Očigledno je opadanje brige Zapada za „bolesnika na Miljacki“

ŠMIT IPAK IMA ULOGU: RADI NA DEMONTIRANjU KOMŠIĆA I REŠAVANjU «HRVATSKOG PITANjA»

• Sad se na zasedanju Saveta bezbednosti UN o BiH baci tek po nekoliko rečenica „stare priče“ da se ne pomisli da svi misle kao Rusi i Kinezi. I – glasanje. Na obostranu dogovorenu korist. Konsenzus, kako i priliči SB UN
• Kad je Bakir u Ankari počeo da priča o zlom Srbistanu, umornom sultanu Erdoganu je jedino ostalo ili da prispava sedeći, što je Džo Bajden uveo kao veliku modu u savremenu međunarodnu politiku; ili da pozove nekog askera iz svog obezbeđenja da sluša smora iz Sarajeva, a on da šmugne u susednu sobu gde čeka njegova hanuma sa najdražim unučetom
• Nešto što sebe naziva Ifimes (Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije iz Ljubljane – ali nisu to Slovenci, već ne baš preterano zamaskirani bošnjački tink-tenk), objavilo je da su Dragan Čović i zvanična hrvatska politika taoci Rusije, koja «maestralno koristi hrvatsku financijsku zavisnost od Rusije“. Taoci Rusije! Maestralno! Stigla Rusija i do bošnjačkih analitičarskih vijuga. Ali tako da ni Rusi neće sebe prepoznati u svojoj super-moći
• Jesu Kinezi i Rusi sve uticajniji u međunarodnim odnosima, ali to već govore i generali iz Pentagona. Tu kukanje Izetbegovića i Kurtija izgleda kao obzirno šaputanje na vetrometini Antartika. Nema ko da te čuje i da vičeš u megafon. Jer, menjaju se i relacije u svetu. Sve što je izgledalo „normalno“ pre dve-tri decenije sada je podložno i novom opisu i promeni. Tako je to sa međunarodnim odnosima u kojima su oni koji su sebe zvali „međunarodna zajednica“ izgubili dobar deo moći
  

  ---

Piše: Slobodan RELjIĆ

KAD ne bi bio onako neubedljiv, i kad dobija i kad gubi, verovatno bi Kristijan Šmit bio prva zvezda balkanskog cunamija oktobar-novembar 2021. Ali on, po onoj Lenjinovoj, „korak napred dva koraka nazad“, nastupa kao senka.

I, verovatno, on i Angela Merkel koja ga je poslala, znaju da ide napred – ka demontiranju Komšića i rešavanju „hrvatskog pitanja“ u Bosni i Hercegovini. Tako gledano, ono što je on doživeo u Savetu Bezbednosti UN u Njujorku jeste neprijatnost, lična, ali ako ste disciplinovani Nemac i igrate devedeset minuta bez opuštanja – ne osećate se poniženim.

To bi se valjda u ovo doba moglo označavati kao uspešna diplomatija.

Ne znam da li će se u tako šta moći podvesti „buldožerizacija“ Gabrijela Eskobara, specijalnog izaslanika SAD za Zapadni Balkan koji ide okolo, preti sankcijama i sastaje se sa opozicijom, a onda ih odmah sutradan prijavljuje kako slušaju njega – i spremni su da to što im on kaže upotrebe kao oponiranje „nedsiciplinovanim“ vlastima Republike Srpske i Srbije.

Ali, u srpskim političkim igrama u poslednjih dvadeset godina ne postoji teži kamen oko vrata od „američke pomoći“. Bednije je, naravno, zvati u pomoć Evropsku uniju, ali „slušati“ Amerikance – to je i za veštog političara samoranjavanje.

Građani Srbije, u zbiru gledano, nemaju neupitno mišljenje o svojim vlastima, naprotiv, ali na Amerikancima i njihovim vrednostima (NATO, američka demokratija, američki pogled na međunarodne odnose, njihov ekonomski uticaj) – sem nekoliko ministara, dela nevladinog sektora, medija koje održava general Petreus – politički upotrebljivo mišljenja se ne može podići.

Naravno, da slušanje „druge strane“ nije izdaja samo po sebi – izdaja podrazumeva sistematsko činjenje protiv svoje zajednice, ali flertovanje se američkim pregovaračima se pokazuje pogibeljnim čak u Makedoniji.

To je toliko otužna podrška da ni Zoran Zaev nije mogao da podnosi. A čovek se baš primio, a imao je i zašto.

