Ugostitelji koji posluju u Srbiji kažu da su rakije od šljive i dunje među najtraženijim pićima. Podaci o maloprodaji pokazuju da je rakija, po prodatim količinama, na drugom mestu.
Kako pišu Biznis i finansije, Beograd prednjači sa kvalitetom ponude, ali se širom Srbije još poslužuje takozvana rakija „brlja“, tvrde poznavaoci te oblasti.
Šta se od žestokih alkoholnih pića u Srbiji pije „na belo“, koliko i kakvog kvaliteta, dosta zavisi od toga gde se alkohol kupuje i konzumira.
U domaćim ugostiteljskim objektima se sve više traže kvalitetna žestoka pića, pa zato postaju sve popularnije domaće zanatske destilerije koje u restorane i kafiće ulaze „na mala vrata“.
Njihove proizvode vole domaći gosti, a stranci, skoro bez izuzetka, žele da probaju samo srpska pića. S druge strane, poznavaoci ovog tržišta kažu da u trgovinama preovlađuje prodaja manje kvalitetne i jeftinije „žestine“, te da popularnost ne gube ni „unučići“.
Marko Minić, direktor razvoja u kompaniji „G3spirits“, koja je četvrti najveći uvoznik žestokih alkoholnih pića u Srbiji, tvrdi da se kod nas u prodavnicama uglavnom kupuju jeftina domaća pića. Ova kompanija najviše uvozi votku, a zatim viski.
Minić navodi da uvozna žestoka alkoholna pića u ukupnoj potrošnji učestvuju sa oko sedam odsto, pri čemu se oko 70 odsto troši u HORECA sektoru, a preostalo se kupuje u trgovinskim lancima i prodavnicama.
„Na razvijenijim tržištima ti procenti su viši u korist trgovinskih lanaca. To što se pića iz uvoza manje kupuju u trgovinama je pokazatelj niske kupovne moći građana“, kaže Minić.
U trgovinskom lancu „Delhaize“, u okviru cele kategorije alkoholnih pića, piva i vina čine 80 odsto ukupnog prometa. Na policama, među žestokim alkoholnim pićima, nalazi se 40 domaćih proizvođača. Najtraženija domaća alkoholna pića su gorki liker i vinjak, a glavni konkurent domaćoj proizvodnji u ovoj kategoriji je viski.
U trgovinama lanca „Univerexport“ jaka alkoholna pića takođe čine petinu ukupnog prometa alkoholnih pića. Od domaćih se najviše prodaju likeri, rakije i vinjaci, a od uvoznih viski, votka i džin.
Ukoliko stavimo po strani rakiju i industrijsku proizvodnju vinjaka, votke, brendija, Srbija je tek na početku razvoja proizvodnje kvalitetnih jakih alkoholnih pića, ocenjuje Jovica Stojković, direktor vinoteke „Gin&Wine“, koji je ujedno i proizvođač džina. Ipak, promene na tržištu su vidljive.
Prema njegovim rečima, sve više ljudi se okreće malim proizvođačima i u ovoj kategoriji, a skoro svi stranci žele da probaju samo domaće proizvode.
„Ako izuzmemo vina, u našem objektu su najprodavanije rakije. Šljiva i dunja su ’rame uz rame’, zatim idu kajsija i viljamovka. Nakon toga slede džinovi. Pored našeg, imamo u ponudi nekoliko destilerija. I na trećem mestu je viski“, navodi Stojković.
Slično iskustvo ima i Milica Sužnjević, vlasnica restorana „Supermarket Deli“, s tim što je kod njih prodavanija dunja od šljive, pa čak i od vina, dok je od stranih žestokih pića najtraženiji viski. Sužnjević ističe da im je pri izboru žestokih pića najvažniji kvalitet koji je već prepoznat na tržištu i dodaje da stranci najviše piju domaća pića, dok domaći „šaraju“, a žene neretko biraju alkoholne koktele.
Domaćim proizvođačima, međutim, nije lako da se probiju ni na trgovačke police, ni u ugostiteljske objekte.
„Malima su do nedavno vrata bila zatvorena, jer veliki brendovi daju velika sponzorstva i ’zaključaju’ te pozicije u ugostiteljskim objektima. To se polako menja, jer ugostitelji postaju svesni da njihovi gosti žele da konzumiraju domaće i kvalitetne proizvode, pa su sada vrata odškrinuta. Uz dobar rad, promociju i edukaciju tržišta domaća jaka alkoholna pića će biti sve zastupljenija“, uveren je Jovica Stojković.
Prema podacima istraživačke kuće „Retail Zoom“ za period od oktobra 2020. do septembra 2021. godine, kraljica u maloprodaji je votka sa udelom od 27 odsto, rakija je na drugom mestu sa 24 odsto, a na trećem je brendi sa 19 odsto. U Srbiji dobro prolazi i viski, koji učestvuje sa sedam odsto u maloprodaji.
Razlog za to što, uprkos velikoj popularnosti, rakija nije na prvom mestu po prodatim količinama u trgovinama mogu biti i „vesele mašine“ u dvorištima, koje i dalje rade punom parom u proizvodnji rakije za sopstvene i potrebe komšiluka, pa i šire.
Proteklih godina u Srbiji su se otvorili i specijalizovani barovi, a jedan od najstarijih i najpoznatijih, „Rakija bar“ u ponudi ima više od 50 različitih domaćih rakija i likera na bazi rakije. Osim toga, gosti mogu da probaju i koktele sa rakijom, čokolade sa rakijom, kafu sa aromom šljivovice i mnoge druge zanimljive kombinacije.
Branko Nešić, vlasnik „Rakija bara“ i proizvođač svih pomenutih rakija, kaže za B&F da je najtraženija šljivovica, pogotovo stari destilati koji su odležali desetak i više godina u hrastovim buradima, a nakon toga dunjevača. Domaći gosti su najveći ljubitelji šljivovice, dok stranci degustiraju više različitih rakija uz mezetluke koji im se poslužuju.
Jovica Stojković primećuje da je u odnosu na situaciju od pre desetak godina, kvalitet žestokih pića u ugostiteljskim objektima sve bolji, posebno u većim gradovima.
„U Beogradu nema više toga da se iz balona pretače rakija u flaše, što je delom i rezultat oštrijih inspekcijskih kontrola“, smatra Stojković. Milica Sužnjević potvrđuje za B&F da su inspekcije česte i naglašava da će svaki ugostitelj koji drži do sebe u ponudi imati samo akciznu robu.
Isti utisak deli i Branko Nešić, bar kada je reč o Beogradu i dodaje da je kvalitet rakija u prestoničkim lokalima trenutno na visokom nivou, jer se pojavilo mnogo malih, zanatskih destilerija koje proizvode odlične voćne rakije.
„Za razliku od pre desetak godina, kada je rakija tek polako zauzimala mesto na policama, danas je situacija mnogo bolja zbog većeg izbora i kvaliteta proizvoda, ali i zato što ugostitelji bolje poznaju ovu kategoriju pića“, ocenjuje Nešić.
Marko Minić podseća da Srbija ipak nije Beograd i napominje da se poreklo i kvalitet žestokih pića u prodaji razlikuju među regionima, gradovima, pa čak i među različitim tipovima objekata.
„U užem centru Beograda sigurno nećete naići na pića sumnjivog kvaliteta, bez akcizne markice. Međutim, ukoliko se ode malo dalje, takva mogućnost nije isključena, posebno u objektima za razne proslave gde mislim da se i dalje ne zna šta gosti piju“, naglašava Minić.
Kako napominje, takvi objekti najčešće rade vikendom, kada gotovo da nema inspekcije, koja ih i ne obilazi često. Situacija je upitna i u ostatku Srbije, svi će imati na polici neku šljivu da se vidi, ali je pitanje šta je u flaši.
„Poljoprivredna inspekcija nema mogućnost uzorkovanja na licu mesta, iako već dugo postoji inicijativa da se to omogući“, dodaje Minić.
