137 godina istorije 07.05.1884. – 30.09.2021.
Obiliću, nema više Turaka, sada su došli drugi i drukčiji!
Okreći konja idemo na nova bojišta!
Branko Ćopić „Doživljaji Nikoletine Bursaća
– Oproštaj s Kosovom“
Kriza na kosovskim graničnim prelazima prema Srbiji zbog automobilskih tablica je prevaziđena nametnutim kompromisom briselske birokratije. Kompromis se sastoji u tome da se šiptarske interventne snage povuku sa graničnih prelaza uz simultano uklanjanje srpskih barikada sa drumova, i da Srbi ne moraju da skidaju tablice već samo da ih prelepljuju stikerima. Kosovskim Srbima je nemerljivo olakšan život jer će izvesno vreme živeti u blagodatnom režimu nalepnica. Prevedeno sa zmijskog jezika politike, sporazum nosi izvesne promene u odnosu na dosadašnju praksu: Šiptari su morali da skidaju tablice kad ulaze u Srbiju, ali posle Vučićeve pobede više to ne moraju. Vozila iz Srbije nisu skidala tablice kad idu preko Kosova, posle Vučićeve pobede mora da se prelepi grb.
Tako je izbegnuta svetska katastrofa jer su Vučić i njegov ministar vojni Vulin bili spremni na rat, te su digli sve naše avione i helikoptere i poslali ih na granicu sa Kosovom.
Posle kompromisnog briselskog rešenja kojim su obe strane podjednako nezadovoljne, čovečanstvo je odahnulo jer se rešilo velikih nevolja do kojih bi došlo da je Vulin sa korpusima krenuo da reši čvor. U stvari, ovo je velika Vučićeva diplomatska pobeda! Šiptari su sa zakašnjenjem shvatili da su preveslani, a ništa bolje se ne osećaju ni mnogobrojni Vučićevi neprijatelji u Srbiji. „KURTI PORAŽEN U BRISELU Najveći Vučićevi protivnici ne mogu da se povrate od nokdauna: Šta smo to dozvolili?! Premijer tzv. Kosova doživeo je težak debakl u Briselu! STIŽE 20.000 DINARA PENZIONERIMA Predsednik Vučić objavio novu pomoć države, evo kada se uplaćuje novac“ – naslovi su koje možemo pročitati na prvim stranicama naših najtiražnijih novina koje čitamo u dahu.
Nema u ovoj priči mnogo mesta za sarkazam. Priča raspredena iz simulakruma krize tablica je po sebi sarkazam, samorugajuća cirkuzacija.
Sve je to samo nova epizoda korisne pučke patetike u izvedbi Aleksandra Vučića i njegovog putujućeg pozorišta, u funkciji stavljanja melema na rane samoponiženja.
Znali smo da je taj posao oko tablica utanačio lično Vučić famoznim „Briselskim sporazumom“, a i da nije, ishod „napete situacije“ bi bio identičan. Zveckanje oružjem sa naše strane jednako je dramatično kao da pijani miš izaziva mačku na dvoboj.
Istoga dana kada je utanačen kompromis oko tablica, bez velike buke kroz staru Topčidersku stanicu je prošao poslednji voz. Jedan je prokomentarisao „Jedini grad na svetu koji sam satire svoju istoriju“, drugi je dodao „Ovo je velika sramota. Uništili ste našu istoriju. Ceo svet čuva svoje objekte pa neka su oni i u centru grada, samo mi uništavamo“, i ljudi su turobno ućutali.
Pažljiviji pratioci geneze Vučićeve inačice cezarizma primetiće da se sotija na temu protestantske radne etike, koja je obeležila prve godine vladavine SNS, vremenom preobrazila u grotesku u kojoj glavni lik šalje zastrašujuće poruke puku. Nema novijeg nastupa Vučićevog koji nije protkan smrću, pogromima, krvlju i ekonomskim pobedama.
Neće sramotni igrokaz na Jarinju i Brnjaku naškoditi rejtingu velikog vođe. Njegovo odano biračko telo će još više očvrsnuti u svojoj odanosti. Neki smatraju da sve veća privrženost pučine vođi potiče od toga što su u pitanju ‘Primitivis vulgaris’. To je osoba moralno srozana, emotivno uškopljena, nesposobna za iskreno prijateljstvo, vođena isključivo sopstvenim interesom i zovom dupeta, kojoj je ljudsko dostojanstvo nepoznat pojam. Ima instikt životinje, nema viziju sutrašnjeg dana, bitno je sada i odmah ugrabiti i oteti sve što se može. Svestan svojih ispodprosečnih intelektualnih potencijala, svoju dušu je faustovski đavolu predao.‘Primitivis vulgaris’ je polupismena, umno svedena verzija Geteovog Fausta. Zao je, konvertit, lažov, manipulator i prevarant. Jedina ideologija mu je novac. Ako želi nešto više, zna svoj put, mora da bude visoko pozicionirani član političke ‘hobotnice’ na vlasti. Za takav status mora da izvuče ono najgore iz sebe, jer je konkurencija oštra. To mu makar nije teško. Srazmerno položaju na ovoj nakaznoj skali, ‘radi’ ga osećaj povlašćenosti. Izvan je pravnog poretka, sa strašću koristi prečice, krši zakone i ljudske norme. Takav kakav je, ogrezao u kriminalu i korupciji, daje pun doprinos degradiranju društva i doticanju nekog novog dna. Ukoliko se neko usudi da ga tretira merom postojećih zakona u neverici pita:’ Znaš li ti ko sam ja’? Toliko je opijen da mu je nagon za moć iznad libida i čak svega materijalnog. U ekstremnim slučajevima , kojima smo svedoci, rađa se čak luciferska potreba da se bude jednak Bogu.
Ova skraćena karakterologija tipičnog Vučićevog saborca je relativno tačna ali pada u stereotipnu omašku, potcenjujući saborce u celini. Ti glasači, operativci, botovi, binjedžije, glasnogovornici, direktori i ministri, jesu u mnogome priglupi i slabije školovani od potreba posla ili zvanja koje imaju. Međutim, nisu svi ni glupi ni neškolovani. Ima mnogo uplašenih, ali nisu svi kukavice da bi ih Vučić lako zaplašio strašnim pričama. To je zabluda. Da su im glupost, nepismenost i kukavičluk naveći zajednički sadržaoci, sasvim je proizvoljno uverenje, podaleko od stvarnog stanja. Vučićeva mašinerija je ipak agregat svih najgorih ljudskih osobina. I još nešto, presudno u političkom opredeljenju tog sveta – oni nemaju kontakt sa zemljom. Sa Srbijom. Privlačna im je samo njena upotrebna vrednost. Njih ne da se ne tiče, već mrze istoriju Srbije. „Kosovski zavet“ im je smešan. Tom stratumu sve što je staro, na smetnji je, boje ga se čak. Što više takvih stvari treba ukloniti. Napraviće oni nove spomenike za stara vremena. Preziru Moravu, kolo, šiljkan. Oni su srpska tradicija i kultura, drugo mimo njih ne postoji. Ako je nešto ostalo u tragovima, prešmirglaće.
Nisu oni uz Vučića zato što su zavedeni u svojoj gluposti i neznanju, već zato što veoma dobro razumeju Vučićeve rezone i način rukovođenja. Tu se vrlo dobro pronalaze.
Vertikala Kosovskog zaveta ne može postojati u njihovom dvodimenzionalnom univerzumu. Zato im je isto stalo za odbrana kosovske svetinje i bitku za stiker na tablicama, „šio mi ga Đura“, dok običnim Srbima gore uši od stida.
Poslednji voz je otišao sa stanice Topčider. Nisu ni primetili. Ovde nema ničega, došli su drugi i drukčiji.