Oni ti dodaju nekakav ucenjivački materijal protiv tvojih političkih protivnika – i dosoljavaju, dosoljavaju dok dobri narod ne poklekne, onda te ustoliče pa si obavezan da „vraćaš dug“ i daješ, daješ, daješ… A oni ti obećavaju kako ćeš ući u Evropsku uniju. I ne menjaju obećanu nagradu bez obzira što je Unija oglasila da od toga nema ništa.

I – kad dođe trenutak istine, bićeš bačen pobesnelom čoporu, bez trunke zazora. Amerika podrazumeva da ćeš da umreš za nju! I da ćeš biti srećan što ti ona daje tako veliku šansu! Kako se zoveš nije važno. Zaev, Tači, Komšić… da ne nabrajamo i naše.

Američki uređivači Zapadnog Balkana su odlučili da ne daju svoju vizu Aljbinu Kurtiju. Onda su mu malo pustili i priču o stanu od 400 hiljada evra u Norveškoj!? Nije valjda, dečko, da ti stvarno misliš da si Americi važniji od tone heroina? Od grama!?

Ako ne poslušaš oko bezveznih stvari kao što je „zajednica srpskih opština“, sutra ćeš se osmeliti i za važnije stvari. A da bi se suočio koliko je besmisleno pozivati se na izbore, ožive polumrtve opozicionare.

„Igre Aljbina Kurtija sa dijalogom sa Srbijom, degradirajući ga sa dijaloga o priznavanju na čisto tehnički dijalog, koji Srbija pozdravlja, kao i jadni nastupi Kurtija, Osmani i Gervale na međunarodnim forumima se koristi da se pokaže kako je Kosovo nekad bilo kolevka organizovanog kriminala i korupcije i ništa više“, mitraljira po kosovskom vrhu do juče skrajnuti Skender Hiseni.

To otvara i stvari o kojima se ćutalo „u ime više stvari“. Tako će pred Kurtija baciti problem Mirsada Kurtešija iz Obilića koji ima „sedam brata, a ni jedan ne radi“. Ti ljudi nisu imali pravo objave svojih problema u javnosti. Velika sila ne brine o malim ljudima. A sad će lokalne lidere pitati: otkad su ti kurtešiji počeli da shvataju da „nisu Rusi krivi, Amerikanci su“. I neće im se dopasti što to kažu.

Dosad su ćutali, podizali spomenike Klintonu i Olbrajtovoj, a sad su našli da puknu… Kad čitav svet puca u koronokratiji.

Jeste, korona ima i svojih dobrih strana. Ne da se kontrolisati. Roblje će imati sve manje hleba i slobode, i zbog sve bezobzirnijeg pljačkaškog udara IT-bankarske globalne oligrahije, neće moći da izdrži da i dalje bude poslušno.

Pošto nestaje potpkupljene srednje klase, nema na kome da se održava ovakav kapitalistički poredak. Tako sva ta mašinerija škripi i zaglavljuje se u Centru, a kamoli u „četvrtom svetu“. Zato više niko nema želje ni snage da se u Savetu bezbednosti zauzme za „građansku demokratiju“ u nekoj Bosni i Hercegovini, za koju većina kongresmena i ne zna je l’ na Baltiku ili na Balkanu.

A i ova dva područja znaju zbog Rusa.

I sad se na zasedanju Saveta bezbednosti baci tek po nekoliko rečenica „stare priče“ da se ne pomisli da svi misle kao Rusi i Kinezi. I – glasanje. Na obostranu dogovorenu korist. Konsenzus, kako i priliči SB UN.

Jedan naš mudri analitičar se setio: vidite, što Visoki predstavnik više nije službeno lice koje se prepoznaje u SB UN i što nije mogao izvaditi iz fascikle papire sa svojim velikim mislima (koje je nekoliko dana ranije objavio Gardijan) i čitati u onoj finoj kružnoj sali – nije važno, jer izveštaj iako nije prihvaćen – postoji, te će biti na stolovima mnogih moćnih ljudi! Genijalno.

Ovi ljudi zarade svaki cent. Zamisli da se toga setiš! Da će Amerikanci imati na stolu papir u kome pišu strašne stvari koje oni svaki dan govore.

Pa, to bi izmaklo i Šerloku Holmsu.

Još bi opasniji bio taj papir da ne postoji, a da je Kristijan Šmit sadržaj potajno ispričao Bakiru Izetbegoviću pred njegov put za Ankaru. Tajip Erdogan bi imao da čuje bar nešto zanimljivo.

Ovako, kad je Bakir počeo da priča o zlom Srbistanu, umornom sultanu je jedino ostalo ili da prispava sedeći, što je Džo Bajden uveo kao veliku modu u savremenu međunarodnu politiku; ili da pozove nekog askera iz svog obezbeđenja da sluša smora iz Sarajeva, a on da šmugne u susednu sobu gde čeka njegova hanuma sa najdražim unučetom.

