Nekada je Želvoz bio jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Čak je i u vreme sankcija uspevao da posluje i prehrani svoje radnike kojih je bilo daleko više nego danas. Preživeo je ratove, okupacije, bombardovanja i sankcije, ali nije preživeo demokratsku vlast koja ga je opljačkala do gole kože i onda utrapila strancima da ga dokusure. Pošto su odneli šta su mogli, i stranci se povlače, vraćajući preduzeće državi čija vlast danas na gladi radnika želi da ušićari još neki glas na predstojećim izborima, navode insajderi Tabloda u tekstu koji objavljujemo
Od svog osnivanja ratne 1916. godine smederevsko preduzeće Želvoz nije bilo u težoj situaciji nego danas. Naše mišljenje je da razlog leži u činjenici što je fabrika danas u državnom vlasništvu i, možda i više, u činjenici što vlasnik nije u stanju da se brine ni o sebi, a kamoli o svojoj svojini i privredi za koju je nadležan.
Kontinuiranim radom i vanrednim trudom svih zaposlenih Želvoz je do kraja 80-ih izrastao u najvećeg remontera šinskih vozila u bivšoj Jugoslaviji, sposobnog da proširi delatnost i na druge oblasti metalske industrije. Onda je došao rat, sankcije i raspad tržišta za koje je Želvoz bio projektovan. Ratne 90-e su preživljene snalažljivošću rukovodstva i zaposlenih, kao i poslovnim manevrom da se ceo kapital fabrike prebaci u vlasništvo srpskih železnica. Na taj način Želvoz je svoju sudbinu vezao za železnicu čime je preživeo ovaj turbulentan period. To rešenje je bilo od koristi u datom trenutku, ali nije moglo da traje na duži rok.
Nakon 5. oktobra 2000.god. sve je izraženija težnja novih vlasti da svaki privredni subjekat mora da nađe mesta na tržištu i bude ekonomski opravdan. Želvoz je to mogao da bude s tim što mu je trebalo malo vremena da se konsoliduje i od fabrike koja je sebe žrtvovala da bi železnica funkcionisala postane konkurentna ostalim remonterima, ne samo u regionu već i šire. To je bila i jedna od ideja vodilja Duška Tešanovića koji je postao direktor krajem 2001.godine. Bio je to poslednji direktor koji je izabran na javnom konkursu zahvaljujući najboljem biznis planu, a ne direktnim postavljenjem. Njegovim angažovanjem Želvoz je sa svojih 2.200 radnika počeo polako da jača, iako je višak radnika bio više nego očigledan.
Do 2004. Želvoz je ojačao toliko da je od nekadašnjeg gubitaša došao u situaciju da mu preduzeće Železnice Srbije, koje su u svim narudžbinama učestvovale sa 83 odsto, duguje 140 miliona dinara. Političkom voljom i iz ekonomskih razloga lokalnih tajkuna, generalni direktor ŽTP Beograd Milanko Šarančić smenjuje generalnog direktora i ukazom postavlja svog čoveka. Cilj je jasan: svesti Želvoz na običnu lokalnu radionicu koja će otpustiti sve radnike, a zainteresovani će se namiriti izuzetno povoljnim položajem preduzeća i njegovom velikom površinom (25 hektara, od toga 7 hektara pod halama, u strogom centru grada, gde je Dunav na manje od petsto metara, pruga prolazi kroz fabriku, a ni autoput nije daleko).
Kako je to moglo da rezultira videlo se par godina kasnije kada je cela Srbija mogla da čuje da je uhapšen brat Milanka Šarančića, jer je sa sindikalno-poslovnim rukovodstvom Želvoza ojadio ovu fabriku za tadašnjih milion evra. Taj proces ni do danas nije završen jer se klupko umešanih u ovu aferu završava visoko u državnom rukovodstvu.
U to vreme se pojavljuje i afera 1.000 teretnih vagona. Naime, 2005. godine ŽTP, Želvoz i Šinvoz sklapaju posao za remont 1.000 teretnih vagona čiji ugovor nikada nije pravno rastumačen, ali je zato služio za pljačku ove tri firme od strane njihovih rukovodstava. Ni ta afera nije imala pravni epilog.
Iscrpljen nedomaćinskim poslovanjem Želvoz 2007. ulazi u proces privatizacije sa 15 miliona evra duga. Zainteresovanih je bilo više, ali Želvoz je doveden u situaciju da nema nijedan ozbiljan poslovni ugovor, da su mu isključeni struja i gas i da nema šta da ponudi svojim radnicima kojih je u tom trenutku bilo oko 1.700.
Zato su samo četiri firme otkupile tendersku dokumentaciju, a samo je rumunski Grampet verovao da od Želvoza ponovo može da bude uspešna firma. Obilatim nerazumevanjem od strane države po pitanju starih dugova, kupoprodajni ugovor je raskinut i to uz pomoć određenih sindikata (onih istih koji u bili upleteni u aferu sa Šarančićem), a briga o Želvozu prelazi ponovo na Agenciju za privatizaciju. Iako je situacija bila katastrofalna u vreme kada je Želvozom upravljala rumunska firma, posle poništenja privatizacije ona postaje još gora – neizdrživa.
