Слободана Рашића, који тврди да су му особе по имену Биљана Чича и Оливера Булатовић, социјалне раднице у центру за социјални рад Нови Београд, тражиле 10.000 евра да му повере његово сопствено дете у бракоразводној парници. Ови наводи потврђују бројне написе у медијима о томе да се у социјалној служби и у надлежним органима извршне власти разрасла мафијашка хоботница трговине децом, старатељствима и хранитељствима: наводе које је Више тужилаштво у Београду дужно да провери на законом прописане начине.
Ти начини, да подсетимо Наташу Кривокапић и њене експерте запослене у одељењу за сузбијање корупције (од којих су неки тамо упућени као тек изабрани заменици основних тужилаца на пробном мандату од три године, дакле и пре избора на сталну функцију заменика нижег тужиоца), су следећи.
У правним државама, када се у медијима појаве наводи да социјална служба, као једна од најосетљивијих јавних служби, тргује децом, одмах се сви поменути социјални радници и њихови руководиоци ставе “на мере”, односно контролишу им се комуникације, како службени, тако и приватни телефони и емаил комуникација, а по потреби се одређује и мера тајног праћења.
На овај, једноставан начин се одмах утврди где постоји корупција.
У случајевима који се потврде путем “мера” одмах се улази у центре за социјални рад, одузимају се предмети и рачунари, социјални радници се притварају да не би уништавали доказе и утицали на сведоце, и процесуирају се у притворским предметима.
Приликом процесуирања они се одвојено саслушавају, једном броју се понуди изузимање од кривичног гоњења заузврат за сарадњу у процесуирању осталих, и тиме се мафијашка хоботница у социјали размонтира.
Да ли Више тужилаштво уопште занима да ли је то истина? Да ли их занима да ли је истина да се у Србији тргује децом и да криминалци из центара за социјални рад, у сарадњи са криминалним судијама, отимају децу противницима режима и сиромашним грађанима Србије?
Да ли је Више тужилаштво уопште свесно, да ли уопште зна, да је његова законска дужност да поступа на основу навода о овако тешким кривичним делима који се појављују у медијима и да те наводе проверава, погото онда када за то постоји крајње јасна, једноставна и доступна методологија?
Када би Више тужилаштво проверило наводе у медијима путем стављања поменутих лица на мере, а потом “прочешљало” предмете у којима та лица поступају, па дошло до имена судија, онда би се поставило још једно питање за Више тужилаштво.
Зашто Више тужилаштво не хапси корумпиране судије, преко Специјалног одељења за сузбијање организованог криминала, које је такође део Вишег тужилаштва, а које је надлежно за процесуирање судија?
У једној правној држави, не би могло да се деси да се у медијима објављује да судије које раде за владајућу странку злостављају малолетну децу и изнуђују им исказе помоћу судске страже и саслушавајући их на законом недозвољен начин, да судије додељују децу родитељима који су, због насиља у породици, децу виђали у “контролисаним условима” у центрима за социјални рад, којима је због насиља забрањиван приступ и комуникација са различитим лицима, укључујући и децу, итд, а да надлежно тужилаштво не поступа према тим судијама.
И овде је методологија иста: стављање на “мере”, прикупљање материјалних доказа из предмета и сведочења, лишење слободе (уз сагласност ВСС), притвор, и процесуирање по хитном поступку.
На описани начин трговина децом би се рашчистила, бар у Београду, за годину дана.
У средишту те политике законом је предвиђено да стоји Више тужилаштво у Београду и Наташа Кривокапић, виши тужилац.
А председник Вишег суда у Београду, Александар Степановић, који је надлежан да даје судска одобрења за “стављање на мере”, и чији суд суди за сва ова дела, изјављује да посебно одељење за сузбијање корупције Вишег тужилаштва не ради ништа, јер у Вишем суду нема битних предмета корупције.
Толико о кандидатурама Наташе Кривокапић и Загорке Доловац.
