Vladimirče moj,
Prođe godina kako je predsednik javno priznao da su se on i svi ostali oko njega stideli vas, heroja Košara, i da se to sve menja. I zaista se promenilo… Jednostavno su vas izbrisali i svog sećanja. Bar javno u svojim nastupima.
O tome najbolje svodči i činjenica da spomenik, koji je počeo da se radi pre godinu dana i koji je završen još pre šest meseci, još uvek stoji u ateljeu vajara koji ga je radio. Mesto, koje je bilo namanjeno za njegovo postavljanje, koje je obećano od ondašnjeg gradonačelnika i gradske vlasti, više nije aktuelno. Pionirski park, mesto preko puta Narodne skupštine, odjednom nije više za tako nešto.
Valjda su, sine moj, mislili na one koji su vas ubijali jer „oni“ su danas njihovi veliki prijatelji i braća, kako ih je ovih dana nazvao i sam predsednik. Ne žele da oni vide takav spomenik kada im dolaze i posetu. Ne žele da ih na taj način uvrede, jer su „oni“ sve to radili „za naša dobro“…
Ah da, ne odustaju oni od tog spomenika. Pošto je već urađen, samo hoće da ga sakriju što je moguće dalje od javnosti. Hoće da ga postave u bulevar Heroji Košara, koji zvanično preko institucija grada takođe nije definisan.
U ono vreme je sve to bilo aktuelno jer su bili aktuelni i izbori pa ste i VI postali deo tog folklora. Sada je sve to završeno pa i priča o VAMA.
Još žalosnije je to da spisak VAS, poginulih neće niko iz nadležnog ministarstva da potpiše. Oni, Srećko moj, ne znaju ni koliko je boraca poginulo duž srpsko – albanske granice ni danas posle dvadeset godina od početka stradanja od šiptarskih UČK terorista.
Ali, Vladimirče moj, proći će i njihovo… Valjda će od Srbije ostati nešto i posle njih. Neće predsednik uspeti sve da pokloni svojim prijateljima i braći iz Milosrdnog anđela.
Kada na čelo Srbije dođu oni koji su VREDNI da pričaju o VAMA, doći će i spomenik –
Spomenik vredan svake vaše žrtve.
Mртва стража са Kошара
(Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)
Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.
Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.
Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.
Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.
Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“
Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“
„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“
„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“
Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.
„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“
,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“
„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“
„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“
„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“
„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“
Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.
Слава палим херојима Кошара!!!
https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32
Драган Славнић