Ali, to nije kraj analitičarskim super-dostignućima u ovom zaista izuzetnom trenutku za ovo što je Zapad preimenovao u Zapadni Balkan.

Analitičare valja pratiti, da bi se videlo da nikavog puta ovde i nema. Sve je to pričam ti priču. Ali to privlači veću pažnju od samih događaja. I zanimljivije je.

Tako, nešto što sebe naziva Ifimes (Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije iz Ljubljane – ali nisu to Slovenci, već ne baš preterano zamaskirani bošnjački tink-tenk), nalazi da su „predsjednik Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine (HDZBiH) Dragan Čović, kao i zvanična hrvatska politika taoci Rusije, koja maestralno koristi hrvatsku financijsku zavisnost od Rusije“.

Taoci Rusije! Maestralno! Stigla Rusija i do bošnjačkih analitičarskih vijuga. Ali tako da ni Rusi neće sebe prepoznati u svojoj super-moći.

I tu nije kraj domišljatosti ljubljanskih analitičara koji se pozivaju na neke, takođe anonimne analitičare, a koji „smatraju, da je Republika Hrvatska politički bliža Rusiji nego SAD.“

Ma i u Kremlju se na ovu novost upalila crvena sijalica! Kako oni to nisu primetili. A ni Amerikanci.

E, a kako je to dostignuto?

„Republika Hrvatska trenutno najjače veze ima sa Francuskom pomoću koje osigurava svoju poziciju unutar EU. Preko Francuske Hrvatska plasira svoje (dez)informacije protiv Bosne i Hercegovine, plašeći članice EU navodnim ‘islamskim terorizmom’, koji je navodno prisutan u BiH.“

I? Mora se dalje pratiti ovaj neviđeni slalom čudesa.

„Čović i Dodik su pod patronatom Rusije potpisali sporazum i definirali svoju djelatnost ‘protiv unitarizacije BiH’, u stvari potpisali su dogovor na osnovama sporazuma iz Karađorđeva iz 1991. godine između Slobodana Miloševića (SPS) i Franje Tuđmana (HDZ). Bez obzira na rusko naoružavanje Srbije, analitičari smatraju da Republika Hrvatska ima jaču zavisnost i veze sa Rusijom, nego Srbija.“

E, evo nas kod Miloševića!

Pošto umnjaci iz Ifimesa, ipak, ne veruju da u hrvatskim i srpskim glavama ima i gram mozga, te Srbima i Hrvatima ni slučajno ne može pasti na um da oni nisu zadovoljni stanjem u kojem žive i da im za toliko nije trebala Rusija, priča ide dalje:

„Opcija formalnog stvaranja tzv. Hrvatske Republike Herceg-Bosne (HRHB) preko izbornog zakona je nemoguća misija i za Hrvatsku i Rusiju. Svaki oružani sukob u BiH bi zaustavio hrvatski turizam, koji ima više od 20% udjela u BDP te države.“

Nije za ovu pamet nemačka radnja vraćanja Hrvata u sistem. Zato se ne treba iznenaditi ako se za koji mesec nađe da je Kristijan Šmit, u stvari, radio za KGB kad je Putin operisao u Drezdenu.

Sad još da vidite sve o „podmuklosti“ Turske, koja Bošnjacima izvlači stoličicu ispod nogu:

„Pozivanje Turske od strane srpske i hrvatske politike da se uključi u rješavanje krize u BiH je na tragu sukoba Turske sa SAD i Turske sa EU. Upravo takva Turska odgovara srpskoj i hrvatskoj politici, ali prevashodno Rusiji… Cilj srpske, hrvatske i ruske politike je upravo uvlačenje Turske u dogovore bez SAD i EU i/ili eutanaziranje turske politike prema BiH u cilju lakše podjele BiH.“

Ovi baš ne veruju u moć Bajdenove Amerike!

Ovako loše o njoj ne govori ni iz Severne Koreje.

Ima i tu zaokret: „Podrška BiH koja je jasna i koja dolazi od SAD, Velike Britanije i najjačih članica EU, nije direktno vezana za tzv. probosanske snage, one su produkt ranijeg odnosa, a danas su produkt ruskog razbijačkog djelovanja prema BiH.“

I na kraju: „Posebno je zabrinjavajući odnos islamskog svijeta prema BiH (i oni!), ali prije svega nepostojanje direktne komunikacije ‘probosanskih snaga’ sa najjačim zapadnim liderima, koji bi jasno i direktno stali u odbranu BiH, a ne samo zaključcima kroz sistem UN i unutar institucija EU, koji u suštini ništa ne znače, osim deklarativne podrške.“

U svoj ovoj tarapani, analitičari iz Ifimesa nisu registrovali i da Teodor Meron (91) odlazi iz Haga. A oko toga se moglo svašta „doraditi“. Jer, ovaj američki pravnik na mestu sudije Rezidualnog mehanizma za krivične tribunale je sad „kako je saopšteno iz Mehanizma, o ovoj svojoj odluci obavestio generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Gutereša, kao i predsednika Mehanizma – Karmela Ađijusa.

Sudija Meron će tako posle 20 godina rada u Haškom tribunalu, kao sudija i predsednik suda, od 17. novembra napustiti Hag. Meron je bio četiri puta biran za predsednika Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju.“

Eto, Haški tribunal je imao više sreće od Sjedinjenih Američkih Država – Meron je za Bajdena mladić, iako je više od decenije stariji. A on sada napušta front odbrane „građanske opcije“. Kuda ide ovaj svet?

Eto i Tribunalova sveća se gasi. I koliko god deluje blesavo, ova ljubljansko-bošnjačka papazjanija nije bez osnova.

Proces opadanja brige Zapada za „bolesnika na Miljacki“ je očigledan. I, ona nije neka promena politike nego promena odnosa snaga. Realnost.

U sve to lepo su se uklopila dva iznenadna poteza u Berlinu.

Prvo je nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer doneo odluku da odlikuje Gideona Grajfa zbog njegovog doprinosa proiučavanju Holokausta, a onda je Kristijan Švarc-Šiling, koji je bio i visoki predstvanik u BiH, poslao pismo „izražavajući ogorčenje“ – na šta je vrhovna nemačka ustanova odložila dodeljivanje priznanja zakazanog za 10. novembra u Tel Avivu.

Greh Grajfa je što je kao prvi čovek Nezavisne komisije za sagledavanje srebreničkih događaja rezultat istraživanja sažeo u rečenicu: „Kao Jevrejin ja znam šta je genocid – Srebrenica to nije“.

Značaj Švarc-Šilinga je što je Nemac i kod njega – i ekipe koja je gajila globalni mit o Srebreničkom genocidu i toliko uložila u taj projekat – to Grajfovo bi moglo zaustaviti proces u kojem bi Srebrenica služila da se zatamnjuje Aušvic, iako su broj mrtvih u Srebrenici izvođači radova u Aušvicu postizali za neko mirno popodne.

Izgleda, ako uzmemo Ifimesov tok misli, da su Rusi uzeli pod svoje i Nemce, sve do predsednika.

Ali, eto i Orbana, koga se sve češće vidi kao grobara Unije – u Banjaluci.

U poluprivatnoj poseti. Viktor Orban sa ministrom inostranih poslova Peterom Sijartom u kafani u Laktašima sa Dodikom i premijerom Republike Srpske Radovanom Viškovićem.

Pre dva dana Kristijan Šmit je bio kod Orbana u Budimpešti. Sve se ubrzava na sve strane.

U igru je odjednom upao i pisac čuvenog non-pejpera od koga se Bosna tresla – Janez Janša. Sastao se, iznenada reklo bi se, s Dodikom u Ljubljani. „Teritorijalni integritet i poštovanje postojećeg ustavnog poretka, vodeći računa o istim pravilima za sve su temelj za suživot njenih naroda i rešavanje trenutnih dilema. Budućnost je u punom suverenitetu BiH i članstvu u EU“, napisano je na zvaničnom nalogu premijera Slovenije.

On je sve rekao u non-pejperu, ovo je samo otaljavanje dnevne obaveze.

Ovo ide i neće skoro stati, ali…

… da se vratimo mi u tvrdu realnost. Jaču od političkih driblinga.

Jesu Kinezi i Rusi sve uticajniji u međunarodnim odnosima, ali to već govore i generali iz Pentagona. Tu kukanje Izetbegovića i Kurtija izgleda kao obzirno šaputanje na vetrometini Antartika. Nema ko da te čuje i da vičeš u megafon. Jer, menjaju se i relacije u svetu. Sve što je izgledalo „normalno“ pre dve-tri decenije sada je podložno i novom opisu i promeni.

Tako je to sa međunarodnim odnosima u kojim su oni koji su sebe zvali „međunarodna zajednica“ izgubili dobar deo moći. Kao u velikim rečnim slivovima kada udare kiše pa se posle voda razlije i razdrma stare zabrane, a koji se nisu i ne mogu ojačavati.

Praviće se novi.

https://sveosrpskoj.com/