Obuka rezervnog sastava u Vojsci Srbije

Očekivanja i nade

2
1133

Ojađena, gažena, ponižena i devastirana Vojska Srbije polako kreće u oporavak svoje borbene moći – ili je to samo tračak nade da će tako zaista da bude… Ovih dana u kasarne VS pozivaju se rezervisti na višednevnu obuku radi „planske obuke ratnih jedinica, a u okviru Plana obuke za 2017. godinu“ kako navode odgovorni iz VS. (1*)

vsDa su ovi pozivi rezervnom sastavu bili uručeni ’90-tih godina prošlog veka ništa spektakularno se ne bi dogodilo jer je to tada bila redovna procedura. Ovako baš sada i to nakon toliko godina (od 2000. godine rezervni sastav nije ni pozivan na obuku) ova vest je odmah uzbunila „duhove“, stvorila mnoge komentare, posebno na društvenim mrežama, a najviše one zlonamerne, nestručne i proizvoljne. Ali tako je to u državi gde deceniju i više neodgovorna i nesavesna politička elita urušava svoju vojsku i njenu vojnu moć.

Sada kada je bezbedonosna situacija na Balkanu, u čijem se epicentru nalazi Srbija, dovedena do kritične crte posle koje dolazi rat, neko je rešio da se malo igra vojske, ili da pred građanima oponaša „ozbiljnu“ državu. A kada reaguje javnost i nađe se u čudu šta se to dešava, onda taj postupak pravdaju vojni stručnjaci, ali i političari kako opet građani Srbije ne treba da brinu jer kako navodi portparol VS: „Pozivi za vojnu vežbu rezervnog sastava nemaju nikakve veze sa aktuelnom bezbednosnom situacijom, situacijom u regionu i migrantskom krizom. Vežbe rezervnog sastava Vojske Srbije su normalna, redovna stvar koja se sprovodi u skladu sa Zakonom o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi“ – i tako u nedogled objašnjenja i pravdanja za jedan zakonski postupak koji sprovodi VS. (2*)

Proizvoljna i neuka tumačenja i komentari su samo dokaz da ova oblast koja reguliše mobilizaciju nije dobro zakonski uređena, a da bi se to regulisalo potrebna je ozbiljna država i stručni ljudi. Sada se još uvek radi po pravilima koja su zastarela i ne odgovaraju aktuelnom istorijskom trenutku. Zašto moraju da se urade ozbiljne promene u oblasti mobilizacije vojske?

Da Vas podsetimo:  A sada se vidi i kraj

Zato što se ona bitno razlikuje od sprovedene mobilizacije u periodu 1914. godine, 1941. godine i 1990-1999. godine. Posebno je značajan za analizu poslednji period građanskog rata i NATO agresije na SRJ.

U vreme Miloševićevog režima rezervisti su pozivani na vojnu vežbu, zatim odvođeni u rat, a u vojnim knjižicama im je upisivana „vojna vežba“. Tek kasnije im je upisivano „učešće u ratu“. Srbija nikada nije proglasila ratno stanje ’90-tih, a bila je učesnik tog rata. Gde to ima u svetu? Setimo se šta su radili svi režimi nakon završenog građanskog rata 1990-1995.g. pa i nakon agresije NATO 1999.g. Amnestirali su sve dezertere, dok su čin odziva na mobilizaciju ispolitizovali, a neke učesnike ratova izručili Haškom tribunalu i time poljuljali moral onih časnih i savesnih koji se na poziv za vojnu vežbu redovno odazivaju.

Da se tako nešto u budućnosti ne bi ponovilo vojska i mobilizacija se moraju urediti Ustavom i zakonima tako što se mora obezbediti širi konsenzus u Skupštini kako bi ova oblast bila u nadležnosti države, a ne političke oligarhije ili kako kome „padne na pamet“ kada dođe na vlast. Ko se o taj zakon ogreši treba da snosi nesagledive sankcije, bilo da je pripadnik vlasti ili vojni obveznik (seljak, radnik, tatin sin, bogat, siromašan, pismen ili nepismen).

Država i vlast moraju stati iza svoje vojske i onda kada se to čini nemogućim. Primer za to imamo iz naše istorije. Nakon austrougarske agresije na Srbiju 1914.g. vlada i vojska su napustile teritoriju Srbije i povukle se na Krf. Iako je nastala totalna okupacija, država Srbija je i dalje funkcionisala. Srpski dinar je i dalje bio konvertabilna valuta, dakle nije nestala država, ona je organizovala srpsku vojsku do konačne pobede i povratka na svoju teritoriju, svakako uz pomoć saveznika, ali da nije funkcionisala kao država ne bi bila ni uvažena od istih.

Da Vas podsetimo:  Štrajk glađu Maje Pavlović i Robin Hud sa Andrićevog venca

Ova istorijska paralela između dva događaja (1914-1918.g.) i (1990-1995.g) je veoma zanimljiva i poučna. Svakako da je država iz onog perioda bila u daleko nepovoljnijem položaju jer je vodila rat protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja dok je ovaj poslednji bio građanski rat u kojoj je Srbija imala najveću vojnu moć u odnosu na ostale učesnike u ratu. Mnogi analitičari bi rekli „ali tada je Srbija imala saveznike, a u ovom poslednjem ratu nije“. Zaključak je jednostavan – tada je Srbija imala državu koja joj obezbedila saveznike, a ’90-tih nije imala državu.

Dakle da bi se rešilo pitanje pozivanja rezevista i mobilizacije treba se ozbiljno baviti tim problemom jer to i jeste problem u ovom trenutku, zato što je to prisilna radnja koju sprovodi država, a kada se nešto radi metodom prisile onda to mora biti precizno uređeno Ustavom i zakonima. Zato je potrebno odmah:

-Obezbediti novac za reformu vojske po volji i potrebi države,
-Ustavom i zakonima definisati nacionalnu strategiju bezbednosti i vojne potencijale, a u okviru toga mobilizaciju u slučaju neposredne ratne opasnosti,
-Vratiti redovni vojni rok i povećati brojno stanje mirnodopskog sastava.
-Opremiti VS savremenim borbenim sistemima i naoružanjem,
-Podići standard vojnika i oficira na nivo dostojan čoveka koji ulaže život za odbranu otadžbine.

Sve ove napred navedene mere je sada mnogo teže sprovesti nego pre 15 godina jer je nastao veliki vakum od uvođenja civilnog služenja vojnog roka, a potom i ukidanjem redovnog služenja što je uveliko osakatilo čitave generacije mladih. Međutim sve se može ostvariti ukoliko postoji politička volja.

Snaga i moć svih armija sveta, pa i naše, je u ratnom sastavu odnosno rezervistima. Aktivni (mirnodopski) sastav, bilo da ga čine profesionalni vojnici ili oni na redovnom služenju, je samo nukleus oko koga se gradi vojna moć koja se dobija pokretanjem ratnog sastava (rezervista).

Da Vas podsetimo:  „Sikter sa tim papirom, bando“

Po osnovu broja vojno sposobnih muškaraca (oko 2 700 000) Srbija u nekom normalnom mobilizacijskom naprezanju (oko 7%) može da mobiliše oko 180 000 rezervista svrstanih u ratne jedinice. VS trenutno broji oko 10 hiljada pripadnika operativnog sastava na kojima leži odgovornost za obuku i pozivanje rezervista u slučaju rata. I laik može da zaključi da je to nemoguća misija, posebno zato što čitave generacije godinama nisu ni videle uniformu i pušku.

Vest sa početka ovog teksta je samo kap u moru obaveza, zakona i regulativa koje treba sprovesti, ali ona ohrabruje i daje nadu jer se nešto ipak (p)okreće. Treba napomenuti da pozvani rezervisisti već spadaju u grupu „drugopozivaca“ (od 32 do 37 godina) jer su „prvopozivci“ (od 21 do 31 godinu) jednostavno nestali od 2010.g. kada je definitivno ukinuto redovno služenje vojnog roka.

Ostaje, dakle, da se vidi da li je ova vest u službi marketinga političke elite, ili prvi u nizu koraka koje je neophodno preduzeti u pravcu obnove vojske koja name je preko potrebna.

Žarko Pecić

www.fsksrb.ru

___________

Reference:

(1) rs.n1info.com/a251560/Vesti/Vesti/Vojna-obuka-rezervista.html

(2)www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=06&dd=02&nav_category=12&nav_id=1267374

(3)www.crveneberetke.com/kome-stizu-vojni-pozivi/

2 KOMENTARA

  1. Uvaženi g-din Žarko Pecić zaboravlja jednu činjenicu da navede , većina učesnika ratova 90-tih ima problem da nađe zaposlenje , dok to nije slučaj sa dezerterima. Učesnici ratova koji su se odazvali pozivu države da brane Jugoslaviju, potom i Srbiju nemaju nameru da se odazovu pozivu za vojne vežbe , a kamoli za novi odlazak u ratna dejstva , svojoj deci tek neće dozvoliti da uzmu oružje u ruke. Država je jednom za vreme Slobodana Miloševića amnestirala dezertere , a drugi put za vreme vlasti demokratske opozicije , sada neka njih (dezertere) i njihovu decu poziva na vojne vežbe, poruka je većine učesnika ratova 90-tih. Starešinski kadar sa ratnim iskustvom je penzionisan prevremeno za vreme ministra odbrane Dragana Šutanovca , ni oni nisu zainteresovani da sa malim penzijama idu na vojnu vežbu, kažu neka vežbe sprovode kancelarijske guzonje koje nisu omirisale barut u ratu. Srbiji realno preti opasnost da se ostvare pretnje Jonuza Muslijua da Albanci zauzmu Srbiju do Niša jer oni koji znaju da rukuju oružjem u Srbiji neće mrdnuti malim prstom da je brane. Otprilike stvari ovako stoje kada stignu Albanci do Niša neki političari će klečati u Savetu bezbednosti da mole da se Albanci obuzdaju.Sve to može da bude drugačije ukoliko država Srbija zauzme konačno stav uvažavanja prema svojim ratnicima i obezbedi im prava po ugledu na Republiku Hrvatsku ili Rusku federaciju , tada bi smo imali snažan rezervni sastav koji realno sada nema nijedna država u našem okruženju , u sastav rezervnog sastava odazvali bi se svi ratni veterani koji bez uvrede za sadašnju redovnu vojsku Srbije jesu opasniji po svakog spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja jer imaju ratno iskustvo. Dakle sve zavisi od države i uvek je od nje zavisilo, na potezu je Vlada Srbije i predsednik Republike.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime