Tata, zašto ste pustili prljavu vojsku da dođe na Kosovo?

2
111
Prljava NATO okupatorska vojska, Foto: Saša Đorđević

Ako zaboravim tebe, Kosovo, neka me zaboravi desnica moja

Bilo je to toplo, sunčano junsko jutro (1999.) kada sam čuo zvona sa Crkve, koja su pozivali na Svetu Liturgiju. Uzeo sam sina za ruku i krenuli smo put zvona. Sin Nikola, koji je dva meseca pre toga napunio tri godine, uz put mi je pričao šta je sve naučio, dok sam bio odsutan. Pričao je veselim dečijim glasom kako je naučio molitvu Oče naš, kako se svako veče molio klečeći sa mamom da se tata vrati živ i zdrav, kako je vodio borbu sa avionima prljave vojske pucajući iz svoje puške… Slušao sam ga rasejano, jer su mi misli bile na Kosovu i Metohiji, sa kojeg sam stigao prethodnog dana. I kada smo bili na nekih par stotina metara od hrama, sin me povuče za ruku, zaustavi, pogleda u oči i upita: “Tata, zašto ste pustili prljavu vojsku da dođe na Kosovo?“ Sin me gleda radoznalo u oči, ne znajući da mi tim pitanjem i pogledom bol zadaje. Nisam mogao da izdržim njegov dečiji prodorni pogled, spustio sam glavu, nem, bez odgovora. A onda sam osetio toplinu na obrazima, suze su se slivale niz lice. Osetio sam strahovit pritisak u grudima, bol u glavi, a pred očima su mi se pojavile neizbrisive slike zbog kojih mi duša pati, a telo krvari.

Slika prva:

Te, za nas Srbe nesretne 1999. godine u proleće, pružila mi se prilika da na delu pokažem ljubav prema svojoj zemlji i narodu. Rano ujutru 19. marta krenuo sam zajedno sa ostalim policajcima SUP-a Šabac put Kosova i Metohije. Dok sam se pozdravljao sa sinom Nikolom, rekao sam mu: “Sine, ide tata u rat, da ne da prljavoj vojsci da dođe na Kosovo!“ To što sam njemu rekao, zaista sam tako mislio i osećao. Odjednom sam zaboravio na sva ona dešavanja koja su predhodila ovom ratu, sve one prevare i zablude, sve igre političara, poraze i prodaje. Video sam samo jedan cilj dati sve, pa i život u odbrani našeg Svetog Kosova. I ako se pokazalo da nama ništa nije sveto i da sve može da se preda ili proda, mislio sam da je to nemoguće da bude sa Kosovom. Verovao sama tada, kao što verujem i danas, kao što biljka bez korena ne može živeti, tako ni Srbija bez Kosova i Metohije ne može postojati. Verovao sam da niko neće smeti, zbog kletve Sv.velikomučenika Kneza Lazara, da izda. Zbog tadašnje izdaje, svi oni koji to učiniše ostaše prokleti vek vekova, a Srbi zbog toga biše u ropstvu Turskom nekoliko vekova. Ako se to dogodi, verovao sam da ću svojom žrtvom od tog prokletstva bar svoje pokolenje sačuvati. Ušli smo u autobuse, mislio sam da ću poleteti, pa je li moguće, ja ću braniti našu svetinju “Krst Časni i slobodu zlatnu“, kao što su to radili i moji preci. A onda evo ulazimo na Kosovo, došlo mi je da viknem vozaču, stani, mi smo na svetoj zemlji, stani da je celivam. Stigli smo u kasarnu u K.Mitrovici i odmah su nam rekli uzmite samo najneophodnije stvari idemo na teren. Tada oni najslabiji odustaju, nekoliko policajaca odbija da ide. Mi ostali ulazimo u veliki šleper i krećemo put Srbice. Stižemo u Srbicu, prebacuju nas u manje kamione i odvoze na položaje nekoliko kilometara dalje. Tamo nas priključuju jedinicama policije koje su započele čišćenje terena od šiptarskih bandi (terorista). Obuzima me veliko uzbuđenje, jer ono što sam gledao na televiziji i slušao od drugih ja doživljam, ulazim u pravu borbu. U daljini se čuje ono poznato šiptarsko “pak, pak“ iz njihovih puški kineske proizvodnje. Čuje se komanda, ubacite metak u cev i otkočite puške, krenite u koloni po jedan…

Da Vas podsetimo:  Srećna Nova godina

Slika druga:

Dok sam ležao na podu kancelarije u zgradi PS Srbica, odjednom je nešto počelo da se čuje u vazduhu, neko je viknuo evo upravo nas preleću rakete, počeo je rat. Ako sam dotad i gajio nadu da će nekim čudom ipak proći bez rata, brujanje u vazduhu me je otreznilo. Odmah sam se upitao, gde li će ove silne rakete završiti, koliko će ljudi poginuti. Na hodniku je neko vikao izlazite svi iz zgrade, sigurno će i nju gađati. Izašli smo ispred, napolju vedro nebo, puno zvezda i da nije tog zlokobnog brujanja, bilo bi to predivno veče. Gledamo jedan drugog, nemo i svako sa svojim mislima i brigama, šta nam je sa familijom, prijateljima. Taj nemi govor prekida naredba da krenemo prema školi, da se tamo sklonimo…

Slika treća:

Pored nas prolaze kolone srbske vojske. Potpisan je lažni mir i mi smo raspoređeni na putu od od Srbice do K.Mitrovice, da obezbeđujemo nesmetano povlačenje naše vojske. Nepregledne kolone vojnih vozila u njima momci 19-20 godina. Gledam te golobrade momke, divim se njihovoj hrabrosti, snazi, ljubavi prema domovini, pa oni su pobedili strašni fašistički NATO. Da oni su pobedili, oni su dostojni svojih predaka koji su rušili carevine, oni su bili na korak da sruše NATO. I umesto da na njihovim licima sija zadovoljstvo i radost, vidi se na njima nezadovoljstvo jer su im političari uzeli pobedu i pretvorili u poraz, vidi se žalost jer su napuštali ono što su svojim oružjem sačuvali, a što su neku “ljudi“ bez obraza i časti predali u ruke svetskim zlikovcima i šiptarskim kriminalcima…

Slika četvrta:

Nalazimo se pored puta K.Mitrovica-Priština u blizini Vučitrna. Stojimo, nas dvadesetak policajaca držeći puške pored sebe, a preko puta nas tri oklopna vozila francuskih legionara sa uperenim oružjem prema nama i gledamo kolone Srba koji beže iz Vučitrna. Na nekih dve stotine metara od nas, okupilo se stotinak šiptara koji uz pretnje i vređanje gađaju kamenicama Srbe koji prolaze pored njih u kolima, traktorskim prikolicama, a preko puta tri oklopna vozila sa francuskim legionarima sve to posmatraju. Iznad nas nebo je prekriveno NATO helihopterima, koji prkosno i preteći lete, pokazujući svoju silu i našu nemoć. Ne možemo da verujemo svojim očima, poslali su nas da branimo našu nejač, a mi sada stojimo kao kipovi, jer francuzi će da pucaju ako nešto pokušamo. U nama kipti neviđen bes, neko naglas opsuje. Pored nas prolaze naši Srbi, poniženi i izranjavani šiptarskim kamenicama, gdedaju u nas tražeći zaštitu. Na jednoj traktorskoj prikolici, koja je upravo prolazila pored razjrenih šiptara, otac telom zaklanja dečaka od 2-3 godine da ga ne povrede kamenice, a rukama mu pokriva oči da ne gleda ruganje šiptara. Ni sam ne znam kako sam izdržao da…

Da Vas podsetimo:  DA LI JE VOJNA OBAVEZA POTREBA I ŠTA O NJOJ MISLE MOMCI U DIJASPORI

Slika peta:

Ulazimo u autobuse i krećemo za Šabac. Oko mene svi radosni, vraćaju se kući porodicama. A ja osećam se poniženo, tuga za Kosovom je nadvlada radost što ću videti porodicu. Nemo gledam kroz prozor, uz put obilazimo kolone izbeglog naroda, na kamionima, traktorima, u autima. Preplašena deca se privijaju uz uplakane majke, a muškarci vidno slomljeni, zabrinutog pogleda gledaju u daljinu, ne znajući kuda i gde voze. A onda stižemo kod Kraljeva, ogromne kolone izbeglog naroda pomešani sa vojnim i policijskim kolonama. Tada videh i osetih koliko smo bezosećajni, policija ne da narodu da ide dalje, a pušta kolone vojnih i policijskih vozila. Upitah se, gde je sad Sv.Nikolaj Srbski ili Vojvoda Mišić ili Vožd, koji zaustaviše vojsku, a narod pustiše da prođe. Njima nije trebala policija, već je bila dovoljna njihova jaka reč. Oni okrenuše vojsku da udari na neprijatelja, da narod zaštiti, a narod pustiše da se skloni. Zašto sad nema nekog da vikne, da vojsku i policiju na Kosovo vrati, a da narod propusti da se skloni…

To listanje slika trajalo je nekoliko sekundi, a za mene kao da je bila večnost. Hteo sam tog momenta da kleknem pred sina i da ga zamolim za oproštaj, jer nisam ispunio obećanje, na Kosovo je došla prljava vojska. Dete i ako tako mali, shvatio je da njegov tata ne zna odgovor i samo me povuče i reče: “Tata, idemo u crkvu“. Hodao sam kao bez svesti i tek miris tamjana na ulasku u hram me je povratio. A onda pogled sam zaustavio na ikoni sv.Save i prosto sam vrisnuo u sebi: “Ako zaboravim tebe, Kosovo, neka me zaboravi desnica moja!“

Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!

Da Vas podsetimo:  Razbijanje rasprostranjenog osećaja straha koji širi Vučićev režim osnovni je preduslov za izgradnju održivog demokratskog društva

Autor: Rab Božiji Goran Živković

2 KOMENTARA

  1. Добили смо после Кумановског спорзума еврунијатску банду на терену и нову „српску“ владу коју су ти бандити довели, да би издала Косово и Метохију. То је судбина српског војника: што добије на бојном пољу, тополотичари изгубе за зеленим столом. Јер „неки људи“ без образа и части предали су нашу свету земљу у руке светским зликовцима и шиптарским криминалцима. Ти “ неки људи“ имају своја имена и презимена, сви их знамо, клетва ће их, кад тад стићи.
    би издала

  2. Bogu plakati sta nam je odradjeno sa zemljom.Gresnici,neznabosci,nepomjanici,od zla oca i gore majke .Dodje to sve na naplatu.Kosmicki zakon postoji,ali ovi se zaigrali,pa ne znaju ni gde su,ni sta rade.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime