Vučić i Putin

To što će se Aleksandar Vučić sastati sa Vladimirom Putinom u Moskvi svega nekoliko dana pre predsedničkih izbora, ne mora nužno da znači da zvanična Rusija podržava vladajući režim u Srbiji. Međunarodna politika je ipak previše zamršena stvar da bi se tumačila nezavisno od konteksta, koji je u ovom slučaju stavlja dotični susret pod bitno drugačije svetlo.

Kontekst je takav da je Rusija na izvestan način dovedena pred svršen čin. Kao što su svi u Srbiji mogli da primete, režim i naklonjena mu glasila već sedmicama najavljuju sastanak premijera Srbije sa najvišim ruskim rukovodstvom. Svedoci smo, takođe, da je sastanak zaista ugovoren sredinom protekle sedmice, kada je i objavljeno da će do njega doći u ponedeljak, 27. marta. To znači da su režim i naklonjena mu glasila tokom većeg dela marta govorili o susretu koji tada još nije bio potvrđen, čime su manevarski prostor Kremlja zaista sveli na minimum.

Čak se, na osnovu nezvaničnih najava iz proteklih nekoliko meseci, može zaključiti da je Aleksandar Vučić zapravo preuzeo „termin“ koji je bio rezervisan za Tomislava Nikolića, čija se poseta Rusiji predviđala dok se još verovalo da će se Nikolić ponovo kandidovati za mesto predsednika.

Dabome, Kremlj je mogao da odbije Vučićevu posetu. Ali bi time rizikovao previše, jer bi odbijanje osramotilo Vučićev režim, na koji Moskva onda više ne bi mogla da računa kao na prijateljski.

Lično se u potpunosti slažem sa Brankom Pavlovićem (i drugima) da prijateljstvo koje zvanični Beograd održava sa Rusijom nije iskreno, već da je proizvod toga što Zapad, iz svojih proračunatih razloga, još nije zahtevao od srpskih vlasti oštrije mere prema Moskvi. Uostalom, jedino što je Zapad u tom pogledu naložio Vučiću, ovaj je i ispunio – leta 2014. godine spremno je poslušao bestidni „ed memoar“ poslat iz Brisela, kojim se obavezao da neće pospešivati srpski izvoz na upražnjeno rusko tržište. Da su mu izričito zatražili da se pridruži i sankcijama Rusiji – kao što nisu, barem za sada – sasvim je moguće, ako ne i verovatno, da bi Vučićev režim i to sproveo.

Isto tako je moguće da su i u Kremlju toga svesni. I, ukoliko se to, ne daj Bože, ipak desi, možda će iz Rusije uslediti nemilosrdna privredna i diplomatska odmazda. Koja bi, držim, bila potpuno opravdana.

Ali, činjenica je da se to do sada nije dogodilo. Srbija se, ma iz kog razloga, nije priključila sankcijama Rusiji. Možda se to nikada i neće dogoditi – recimo, zbog toga što će Zapadu i dalje odgovarati da ima klijentistički režim kome vrata Kremlja ipak nisu zatvorena.

Zato je bilo nesuvislo od Moskve očekivati da osramoti Vučića tako što će mu uskratiti gostoprimstvo. Moguće je da Rusi nimalo blagonaklono ne gledaju na njegovo hvalisanje posetom pre nego što je ona uopšte bila ugovorena, ali će mu radije oprostiti takvu drskost nego povući potez koji bi, koliko god razumljiv, doveo do pogoršanja odnosa sa Beogradom.

Pogotovo što u Rusiji nemaju razloga da veruju da bi takav njihov potez doveo do promene vlasti, ili pak da bi ta promena bila nabolje. Jer, da se ne lažemo, nije Aleksandar Vučić jedini među predsedničkim kandidatima koji bi jednog dana na mig iz Brisela bio spreman da Rusiji uvede i sankcije.

Naravno da bi za Srbiju, samim tim i za Rusiju, najbolje bilo da na izborima 2. aprila pobedi neki od istinski proruskih kandidata. Moskva, međutim, ne veruje da toj pobedi može da doprinese svojom neposrednom podrškom.

I to je, rekao bih, jedina ozbiljna greška zvanične Rusije u politici prema Srbiji: što potcenjuje svoj uticaj na srpsko glasačko telo.

