Olako izgovorene reči!

0
690

Poznato je da Srbi imaju brži jezik od pameti. Ne razmišljaju često o onome što u afektu izgovore. Da li će njihove reči nekoga možda povrediti, naljutiti ili ožalostiti, mnogima je to, izgleda, nevažno. Važno je da oni rečima saseku, ponize ili samo nadgovore, u najblažem slučaju, svog protivnika. Da, da, protivnika. Bez navodnica. Jer zašto bi inače pametovali, nadmudrivali se, vređali i unižavali druge ako ih ne smatraju protivnicima? Pa, čak i neprijateljima!

Kako inače razumeti javno prozivanje političkih suparnika epitetom fašisti? A baš do nedavno svakodnevno smo slušali na „javnom i servisima sa nacionalnom frekvencijom“ upravo takve ocene. Dovoljno je da „Vođa“ samo jednom na televiziji označi one koji traže fer izbore i slobodu medija fašistima, u trenu „Vođina“ svita poslušnika nastavlja nesmanjenom žestinom da etiketira svoje političke suparnike. I da li je to u redu?

Nije, naravno. Koliko znamo iz istorije, fašisti, i još više nacisti, težili su da unište druge religijske grupe na svom prostoru. U svojoj državi najpre, a nakon okupacije drugih zemalja, takođe i na tom okupiranom području. Jevreje, pre svih, ali i Rome (Cigane), slovenske narode i druge. Potom uništavali su i pripadnike levičarskih organizacija, masone, slabe i nemoćne, duševne bolesnike, hendikepirane… Cilj je bio zdrava i čista rasa. U svakom pogledu. „Srpski fašisti“ rekosmo ne teže takvoj zdravoj naciji. Nemaju nameru nikoga da spaljuju u gasnim komorama. Ne propagiraju zatvaranje u logore, ne spaljuju knjige nepodobnih autora, ne pljačkaju imovinu pripadnika drugih religija u Srbiji. Traže, ponavljam, poštene i fer izbore i slobodu medija. Ponekad uđu u „Narodnu“ skupštinu, tek da uruče pisane primedbe večitim „narodnim“ funkcionerima u toj skupštini. Primedbe o već pominjanoj slobodi medija, koje očigledno nema u Srbiji. I odmah se diže naprednjačka kuka i motika na te nezadovoljnike demokratijom u Srbiji. Kao, šta traže oni nezvani u skupštini? Otkud to? U narodnu skupštinu može da uđe svako od nas. Zato se, valjda, i zove Narodna. Mi je finansiramo iz svog džepa. To jest, iz budžeta.Pa što bi onda bilo zabranjeno ući u skupštinu? Posetiti svoje demokratski izabrane predstavnike i podsetiti ih da su tamo zbog nas. Ne zbog sebe samih, zbog dnevnica, jeftinog restorana, službenih automobila, zbog mogućnosti da uhlebe svoje najbliže, a i neke malo podalje od sebe!

Ovako, ispada po olako izgovorenim rečima vladajuće elite u Srbiji da je mnogo fašista u ovoj lepoj zemlji na brdovitom Balkanu. Nije ih bilo u Drugom svetskom ratu, kada je fašista bilo u svim evropskim zemljama, a ima ih sada u Srbiji. I šta će demokratski i napredni Zapad misliti o nama? Evropska unija koja nema alternativu? Šta da misle osvedočeni srpski prijatelji, čitaj Makron i mutti Merkel? A tek Bler, Šreder, Solana, Kurc, Klinton i kompanija? Zato treba dobro odvagati pre nego što se nešto kaže. Ispeci, pa reci, – nije uzalud srpska poslovica. Promućkati pre upotrebe. Misli se na glavu. Mudrost je u ćutanju.

Olako se daju ocene o predviđenom privrednom rastu. Rekonstrukcija vlade najavljivana je više puta. Nije se dogodila. Autoputevi su građeni decenijama. Završetak radova pomeran je bar desetak puta. Troškovi izgradnje tih autoputeva višestruko su uvećavani od prvobitne cene. Borba protiv kriminala redovno se najavljuje i kao sprovodi, ali što se više borimo protiv kriminalaca, njih je sve više, a poštenih građana izgleda sve manje. Javna bezbednost i sigurnost navodno rastu, dok je ubistava, samoubistava, krađa i otimačina takođe u enormnom porastu. Da li to znači da bezbednost raste srazmerno s kriminalom? I da ne nabrajamo dalje!