Vođa sindikalnog protesta postaje član Upravnog odbora, njemu bliski ljudi dolaze na najodgovornije funkcije, a pri tome se zaboravlja da je on još uvek pod istragom zbog učešća u proneveri Želvozovih milion evra. Za direktora dolazi čovek „kontroverznih“ osobina Novica Davidović iz subotičkog Bratstva, sumnjive stručne spreme (viša bosanska večernja, ili tako nešto, tačan naziv nije ni bitan). Vlasnik je više firmi koje se bave istom delatnošću kao i Želvoz, ali niko od nadležnih ne vidi sukob interesa. U isto vreme u Bratstvu radi Smederevac Duško Tešanović sa daleko većim kvalitetima od Davidovićevih, ali obrazovani spasavaju privatne firme, a državne uništavaju neškolovani politički podobni kadrovi.
Fabrika u to vreme ulazi u restrukturiranje, stanje u kome je malo toga definisano i što daje prostora mnogima za razne mahinacije. Želvoz je ponovo krava muzara. Ono što država nije htela da uradi pre i za vreme privatizacije (a na šta se obavezala kupoprodajnim ugovorom), uradila je posle raskida privatizacije – povezala je radni staž zaposlenima i kozmetičkim potezima održava Želvoz u životu. Kroz njegov račun prošlo je preko 12 miliona evra, a da se stanje u fabrici gotovo nimalo nije promenilo niti je nađen novi kupac, iako je svima jasno da Želvoz u državnom vlasništvu ne može da opstane. Pri tome, sa vrlo bednim otpremninama iz fabrike je oterano oko 500 radnika, tako da ih sada ima samo 853.
U vreme direktorovanja u Želvozu, Novica Davidović dobija krivičnu prijavu za krađu para i otpadnog gvožđa iz preduzeća kojim upravlja. Pošto su njegove političke veze jake na svim stranama, sve se završilo običnim informativnim razgovorom u smederevskoj policiji, tako da ni ova krađa nema sudski epilog.
Uzevši sve napred navedeno (a to je samo deo onoga što je opterećivalo Želvoz u proteklih par decenija), uopšte nije čudno što su gotovo svi radnici na plaćenom odsustvu, fabrika ponovo nema posla, radnicima nisu overene zdravstvene knjižice, zarade im se ne isplaćuju, staž im nije uplaćen za poslednje tri godine pa stoga i ne čudi da su u ovom trenutku u sali smederevske skupštine gde očajnički čekaju da im neko pomogne u rešavanju njihovih problema.
Njihovo beznađe je tim veće što i kada se promeni politička garnitura na vlasti njihovi problemi ostaju, a svi se proglašavaju nenadležnim za njihov problem. Jedna od tih je i gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović koja je do skora bila pred svakim protestnim radničkim skupom, ali od kako je gradonačelnica radnicima suprotstavlja policiju. Koliko se pogubila u razumevanju problema svojih građana vidi se i po tome što je čak i komunalnu policiju izvodila na svoje sugrađane. Može se reći da je zastrašujući primer doskorašnjeg ministra privrede Saše Radulovića koji ne samo da nije imao sluha za probleme ljudi iz Želvoza, nego se nije držao kako-tako postignutih dogovora i zaključaka Vlade Republike Srbije čiji je bio član.
Davljenik se i za slamku hvata pa tako i Želvozovi radnici ne mogu ništa drugo nego da veruju da će koordinator (?!) Ministarstva za privredu Igor Mirović imati više sluha za njihove probleme i da će poštovati dogovoreno, što do danas nije bio slučaj. Tako je koordinator (nekada se to zvalo komesar) Ministarstva nedavno obećao da će svaki radnik dobiti po dva minimalna dohotka do 10. februara. Kako Mirović nije precizirao koje godine će se to desiti, radnici i dalje uzaludno čekaju da država ispuni svoje obećanje. Verovatno će pred same izbore vlast da se doseti kako deljenjem mrvica radnicima može da namakne još koji glas za sebe, pa će onda i da podeli ono što odavno duguje.
Radnici nemaju šta da izgube, jer većina njih ionako nema više od čega da živi. Prvi ovogodišnji protest oni su počeli 15. januara nasilnim ulaskom u gradsku skupštinu u kojoj je spavalo oko 300 radnika, a četvoro je izvesno vreme štrajkovalo glađu, mada se to nije mnogo razlikovalo od običnog života u kome su na glad prinuđeni.
Radnici Želvoza bili su u skupštinskoj sali i tokom protesta u martu 2012. kada su spavali u zgradi lokalne uprave, a štrajkovali su i u februaru 2011. kada je većinski vlasnik Želvoza bio konzorcijum Grampet, koji je napustio fabriku krajem marta te godine. Pre toga su štrajkovali i u vreme privatizacije ukazujući na pogubne posledice koje su se i obistinile narednih godina. Da je država onda pravilno reagovala, Želvoz bi i danas bio jedna od privrednih perjanica Smedereva.
Pišu: Insajderi Ž -2 i Ž-3
Tabloid – List protiv mafije