Tog uticaja su rusomrzitelji svesniji nego sami Rusi. Primera radi, večito predvidivi Teofil Pančić, koga niko nikada u životu neće optužiti za dve stvari: 1) anoreksiju, i 2) poštovanje prema Rusiji, pomenuti uticaj nazvao je „glasovodom“, kada je prošlog septembra jadikovao nad uspelim referendum u Republici Srpskoj. Istinitiju reč nemoguće je pronaći u celom novinarsko-publicističkom opusu naporno marljivog Pančića! On je, mučenik, verovatno želeo da se naruga rusko-srpskoj vezanosti, ali je nehotice ukazao na svu njenu snagu. Jer to zbilja jeste glasovod, u smislu da bliskost sa Rusijom neminovno donosi obilatu prednost u srpskom biračkom telu, kako sa leve, tako i sa desne strane Drine.

Kremlj kao da sa tim nije baš načisto. Za razliku od Pančića i njemu sličnih, koji, dobro poznajući vaspitanjem i istorijskim sećanjem određenu opredeljenost srpskih glasača, sav svoj rad stavljaju u službu toga da ruski glasovod nikada ne ishoduje istinski proruskom vlašću u Beogradu. I u čemu su, za neverovati, do sada uvek uspevali, čemu je iskustvo obnovljenog srpskog višestranačja nesumnjivo svedočanstvo.

Vlast Slobodana Miloševića ne može se ocenjivati u tom svojstvu, zato što se vremenski poklopila sa razornom vladavinom Borisa Jeljcina u Rusiji. Ali je zato učinak srpskih vlastodržaca od Petog oktobra naovamo potpuno porazan: od DOS-a i Zorana Đinđića, preko Vojislava Koštunice i njegovih koalicija sa MMF-ovim usvojenicima iz G17, zatim Borisa „Napravite nam gasno skladište u Tuzli“ Tadića, pa sve do Aleksandra „Angele mi“ Vučića, zvanični Beograd još nijednom nije dospeo u ruke nekoga ko će umeti ne samo da ceni vekovima kaljenu bliskost Srba i Rusa, nego i da koristi razvojne prilike koje se Srbiji nude u Rusiji i posredstvom Rusije.

Da li onda čudi stav zvanične Moskve, da se neće mešati u unutrašnje stvari Srbije i da će uvek poštovati izbor srpskog naroda?

To je, inače, načelan stav Rusije prema bilo kojoj stranoj državi. Naprosto je nemoguće naći primer da je Kremlj opipljivije pomagao opoziciju u bilo kojoj zemlji. Slučaj Marin Le Pen pokazuje da zvanična Moskva ne odbija saradnju sa značajnim strankama, čak i kada one nisu na vlasti u svojim sredinama, ali se zato „Nacionalni front“ za snagu i uticaj u francuskom društvu izborio samostalno, bez pomoći bilo koje strane države, pa i Rusije.

Naravno, za samu Rusiju, a kamoli za Srbiju, bilo bi veoma korisno kada bi Kremlj na našem primeru napravio izuzetak od načela nemešanja. Naročito stoga što bi za taj izuzetak postojala mnogobrojna opravdanja, pogotovo moralna: to što je u Srbiji uopšte moguće redovno gaziti volju proruski opredeljenog naroda, jeste izravna posledica vojnog, diplomatskog i privrednog iživljavanja Zapada nad Srbima tokom devedesetih. Ovovekovna Srbija je, blago rečeno, temeljno istraumirano društvo, koje se kao takvo povodi za nezrelim, nedostojnim prostaklucima, poput zatupastog „Srbija nema neprijatelja“ (ta uljuljkivanja, uporediva sa pogubnim spokojem zarobljenika u nacističkim logorima prilikom polaska na gubilišta, čuju se i u tekućoj kampanji, i to, nažalost, ne samo iz usta Vučića, već i nekih vajnih opozicionara).

A opet je, sa druge strane, baš zbog devedesetih teško razumeti današnju popustljivost srpskog čitaoca, gledaoca, slušaoca, pa na kraju i birača.

Lane sam boravio u Tiraspolju, glavnom gradu nepriznate (ali veoma postojane i pristojne) države Pridnjestrovlje, gde sam učestvovao na konferenciji koja je okupila predstavnike upravo proruskih država i regija. Jedan od njih došao je iz Belorusije. Na večeri, nije izdržao da mi se ne obrati:

„Izvini, ali moram da ti postavim pitanje: kako je moguće da Srbija, posle svega što joj se dogodilo, hoće da postane članica Evropske unije?“

Pre nego što sam stigao išta da odgovorim, u moju i srpsku odbranu stali su ostali prisutni za stolom (jedan Jermenin, jedan Rus sa Krima, jedan Estonac iz Moskve i jedan domaćin iz Tiraspolja), objašnjavajući Belorusu da nema pravo tako nešto da pita, s obzirom na to da on i njegov narod nisu prošli strahote koje su Srbima sručene na glavu. (Uzgred, čisto sumnjam da bi na nekom sličnom skupu na Zapadu, čak i među učesnicima koji su prosrpski nastrojeni, toliki broj skočio da brani čast Srbije i Srba.) Belorus je smireno odgovorio da on nije napao ni mene ni Srbiju, već da je postavio legitimno pitanje, na koje, podsetio je, ima pravo i zbog toga što je predsednik njegove zemlje Aleksandar Lukašenko bio jedini strani predsednik koji je 1999. svojim avionom i ne mareći ni za kakve dozvole NATO agresora sleteo u Beograd pod bombama, iskazujući time solidarnost sa napadnutim srpskim narodom.

I znate šta, bio je u pravu. Čak i nevezano za Lukašenkov čin, sasvim je legitimno postaviti Srbinu pomenuto pitanje. Naravno da mi nije bilo prijatno kada sam ga čuo, ali to nije bilo zbog načina na koji mi se Belorus obratio (a koji je zaista bio krajnje dobronameran), već zato što je njegovo pitanje pogađalo bolnu suštinu koja nama u Srbiji često izmiče.

Zbilja, kako je moguće da, posle svih zločina Zapada nad nama, mi uporno biramo i trpimo vlasti koje nas vuku baš ka tom Zapadu?

U ovdašnjim javnim raspravama se za tako porazno stanje nude raznovrsna, ali sva do jednog neubedljiva pojašnjenja. Te okupirani smo (mada je ustinu okupiran jedino Kosmet); te siromašni smo (ali zato ćutke trpimo razarajuću korupciju); te ne možemo protiv „sveta“ (iako se najveći deo planete zapravo grozi Zapada); te još nije vreme (koje će doći valjda kad svi pocrkamo); te smo na raskrsnici puteva (a ko pa nije), i tako dalje.

Gorka istina je, međutim, da za skoro 30 godina obnovljenog višestranačja, Srbija nije iznedrila nijednu ozbiljnu političku, ili makar društvenu, snagu koja hoće i može da najzad stane na rep ovom gubavom gmizanju na Zapad. Nismo bili u stanju ni da stvorimo i održimo barem jedno uticajno protivzapadno glasilo, a nekmoli stranku ili pokret koji bi umesto dželatovog zagrljaja Zapada nudili spasonosno savezništvo sa Rusijom.

Zato se nemojmo čuditi Rusima, Belorusima i drugim narodima, što u neverici posmatraju tokove i raspoloženja u današnjem srpskom društvu.

U već citiranom članku, Branko Pavlović navodi Crnu Goru kao primer koji bi Rusima morao da otvori oči šta može da ih snađe kada zanemaruju prijateljske države. Sa tim je lako složiti se, ali Crna Gora bi prvenstveno trebalo da bude opomena nama u Srbiji.

Ako nećemo da i Srbija uskoro zaliči na Crnu Goru Mila Đukanovića, ovdašnji proruski političari morali bi, pre nego iz Rusije, da dobiju opipljivu podršku iz Srbije, od samih glasača. Za izostanak toga, bojim se da opravdanja više nemaju ni oni, političari, ali ni mi, glasači.

Drugi april je još jedna prilika za popravni. U ponudi ima i proruskih kandidata. Ako vam je teško da ih prepoznate, krenite sistemom eliminacije. Otpišite sve koji uživaju podršku Zapada. A njih je, nažalost ili na sreću, lako prepoznati, jer se otvoreno hvale naklonošću svojih „Zapadnih prijatelja“.

Miodrag Zarković

www.fsksrb.ru