Očigledna i konačna državna izdaja ćirilice

4
902

Ovih dana poslovno sam boravio u selu Slatina , a to je  negde na sredini između Uba , Valjeva i Koceljeve. Svugde vidim samo hrvatsku latinicu, a njome je označen i Negića put. Iz tih Negića su 1914. otišla u Veliki rat sedmorica , a vratila se trojica. Kad god prolazim tim krajevima pomislim kako je austrougarska čizma gazila srpsku zemlju . Najopasniji u ubijanju srpske nejači su bili Hrvati iz Zagrebačke vražje divizije. Istim njihovim bajonetima su skidani zabranjeni ćirilički ispisi na ulicama,  i zamenjivani hrvatskom latinicom. Vladala je ona sve do naleta slavne srpske vojske 1918. sa ćiriličkim pukovskim zastavama.

Isto se ponovilo i 1941.g. kada je hrvatski poglavnik Ante Pavelić svojom prvom naredbom zabranio ćirilicu Srbima tamo gde je on vladao.

I mnogo pre 1918. Marija Terezija je zabranjivala Srbima ćirilicu u svojoj carevini, a zbog nje prvi put je robijao Svetozar Miletić.

Pa kako je bilo moguće da Srbi izbace iz sećanja svoje koji se nisu vratili iz Velikog rata, a kojima su pre dolaska na vlast komunista podizali ćiriličke spomenike krajputaše ? Kad su njihovi  ginuli, vladar ondašnje BiH austrougarski general Stjepan Sarkotić ( rodom od Vareša)  govorio je da Srbima treba oduzeti ćirilicu kao borbeno sredstvo , i da je ona strano telo istoka u borbenoj zoni zapada. Kako su Srbi mogli da prigrle kao svoje ono što je nekad bilo okupaciono i nasilno, i da to danas u srpskom pravopisu nazivaju srpskim u situaciji kada je ćirilice u njihovom vidokrugu manje od 5 % ?

Uzrok navedenom stanju je to što već stotinu godina nema istinske srpske države koja bi brinula o nacionalnim vrednostima , kakva je u prvom redu srpska ćirilica. Izgleda da je u Velikom ratu izginulo najvrednije srpsko, jer se ono preostalo opredelilo za jugoslovenstvo na štetu svog srpstva. Od tada do danas nema istinske srpske elite.

Kralj Aleksandar je želeo pomirenje sa Hrvatima u tolikoj meri da se bavio mišlju da izbaci ćirilicu iz srpskih zemalja, ali ga je od toga odvratio njegov učitelj predsednik Srpske kraljevske akademije Aleksandar Belić  (izvorno Weiss ). Ćirilica je ipak ostala neprikosnovena kod Srba, pa je on u svojoj gramatici iz 1940. ( koautor Žeželj ), napisao da se mi Srbi služimo ćirilicom , a naša braća Hrvati i Slovenci latinicom. Međutim , dolaskom na vlast komunista on je morao „promeniti ploču“ da bi ostao živ. Naime, za vreme nemačke okupacije dao je javnu podršku generalu Milanu Nediću  a ipak je ostao živ, iako su posle partizanskog igranja kozaračkog kola na Terazijama mnogi ugledni Srbi ostali bez glave bez ikakvog suđenja i dokazivanja krivice.

Komunistička vlast je  ukinula kraljevsku akademiju i postavila Belića za predsednika i nove Titove SANU. Ovako joj se odužio : već 1953.g. on je srpski jezik preimenovao u srpskohrvatski, pa SANU i danas radi na Rečniku srpskohrvatskog književnog i narednog jezika, umesto srpskog jezika. Pa kada danas o tome ćuti čak i rodoljubiva srpska elita , ne treba se čuditi što ona ćuti i o okupaciji Srba hrvatskim pismom.

Da Vas podsetimo:  Pa, pa, pameti

Sledeće godine Belić je napravio novi iskorak , smrtonosan po ćirilicu, kada je pristao da u novi politički srpskohrvatski jezik bude uvedena kao ravnopravna i hrvatska latinica. (Novosadski književni dogovor sa Hrvatima, koga su njihovi lingvisti napustili  još 1967.g. , a danas vremešni Titovi srpski lingvisti ne samo da ga nisu napustili nego su – protivno Ustavu Srbije – srpskim pravopisom hrvatsku latinicu proglasili drugim srpskim pismom).

Naredni patrijarh srpske lingvistike je postao akademik Pavle Ivić . On je u Kolarčevoj zadužbini rekao pred stotinu ljudi ( ima još živih svedoka), da bi se radi sloge sa Hrvatima odrekao i ćirilice i ekavice .