Čini se da je najveći problem kod nas što se ne zna ko pije, a ko plaća. Figurativno rečeno. U suštini narod sve plaća. Mislimo da se ne zna ko šta radi i ko je za šta odgovoran. Babe vračare i nadrilekari leče narod umesto lekara. Lekari otišli u Nemačku. Decu, ali i starije obrazuju polupismeni diletanti u privatnim školama i fakultetima. Doktorati se prepisuju i falsifikuju. Nema više bravara, električara, mesara. Vozače nemamo. Autobusima upravljaju penzioneri i priučeni šoferi. Pa se onda čudimo kad voz udari u autobus. Na pruzi gde vozovi „jure“ 40 km na sat! Najmudrije srpske glave ne oglašavaju se ni o čemu. Mudro ćute. Jedino akademici ćute. Desetine hiljada pravnika, advokata, profesora prava, sudije i tužioci i njima slični ne primećuju da se u Srbiji možda nešto radi protiv zakona i ustava. A verovatno da ima i takvih pojava. Ima ih svuda, pa što bi mi štrčali?

Isto kao i desetine hiljada ekonomista, eksperata za finansije, profesora ekonomije i sličnih. Nikako da ukažu na neka druga ekoomska rešenja, neke druge ekonomske mere od postojećih, nove mogućnosti i pravce razvoja. Ako je po „eliti“, mi smo lider u regionu, ali ako je po stranim analitičarima, poslednji smo u Evropi. Čak su i u Africi mnoge afričke zemlje ispred Srbije! Nešto tu ne štima. Sve dobro, napredno, lideri, a ovamo poslednji!

Šta tek reći o brojnim arhitektama, građevinarima, projektantima i ostatku branše kada pogledamo na šta liče gradovi i sela naše Otadžbine? Kao da su ih poharali Alemani! U najboljem slučaju Osmanlije i njihove elitne bašibozlučke horde! Tako je u svim oblastima života. Sve nekako pretumbano, naglavačke. Treba to srediti. Doterati. Staviti na svoje mesto. Da se zna ko šta radi. Ko je za šta odgovoran. Ništa ne skrivati od naroda. Sve da se obelodani. Batalimo transparentnost. Strane reči zaglupljuju ljude. Sve da bude javno. Ugovori o prodaji. Koncesije. Troškovi izgradnje. Promašaji. Ko je odgovoran za promašaje? Kako je odgovarao? Kako je neko zaradio novac? I onaj prvi milion. Kako je kupio stan, kuću, jahtu, automobile? Kako uspeva da od bedne ministarske plate kupi odelo koje je tri puta skuplje nego što mu je plata?

Da bi se sve ovo postiglo, moramo svi da prilegnemo. Ne može jedan čovek, ma koliko pametan i mudar bio, da vodi spoljnu politiku, da kreira ekonomsku politiku, da dovodi strane investicije, da sam brani Kosovo (Metohiju pride), da savetuje sportske saveze, da čita Vebera, da obilazi njujorške knjižare, da igra šah, i sve ostalo. I da prati društvene mreže. Čak i da ne spava nikako, u dvadeset četiri sata nemoguće je sve to uspešno raditi. I na kraju da vodi unutrašnji dijalog o najvažnijem državnom pitanju. Upravo tako. Unutrašnji dijalog. Greše oni koji misle da je dijalog razgovor dvojice ili dvoje ljudi. Očigledno može biti i unutrašnji. To je slučaj kad je osoba podvojena ličnost. Dvostruka. Nije to Dr Džekil i Mister Hajd. To pripada Americi. Naše je kad imaš podstanara u glavi. Pa se lepo porazgovaraš s njim. Samo takve osobe s podstanarom u glavi treba posebno čuvati i negovati. U tome je suština!

Miodrag Tasić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime