Naslovi širom Srbije više ne odzvanjaju tekstovima o lobistima, tajkunima i njihovoj moći. Dok se mnogi dive bogatstvu i uspehu pojedinaca, postavlja se pitanje da li ta moć ide na ruku većini ili je zapravo pretnja ekonomskom sistemu i standardu života običnih građana. Kroz prizmu ovih dilema, jasno je da tajkuni i lobisti utiču na ekonomski sistem, povećavaju cene i srozavaju životni standard.
Jedan od ključnih aktera u ovoj priči je i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Tokom njegove vladavine, dok je sprovodio politiku podizanja plata i penzija, tajkuni i veliki trgovinski lanci su istovremeno koristili svoju ekonomsku moć kako bi povećali cene i narušili standard građana. Na taj način su i predsednika Vučića postavili pred teške muke što ga je nateralo da u predizbornu kampanju uđe praktično nadrealnim performansom i najjeftinije moguće, velikodušno nam nudeći parizer od 250 dinara koji sadrži 3% mesa.
Međutim, ekonomski tirani su iskoristili postojeći sistem za svoju korist. Najbolji primer je Miroslav Mišković, vlasnik Delta Holdinga, koji je po rečima predsednika upravo i uspeo proizvesti famozni, najpopularniji parizer na tržištu čitavog regiona. Mišković, kao tajkun blizak političkim elitama, koristio je svoj uticaj da obezbedi povoljne uslove za svoje poslovne poduhvate, stvarajući tako dodatni pritisak na ekonomski sistem i povećavajući cene osnovnih potrepština.
Mišković je oduvek lobirao za politike koje su išle u njegovu korist. Bio je poznat po svom uticaju u vreme vlasti Slobodana Miloševića i kasnije se povezao sa političkim elitama nakon promena Miloševićevog režima. Njegova bliska saradnja sa vlašću i lobiranje za politike koje su omogućile njegovom poslovnom carstvu da raste su doveli do kontroverzi u vezi sa uticajem tajkuna na ekonomsku politiku. Kroz ovakve aktivnosti, tajkuni podstiču monopolsko i oligopolsko ponašanje koja dovodi do nerealnog rasta cena i značajnog smanjenja standarda.
Predsednik Vučić je imao 11 godina prilika da preduzme odlučnije korake kako bi se suprotstavio uticaju tajkuna i velikih trgovinskih lanaca na ekonomski sistem, da kontroliše cene i kroz rast plata i penzija poboljša standard života građana. To bi zahtevalo širok niz reformi i politika koje bi stvorile pravedniji ekonomski sistem i osigurale da se resursi države koriste u interesu šire populacije, a ne samo tajkuna velikih igrača na tržištu i političkih elita.
Nažalost, te prilike su ostale neiskorišćene, a rat u Ukrajini, iako ima značajan negativan uticaj na inflaciju i skok cena, suštinski je paravan za tajkune i lobiste velikih trgovačkih kompanija koji žele da opravdaju povećanje cena i održe svoju ekonomsku moć, dok političari snose odgovornost za nedostatak adekvatnih mera i regulacija koje bi zaštitile interese građana.
Ništa manje važan tajkun koji je imao monopol nad ključnim resursima je Miodrag Kostić, vlasnik kompanije MK Group. Kostićeva kompanija je bila ključna u sektorima kao što su poljoprivreda, hrana i bankarstvo. Njegova kontrola nad resursima u tim sektorima dozvolila mu je značajan uticaj na cene osnovnih namirnica na tržištu Srbije, što je rezultiralo povećanjem cena hrane i drugih osnovnih proizvoda i direktno ugrozilo standard građana.
Nemoguće bi bilo ne pomenuti i Bogoljub Karića, jednog od najpoznatijih tajkuna koji su blisko sarađivali sa vlastima kako bi stekli monopolnu poziciju na tržištu. Karićeva porodična imperija je tokom vlasti Slobodana Miloševića naglo rasla, a njegova bliska saradnja sa političkim elitama tog vremena doprinela mu je da stvori poslovnu imperiju koja se protezala u mnogim sektorima, uključujući medije i bankarstvo. Karićeva povezanost sa političkim liderima često je bila predmet optužbi za manipulaciju tržištem, pri čemu je podizao cene na mnogim proizvodima i uslugama, direktno opterećujući građane. Imajući u vidu da Karić iako nije ono što je nekada bio i danas podržava Vučića, ova veza iz prošlosti postaje relevantna i za današnji trenutak, ističući zabrinutost zbog uticaja tajkuna na ekonomski sistem i standard građana, što izaziva još veću nelagodu.
Ključni igrač koji se trudi da se predstavi kao neutralna snaga je Milan Beko, vlasnik kompanije Ahold Delhaize Srbija u okviru koje su i Maxi, Mega Maxi, Shop&Go i Tempo prodavnice širom zemlje. Beko često ističe svoj poslovni uspeh i trudi se da se distancira od političkih kontroverzi. Međutim, njegova sposobnost da izbegava poreze i regulacije je izazvala debate o odgovornosti i ravnoteži u ekonomiji. Kroz ovakve aktivnosti, tajkuni mogu uticati na smanjenje prihoda države, što može ograničiti sposobnost vlasti da podiže plate u javnom sektoru i penzije.
U konačnom smislu, srpski tajkuni i lobisti u saradnji sa političkim liderima igraju svoju igru, podižu cene i uskraćuju većini građana bolji životni standard ili pak kroz monopolsko ponašanje grade nerealne cene i ruše standard. Iako su veći deo tajkunskih kompanija preuzeli stranci oni i njihov model bahatog monopolizma dominira ne samo na tržištu hrane. Dok se pojedinci dive njihovom poslovnom uspehu, važno je razmisliti o posledicama njihove moći na ekonomski sistem i naš svakodnevni život. Izazovi koje predstavljaju za ekonomiju i društvo ne smeju se ignorisati, već zahtevaju odlučne korake ka pravednijem i ravnotežnijem društvu.
Dok se to ne dogodi, 10 godina nakon spektakularnog hapšenja Miroslava Miškovića, preko višegodišnjeg hvalisanja o “ekonomskom tigru”, spali smo na parizer koji je upravo on proizveo. Parizer koji čak i izbirljivije mačke odbijaju. Možda su ministri Tomislav Momirović i Siniša Mali bili više gladni tog parizera nego bilo kojeg drugog zalogaja. Ova slika dočarava suštinske probleme s kojima se suočava Srbija, a prava rešenja za te probleme ostaju neostvarena dok tajkuni, lobisti i političari ostvaruju svoje lične i grupne interese i ciljeve.
autor:Stefan Savkić
