Sitnu knjigu na Kosovo piše Poslednji čin predaje

Proces dugo traje, još od 2000. godine posle oktobarskog prevrata, iscrpljujući pažnju srpskog naroda, sve korak po korak, pa se nije ni primetilo kad je gospodar Vučić dao prištinskoj vlasti telefonski broj, (a njegov telal Marko Đurić je govorio da je broj dat „oblasti a ne državi „Kosovo“, i naravno- slagao). pa zatim predao pravosuđe, policiju, energetiku, telekomunikacije, katastar, civilnu zaštitu i na kraju registarske tablice. „kosovskoj“ vladi. Kako je to uspelo velikom Srbinu, Aci Vučiću? Međutim, nije sve otuđeno: SAD su zainteresovane da se preda celokupni energetski sistem velikim korporacijama iz SAD i EU. Hoće li „Aco Srbine“ i to da preda? Zna se da Srbija još uvek otplaćuje kredite za kosovski elektrosistem! (https://srbin.info/politika/dr-parovic-vucic-tera-srbe-da-se-povuku-sa-barakada-i-da-traze-pomoc-od-nato-a/.

Posle potpisanih prvih Briselskih sporazuma (https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757) odmah su sprovedeni izbori u Pokrajini. Setimo se skandala kad je Vučić poslao maskirane bande koje su lomile glasačke kutije i pretile stanovništvu da mora da izađe na glasanje!

Dok je Srbija posle strašne agresije, bombardovanja i razaranja, počela da leči rane, desio se petooktobarski državni udar. Srbi su ponovo obmanuti, rečeno im je kako je za sankcije, užasnu inflaciju, kriminalizaciju društva, bombardovanje, isključivo kriv Slobodan Milošević i da će se njegovim odlaskom Srbija ekonomski i u svakom pogledu oporaviti, što je bila laž! Zna se šta se posle tog nesrećnog 5. oktobra desilo: Mlađan Dinkić je ušao u Narodnu banku sa dugim cevima i opljačkao trezor, Čeda Jovanović je na prevaru kidnapovao Slobodana Miloševića i predao ga agresoru da mu sudi što nas je NATO bombardovao, u Srbiju su ušle ekonomske ubice sa zadatkom da se sve rasproda bud- zašto kako ne bi ostao ni kamen na kamenu od srpske industrije, i došla je konačno „ sloboda“! Povodljiv srpski narod i ovog puta je kao i mnogo puta ranije (27 mart u režiji Velike Britanije) naseo na slatke reči pete kolone, srpski rečeno, plaćenih srpskih izdajnika, obučavanih u Budimpešti i ko zna gde još i za tuđe interese prodali svoju zemlju.

Vekovni srpski neprijatelji su uspeli u svom naumu: okupirali su Srbiju civilnim delovanjem, ali i vojno na Kosovu i Metohiji. Srbija i dan danas grca pod okupacijom. Posle petog oktobra, kada je bilo projektovano da krene građanski rat u Srbiji, što se zahvaljujući hladnim glavama u srpskoj vojsci i policiji nije desilo, instalirana je „demokratska“ vlast. Došli su Koštunica i Đinđić. Šta je uradio Koštunica čim je zaseo u predsedničku fotelju? Odmah je iz srpskih zatvora oslobodio 2000 šiptarskih koljača i zlotvora koje je srpska policija s razlogom uhapsila, među njima je bila i ozloglašena Fljora Brovina, neka tzv pesnikinja!

Neposredno posle agresije, Srbija je za kratko vreme obnovils neke porušene mostove, popravila putevi i popravila porušene stambene zgrade po srpskim gradovima. Jedan od glavnih ljudi za te poslove bio je, sada već pokojni, inženjer Mrkonjić.

Posle Koštunice na vlast je došao Tadić, koji je izvukao problem Kosova i Metohije iz nadležnosti UN i predao ga Evropskoj uniji. Njegov ministar vojni, Šutanovac, pretopio je svu borbenu tehniku VJ – tenkove, topove, borna vozila u američkoj železari Ju Es Stil. Dok je trajao taj vojni resurs, trajala je i američka železara, koja je prodala državi fabriku za tri dolara i povukla se iz Srbije. Pretapanjem vojnih vozila, dočepali su se veoma kvalitetnog čelika, koji je za vojne svrhe uvek bio izvanredan. Učinak Borisa Tadića je početak odvajanja srpske autonomne pokrajine Kosova i Metohije od Srbije, ali sve je bilo na nivou parafa Borka Stefanovića. Posle Tadića je došao Nikolić, bivši radikal, koji je sa sobom dovukao Aleksandra Vučića kao premijera. Oba ova bivša radikala sa novim nazivom partije, ostali su verni svom prikrivenom radikalskom delovanju jer, mada presvučeni u evropejska lister odela, oni su u duši ostali radikali, što se može zaključiti po njihovim javnim istupima.

Posle 2012. godine, odlaskom Nikolića i dolaskom Vučića za predsednika, priča sa Kosovom i Metohijom je klizila u bespovrat i nepriznata „država“ je polako, vrlo polako, mravljim korakom, počela da se odvaja od matice. Sve je rađeno smišljeno, lagano, uz gromoglasno Vučićevo ubeđivanje naroda u Srbiji da sve to radi zarad „Živela Srbija!“ njene dobrobiti, i ako ne pristane na Briselske sporazume, ne gine nam ponovo bombardovanje. Sećanje na sedamdesetosmodnevno bombardovanje i smrt dragih bića, bilo je suviše bolno i traumatično tako da je svaka pomisao na neki ponovni rat ili ne daj Bože bombardovanje, bilo dovoljno da Srbi zaćute i prihvate sve Vučićeve argumente. Jer, Srbija više neće ratovati, što je osokolilo šiptarske secesioniste..

Treba ovde naglasiti da Vučićeva vlada, a ni on sam, nisu nikad spominjali Rezoluciju UN 1244, a ni u Prvim Briselskim sporazumima, nije spomenuta Rezolucija. (https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757), Kao da nije ni postojala, za mnoge, pa i za Vučića, to je bilo „mrtvo slovo na papiru“. Devetnaestog aprila 2013. godine u Briselu, predsednik Vlade Srbije, Ivica Dačić, i predstavnik Prištine, Hašim Tači, potpisali su „Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“, nakon čega su 22. maja 2013. godine dogovorili Plan implementacije sporazuma.https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-srbija-briselski-dijalog-statusna-pitanja/32115730.html

Ali, kad je đavo odneo šalu, kad su kosovske policijske snage „rosu“ ušle na sever Kosova i Metohije, kad su zatvorile administrativni prelaz prema Centralnoj Srbiji (eufemizam za granični prelaz), kad je situacija postala zapaljiva, kad je zulum „kosovske“ policije postao neizdrživ, srpske barikade i negodovanje Srba zbog dolaska „kosovske“ policije, onda se veliki „Aco Srbine“, koji „ne da Kosovo“, setio Rezolucije 1244. I sad će on da piše KFOR-u da dopusti da uđe do hiljadu srpskih vojnika i policajaca na sever Kosova! (a i Ana Brnabić se naprasno setila Rezolucije). I sve će lepo da obrazloži zbog čega to traži i zbog čega očekuje da će ga KFOR poslušati! Okupacione snage da podrže dolazak srpske vojske i policije, to ne biva! Ali, ON će da piše i zahteva! ON, veliki Srbin i borac za „celovitost Srbije“, što znači i Kosovo i Metohiju, za šta se zakleo na Ustav i Miroslavljevo Jevanđelje! I opet zavodi Srbe za Goleš planinu, jer on, kao pravnik, odlično zna da KFOR na KiM nije adresa za povratak bezbednosnih snaga Srbije, već Savet bezbednosti pri Ujedinjenim Nacijama! Pisanjem pisma KFOR-u, gospodar Vučić Srbima na KiM šalje poruku da, eto, on nešto radi, trudi se, ne spava noćima! A zna da će dobiti negativan odgovor! Posle će samo reći oni ne daju!

Aca Srbin dozvoljava nastanak velike Albanije, jer je brat Rama otvorio granice prema Kosovu i Metohiji, a Vučić reč nije rekao. Kao ni kad je formirana „kosovska vojska“. Mramorkom je ćutao. Kad se problem Kosova i Metohije razmotri sa svih strana, vidi se da Vučić samo nastavlja Titovu politiku prema Kosovu i Metohiji i Srbima (https://www.srpskaistorija.com/kako-su-komunisti-menjali-granicu-kosova-posle-1945/

Vučić je u svom političkom delovanju često donosio kontradiktorne izjave, rekao pa porekao: zar nije rekao onako glasno i ljutito: „Ne dam Gazivode! Eto, ne dam!“ Pa ih je dao, a Tači se posle vozio čamcem po jezeru; zar nije rekao „ne dam Valač“, pa ga je dao, zar nije rekao „ne dam Trepču“, pa je dao, pred televizijskim kamerama onako besno i egzaltirano rekao „Ne idem u Tiranu“, pa otišao posle samo dva dana! Ljudi u Srbiji su počeli da shvataju koga imaju na vlasti, ali ćute. Svako iz nekog razloga: neko što je zaposlen u državnoj službi, neko što ima decu koju treba da zaposli, neko što može da izgubi posao kod inostranog investitora, i ostane bez crkavice od 300 ili 400 evra! I tako, vreme prolazi u obmanjivanju javnosti. Ali Kosovo ide svojim putem – i ka stolici u UN i ka Evropskoj uniji, koja je mnogo učinila, naravno uz sadejstvo iz Srbije, da Srbiju teritorijalno osakati. Zbog toga je naš „jedini put Evropska unija“, kako mazohistički horski larmaju iz vlade Srbije. A dotle, od EU će ostati samo smradna ljuštura, olupina koja ne može da preživi bez pljačke svojih kolonija, gladna ruskih energenata i tuđih sirovina. Svako će platiti svoje dugove, nazire se nastajanje novog, pravednijeg sveta.

Za Korene

Dr Mirjana Anđelković Lukić