Ivić je pristao da bude predsednik  Odbora za standardizaciju srpskog jezika uz uslov da njegov zamenik bude akademik Ivan Klajn. Ovaj je kasnije radosno javno rekao da je latinica već pobedila ćirilicu, koja je ostala još samo kao režimsko pismo. A zna se : kad padne režim , pada i njegova ćirilica.

Navedena „elitna“ trojka je dala „naučnu podršku“ vlastima u nesrpskoj državi u sprovođenju projekta zamene srpske ćirilice hrvatskom latinicom , u cilju udaljavanja Srba od pravoslavne ćiriličke Rusije i priklanjanja Zapadu , pa je moguće da do danas nije sprovedena ustavna norma u Srbiji o jeziku i pismu  koja glasi :

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“.

Pri opisanom stanju stvari vlasnik jedne radnje u selu Slatina želi da me obraduje vešću da je novi gradonačelnik Banja Luke naredio korišćenje ćirilice tamo gde se njega pita. Mnogo vremena provodim za volanom slušajući Radio Beograd, pa sam se začudio što to nisam čuo , iako znam da taj radio ima mnogo važnijih  tema i vesti, pa redovno javlja koliko poena , skokova i asistencija je ostvario Jokić u američkoj košarkaškoj ligi, ali nikad ništa o ćirilici . Na tom radiju nikad nisam čuo nijednu rusku pesmu, a što je itekako povezano sa pravoslavljem i ćirilicom.Zato upitah razdraganog Slatinjanina gde je čuo za tu banjalučku senzaciju. Reče da je pročitao u Politici, pa u njoj nađoh šta je tačno rekao gradonačelnik Stanivuković :

„Moje opredeljenje kao gradonačelnika Banjaluke biće čitava strategija i pravac koji ćemo definisati, a sve sa ciljem očuvanja ćirilice i rada na jednom važnom projektu da što više javnih ustanova ili preduzeća neguju naše pismo, a svoj autoritet kao gradonačelnik iskoristiću da na natpisima pored imena javnih preduzeća koja su sada na latinici, bude istaknuta i ćirilična verzija.“

Mlađani Stanivuković je indirektno rekao da je ćirilica srpsko pismo  („neguju naše pismo“ ) i da država Republika Srpska forsira hrvatsku latinicu  (jer su javna preduzeća u državnom vlasništvu), ali on ne kaže da će ona biti vraćena Srbima kao njihovo jedino nacionalno pismo, nego da će biti „očuvana“. Kao da je ona neka retka zverka , poput vukova  ili medveda. Te zverke znaju da budu opasne kada se mnogo namnože , pa da vidimo do koje mere Stanivuković predviđa ( dozvoljava) upliv opasne ćirilice u svetlu  budućnost Srba : da „pored imena javnih preduzeća koja su sada na latinici , bude istaknuta i ćirilička verzija“.

Da Vas podsetimo:  Suveren srpskog sveta

Pre ove izjave Stanivukovića niko od političara i lingvista se nije usudio da poravna hrvatsku latinicu i srpsku ćirilicu. Išlo se samo dotle da je ćirilica primarno srpsko pismo, što podrazumeva da postoji još jedno, ali se izbegavalo reći da je to ista ona latinica koja je opštenarodno i službeno pismo u susednoj državi Hrvatskoj. A pogotovo se izbegavalo primetiti da to „sekundarno“  pismo već decenijama vlada nad Srbima sa preko 90% udela ! Sada država pristaje na pola-pola, da bi sutra sve bilo na tuđem pismu. Drug Tito više ne vlada Srbima, sada vlada drugarica hrvatska latinica !

Dakle , ne traži se da ćirilica bude vraćena srpskom narodu, onako kako je to tražio legendarni i genijalni profesor prava i sociologije akademik Radomir Lukić :

„I u ono srećno vreme kad je u Srbiji, kao i u svakoj normalnoj državi, vladalo njeno nacionalno  pismo – ćirilica …“

„Iz navedenih razloga treba svesrdno pozdraviti ovaj propis nacrta Ustava Srbije i poželeti da što pre postane punovažan kako bi se najzad jednom rešilo jedno od najvažnijih pitanja kulture i nacionalne samosvesti srpskog naroda.“

Osim akademika Lukića niko drugi iz „elite“ nije tražio da ćirilica bude vraćena Srbima, nego samo da nje bude koji procenat više , svakako ispod 50%, iza ili ispod hrvatske latinice. „Velikodušno“ se htelo pomoći čajem slabašnoj ćirilici , kao da se već nije znalo zbog čega ona vene. Itekako su to znali lingvisti koji su školovani narodnim novcem, titulisani i plaćeni da bi brinuli  o tako značajnoj srpskoj nacionalnoj vrednosti, ali im je bila preča jugoslovensko-srpskohrvatska latinica. Vidimo to i iz pisanja univerzitetskih profesora Vojislava Maksimovića i Alekse Buhe u obnovljenom Kalendaru Prosvjete iz 1992.g. , koji su zagovarali ćirilicu samo do Titove ravnopravnosti pisama, a koja neumitno vodi nestanku srpskog pisma. I to u vreme kada je Republika Srpska već rođena u ćirilici zaslugom ponajviše dvojice srpskih velikana Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika.

O pomenutom nacrtu Ustava Lukić je pisao još 1990.g., kada je i usvojen, ali nikada nije sproveden. Kao što nije sprovedena ni napred navedena danas važeća ustavna odredba o jeziku i pismu iz 2006.g. Neće ni biti sprovedena jer predsednik  Srbije javno govori isto ono što i srpski jezički stručnjaci , a što je protivno Ustavu : trebamo čuvati ćirilicu,  ali je naša i latinica ! Ta latinica je planski i uvedena u srpski jezik upravo zato da bi ćirilici bila oduzeta nacionalna vrednost, bez čega ona postaje samo jedno od dva sredstva za zapisivanje jezika, pa kao takva obezvređena ne može da opstane.

Da Vas podsetimo:  Memorandum SANU: manifest neoliberalizma na srpski način

Devet godina pre pojave Stanivukovića ( 25.novembra) u Banjoj Luci , u organizaciji ANURSA-a , održan je Okrugli sto „Jezik i pismo u Republici  Srpskoj“. Zaključak 2. tog skupa je glasio :

„ 2. Pošto je nasilnim činom visokog predstavnika u BiH iz Ustava Republike Srpske ( amandmanom LXXI ) izbačen naziv jezika, neophodno je ne samo uskladiti nego i pojačati naučne i političke aktivnosti da se u službenoj upotrebi u Republici Srpskoj proglasi srpski jezik ( ijekavskog i ekavskog izgovora ) sa ćirilicom kao primarnim pismom.Status ostalih jezika i latiničnog pisma regulisati posebnim Zakonom o upotrebi jezika i pisma.“

Posle navedenog zaključka objavljen je na internetu moj tekst „Lingvisti održali opelo ćirilici“, jer je „nauka“ Republike Srpske još više otvorila već odškrinuta vrata za ulazak hrvatske latinice u službenu upotrebu. Naime,  dok se stalno govori o sjedinjavanju kultura Srbije i Srpske,  u Srbiji hrvatska latinica još nije ušla u službenu upotrebu , jer to nije dozvoljeno srpskim Ustavom , a u Republici Srpskoj je to već uveliko sprovedeno. Tamnošnjim školovanim Srbima je bliže ono što vredi u Zagrebu, Sarajevu i Podgorici , nego ono što je makar trasirano u Beogradu Ustavom Srbije, ako ne i sprovedeno.

Nepodnošljiva je tišina rodoljubive elite  povodom  nestajanja ćirilice , odnosno njeno javno izjašnjavanje da je svejedno „samo ćirilica“  ili „primarnost  ćirilice“, jer je tokom te višedecenijske primarnosti ćirilica  svedena na jednocifreni procenat . Čak  i rodoljubivi sajtovi odbijaju da objavljuju tekstove o srpskoj samoizdaji ćirilicom ? Ipak verujem da će ovo pisanje podstaći nekog pametnog i uticajnog u Republici Srpskoj na razmišljanje da otpor očekivanim novim napadima sa zapada možemo pružiti samo pokazivanjem da čvrsto i zajedno stojimo iza svojih kulturnih nacionalnih vrednosti, kakva je u prvom redu sveta srpska ćirilica. Ako vide da i bez njihovog pritiska pristajemo na 50% državne ćirilice shvatiće da smo razbijeni i u potpunom rasulu, da nam ćirilica više nije lice naše države kao u vreme njenog stvaranja, pa će i oni – uz našu svesrdnu pomoć – nastaviti sa rastakanjem  nacionalnog bića sve do rušenja državnih temelja. Ako Milorad Dodik beskompromisno stoji iza stava da je Republika Srpska protiv sarajevskog unitarizma, zar nije poslednji čas da to pokaže delom , i to tako što će posebnost srpskog identiteta braniti državnim negovanjem identitetske ćirilice , umesto što se sada naveliko forsira unitarna hrvatska latinica .

O Božiću , leta gospodnjeg 2021.

Nemanja Vidić,  Kalenderovci, Republika Srpska

Izvor: Balkanska geopolitika

4 KOMENTARA

  1. Бистар, вредан и храбар, Вук је још пре 200 година говорио о Србима три закона (три вере) и у табели ALPHABETI SERBORUM навео два српска писма : латиницу код Срба под влашћу Венеције и Ауструје и ћирилицу код Срба под Турцима. Ова Вукова ширина и далековидост још увек некима смета.

  2. Тачно је што помену читалац пре мене, па ово је први сајт који објављује текстове на латиници, шта рећи…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime