Opozicione sekte

7
505
Aleksandar Dikić / Foto: printscreen

Srbija je zaista zemlja čuda i apsurda. Sve vlasti u Evropi ozbiljno su uzdrmane krizom koju proizvode posledice epidemije COVID19, svuda je narod u fazi previranja, većina prestonica je u predrevolucionarnom stanju. Samo u Srbiji umesto krize vlasti imamo krizu opozicije.

Psihoanalitičari su religiju definisali kao sistem željenih iluzija koji služi za efikasno poricanje stvarnosti. Programi i ideje pojedinih opozicionih stranaka bliski su ovoj definiciji. Svaka religija kada zapadne u krizu, a njena dogma u bezizlaz, počinje da se deli i razgrađuje procesom sektašenja. Sekte nastaju obično kao izraz bunta dela klera i njegove pastve prema tendenciji zvanične crkve da u simbiozi sa državom ostvaruje interese vladajuće klase. Sekta se odvaja od crkve oslobođena univerzalističkih ambicija da okupi šire narodne mase i karakteriše je insistiranje na visokim zahtevima inkluzije i na moralnoj podobnosti potencijalnih sledbenika. Sektaši monopolizuju pravo na istinu i rezolutno odbijaju koegzistenciju sa drugim verskim zajednicama.

Slično je i sa srpskom opozicijom.

Što je manji politički uticaj pojedinih opozicionih lidera to je veći njihov odraz u ogledalu. Što je manja stranka, to su zahtevi ekstremniji. Njihova samozamišljena legitimnost nema nikakvo uporište u biračkom telu, ali svojom urođenom glagoljivošću i jalovim moralisanjem spremni su da i ono malo opozicionog jedinstva bace pod noge.

Insistiranje na moralnoj čistoti na srpskoj političkoj sceni je uzaludno poput traženja device u francuskom bordelu. Izgleda da su pojedinci onu Đinđićevu „kome je do morala neka ide u ckrvu“ bukvalno shvatili pa počinju ne da politizuju crkvu, već da sakralizuju politiku.

Ni devedesetih nije postojao lider značajnije opozicione stranke koji nije sarađivao sa Miloševićem.

Po svedočenju iz više izvora, a i po memoarima prvog predsednika obnovljene Demokratske stranke, Đinđić je modernim Deževskim sporazumom i ulaskom u republičku vladu hteo da započne mirnodopsku demontažu slobizma, ali se plan izjalovio, pa je budući prvi demokratski premijer sa kanabeta završio u čekaonici, iz čekaonice na ulici na kojoj je i oborio zločinačku vlast.

Zoran Đinđić FOTO: Printscreen
Zoran Đinđić FOTO: Printscreen

Vojislav Šešelj je dugo držan i puštan ili iz boce ili iz zatvora, da bi na kraju i sam postao usud svom gospodaru. Umesto da ga drži na distanci ili na lancu Milošević se organski povezao sa svojim radioaktivnim proizvodom i svoju sudbinu vezao za njegovu. Kao da mu višedecenijsko iskustvo nije bilo dovoljno upozorenje da crveni vojvoda ne može biti dugo na slobodi i da ga od opstipacije (dugotrajnog zatvora) ne može spasiti ni mesto potpredednika vlade. Vlast u kojoj je bio nije mu mogla dati imunitet. Naprotiv, on je većinu te vlasti zatekao u haškim ćelijama tamo gde je bio svoj na svome. Sve je očiglednije da pobednik iz Ševeningena na slobodi nije sav svoj, malo je i Vučićev.

Da Vas podsetimo:  Boško Obradović: Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću – Vi ste najveći ekološki problem Srbije

Vuk Drašković je već posle devetomartovskih demonstracija bio optužen da je deo tajnog dogovora sa tajnim službama tajnog režima. A kako Srbi više vole tajne od istine Vuk je udovoljio toj rajinskoj potrebi, pa je sa tajnog prešao na javni vid saradnje ulaskom u saveznu vladu koja je započela da na Kosmetu seče ruke onima koji umesto srpskog barjaka nose neki drugi. Vojislav Koštunica na vreme je obeležen kao omiljeni Slobin opozicionar, jer je Vožd u njemu video sve ono što On nije bio ili nije uspeo da postane-slab, pošten i neambiciozan. Nije čudo zašto je posle oslobođenja upravo Koštuničina stranka postala sigurna kuća za prokažene socijalističke kadrove i politički kišbran za inženjere smrti poraženog režima. Oni su takvog Slobu dugo priželjkivali-dovoljno velikog da ih njegova senka sakrije, dovoljno slabog da tu senku mogu kontrolisati.

Na kraju balade treba li podsećati ko su bili dosovski jurišnici? Koliko je čistote i morala bilo među njima?

Posle osam godina unutrašnje okupacije neki se nose mišlju da treba formirati preke sudove koji će suditi pojedincima i organizacijama za kolaboraciju sa Vučićevim režimom.

Ono što je trenutno iznad radara u srpskoj opoziciji otpalo je iz Demokratske stranke. Mogu li demokrate da se pohvale da su odbijali svaku vrstu klaboracije sa aktuelnim režimom u ovom kataklizmičnom osmogodišnjem periodu?

Odovoru na to pitanje mora prethoditi podsećanje na zajedničko slikanje odbeglog predsednika DS-a i idejnog tvorca neke brže, bolje i Nove DS sa Aleksandrom Vučićem i njegovim čaušima u prostorijama SNS-a. Nije bilo prijatno tada, a nije ni sada, gledati kako počasni predsednik bez časnog otpusta iz matične stranke želi da pođe putem Vučićeve katarze i da ono što je Vučić napravio od SRS-a, Tadić napravi od obezglavljenog DS-a.

Aleksandar Vučić FOTO: ATA Images
Aleksandar Vučić FOTO: ATA Images

Odgovor će pričekati i dok ne izlistamo sve izjave tadašnjeg premijera Vučića čija vlada pruža podršku Vuku Jeremiću u trci za mesto generalnog sekretara OUN. Bilo je to samo godinu dana pre nego što mu je supruga postala „glavni narko-diler u Srbiji“, a on deo međunarodnog kriminala i višemilionskog korupcionaškog skandala. Teško je biti Vučićev neprijatelj, ali je najopasnije biti njegov prijatelj. Makar i privremeni.
Još jedan njegov „prijatelj“ čiji je rad u košarci pohvalio u popularnom nedeljniku pokazao je funkcionalnu kooperativnost dok je bio na čelu Demokratske stranke. Poslanička grupa demokrata oberučke je glasala za usvajanje Brisleskog sporazuma u parlamentu dajući time legitimitet kosovskoj politici naprednjačkog režima koji je već tada uveliko činio masovne zločine protiv čovečnosti iživljavajući se nad poraženim „žutima“.

Da Vas podsetimo:  Pasat 91, je l` se čujemo? Ne čujemo se već 6 godina

Ali, nije samo taj Dragan pokušao da se približi vatri i završio sa opekotinama trećeg stepena. Na vreme sam kritikovao pokušaj kolaboracije još jednog bivšeg predsednika DS-a, jer je pokušao da kroz institucije menja autokratski režim ne shvatajući da time postaje deo sistema koji pokušava da promeni. Ruku na srce, taj „inkriminisani“ potez Dragana Šutanovca imao je mnogo više smisla i političke dalekovidosti od automatskog aminovanja svakog dogovora domaćeg diktatora sa stranim faktorom zbog nerazumne potrebe pojedinih demokrata da nedostatak kičme zmene tapšenjem po ledjima.

Ta zakonodavna inicijativa nije mogla da ubrza Vučićev pad, ali bi ustavom definisano nezavisno sudstvo bila neka vrsta zaštitne mreže za građane pri slobodnom padu u autokratiju. Taj utopijski manevar bio je dokaz nespornog političkog talenta i pokazao se smislenijim od nesuvisle podrške dijaboličnom sporazumu čije sve tajne odredbe ni do danas nismo saznali. Još gore, tada su nudjene usluge DS-a u procesu pregovora sa Prištinom koji su podignuti sa tehničkog na medjudržavni nivo. Ne,ne, još još gore! U tom trenutku DS, po rečima njenog predsednika, podržava sporazum kojim Srbija priznaje nezavisnost Kosova i saglasna je da od dana kada se potpiše sporazum ne postoji više nijedan oblik državnosti Srbije na teritoriji Kosova i Metohije i da se u toj sada već bivšoj pokrajini ukidaju sve institucije države Srbije. Pet godina kasnije danas pokojni Savez za Srbiju, sastavljen od bivših i aktuelnih demokrata plus Dveri, usvojiće program u kojem se vrišteći navode rezolucija 1244 i Ustav Srbije.

Ovako je bilo marta 2019.
Ovako je bilo marta 2019.

Poslednji nespomenuti bivši predsednik DS-a između dva Dragana danas poziva ne na ideoloćko, već na pravoverno objedinjavanje opozicije. I za Bojana Pajtića nema dileme da su svi oni koji su pristali na junski izborni proces pogazili „veru predaka“ i prešli na tamnu stranu. Ali, zar nije upitna pozicija ex catedrae uvaženog profesora kada pokušava da posle karijere vrsnog političkog igrača preuzme ulogu opozicionog selektora, jer je upravo njegova pokrajinska vlada opstajala zahvaljujući glasovima danas ozloglašene Lige socijaldemokrata i Pastorovog SVM-a? Saradnja sa programiranim kolaborantima prihvatljiva je samo kada je u našu korist? Naziru li se pukotine na tim vradnosnim tablicama koje gurate u lice kao ogledalo onima koji misle drugačije.

Da Vas podsetimo:  Anina cirkulacija mozgova

Ne, nije moguće izvršiti moralnu purifikaciju srpske opozicije na osnovu njenog odnosa prema Aleksandru Vučiću. Svi oni koji žele da se iskreno bore protiv aktuelnog režima su doborodošli u novi opozicioni front. Prvu bitku koju zajedno moramo dobiti jeste bitka za normalne izborne uslove.

Za one koji su opijeni tamjanom i čitaju psalme umesto političkih teorija pokušaću da progovorim crkveno-slavjanskim rečnikom. U krstaške ratove su prvenstveno išli grešnici kako bi okajali svoje grehe i zaslužili svoje mesto u raju. Ako je rat protiv Vučića neka vrsta „svetog rata“, dozvolite onda onima koji su u prošlosti grešili da novim podvizima zasluže vaše poverenje. Zar mislite da se vama nema šta praštati? Što se pre oslobodite iluzije o sopstvenoj bezgrešnosti moći ćemo da se vratimo razumu i da uz pomoć razuma dođemo do zajedničko dogovora kojeg se Vučić, opet nešto iz vašeg vokabulara, boji kao đavo od krsta.

Aleksandar Dikić,
član Glavnog odbora Demokratske stranke
Izvor: Direktno.rs

7 KOMENTARA

  1. @Zoran53: Велике силе ће се увек мешати у унутрашње ствари малих држава и народа ако им је то интерес. То није амерички изум, већ нешто што постоји од кад је света и века. Задатак оних који воде мале народе је да препознају која сила је најјача у том трнутку или која сила ће то постати у некој блиској будућности и да пролагоде интересе свог народа са интересима те силе. Проблем нашег народа је што често има или, што је још горе, изабере вође којима је лични интерес далеко испред интереса народа. То није случај у последњих 10, 20 или 30 година. То нису само Вучић, Тадић, Милошевић. Ми имамо тај проблем у последњих бар 100 година. Од краља Александра Карађорђевића, преко генарала пучиста који су нас гурнили у рат 1941., преко комуниста, српских а не Титових како ми то волимо да кажемо, до данашњих дана. Српским комунистима је било битније да се углаве у неку вилу на Дедињу него да ли Србија треба или не да има аутономне покрајине. Српским генералима у ЈНА је било битније да освоје и сачувају неки четворособан стан у Београду него да бране државу којој сус се заклели. Милошевић је био само вођа тих српских комуниста који су се уплашили да ће падом комунизма у Европи и они отићи са власти и изгубити повластице. Зато је и чинио све само да опстане на власти, чак и на штету сопственог народа. Политичари који су дошли после Милошевића и имали прилику да среде државу, али чим су осетили моћ и новац око себе усредсредили су се само и искључиво на својe интересe. Вучић и друштво су осетили како је бити у опозицији и вратили се са осветом. Он ће и Косово признати кад буде знао да га то неће коштати власти. Чак и садашња опозиција моли Бога да он то уради, па кад они доћу на власт да се са тиме не замлаћују. Наши политичари, шта више, и користе тај фамозни страни фактор као оправдање за своје неуспехе.

    За овакве потичаре какве имамо сами смо криви. Нису наши политичари пали са Марса већ су из овог народа. Наш народ свему прилази некритички и без неке дубље анализe. Ми бирамо импулсивно. Ако политичар прича оно што ми желимо да чујемо, то је за нас довољно. Политичари обећају како ће сачувати Косово, повећати плате, смањити незапосленост, смањити криминал и корупцију и слична грандиозна обећања, а нико не пита какав им је план. Чак и ако политичари изађу са неким планом нико не размишља да ли је план реалан или не. Ми не бирамо оне који су стварно вреде нечему и који су постигли некакав успех у животу поштеним радом. Ми више волимо оне са лажним дипломама који нам обећавају куле и градове. Исто тако, људи код нас гласају за одређену странку или људе само зато што су добили обећање да ће се преко те странке запослити на неку „сигурну“ позицију, значи из личног интереса а не општег. Да се не лажемо, доста Срба се учлањивало у комунистичку партију баш због тога. Данас је то случај и са СНС-ом. Да не дужим, тај „страни фактор“ сигурно има утицаја у Србији, али ми том страном фактору здушно помажемо својом глупошћу.

    Извињавам се порталу „Корени“, није ми намера да ово претварам у форум. Само сам желео да изесем своје мишљење.

  2. da se vratimo razumu i da uz pomoć razuma dođemo do zajedničko dogovora „. Е, мој докторе! Ако су ове речи производ „читања политичких теорија уместо псалама“ онда се прихватите Пруста и његове „Потраге за изгубљеним временом“.

  3. Svi znamo da se SARMA pravi od ……kiselog kupusa cca 45% , mesa 45% , 8% pirinča i 2% začina !!
    Zamislite da nekom strancu dajete recept za sarmu , u kojem ćete izbaciti ili kupus ili meso ! Da li bi to onda bila sarma ???? U ovom tekstu izostavljen je jedan i te kako prisutan faktor srpske politike bez kojeg je nezamislivo imati realnu sliku dogadjaja i zbivanja, isto kao što je nezamislivo skuhati sarmu bez mesa ili kupusa, pai nedostatak pirinča bi poprilično nagrdio sarmu !!! Neistina ili laz je da je Djindjić “ ….iz čekaonice izašao na ulicu i srušio zločinačku vlast“ !! Rušenje Miloševića su organizirali i financirali AMERIKANCI !!! Njihov najblizi saradnik bio je Koštunica, a ne Djindjić, koji je osvojio najveći broj glasova, koliko je tada opozicija mogla osvojiti. Taj broj glasova nije mogao ugroziti Miloševića, on je imao daleko veću podršku birača, pa su se u organizaciji izbora proslavili „Dzo bagerista“ koji je masi plaćenika i korisnim idiotima, bagerom otvorio put u SKUPŠTINU, gdje je obavljen najvazniji zadatak “ izbornog procesa “ …….paljenje glasačkih kutija . Ostalo znamo ili bi morali znati ??( Kradja fotelja, namještaja ,umjetničkih slika, bila je samo koleteralna šteta ) !!?
    Od tada i tada do današnjeg dana UTJECAJ STRANOG FAKTOR ( onog zapadnog ) JEDNAK JE UDJELU
    KUPUSA ILI MESA U SARMI !! Stoga se zgrazam na analizu političkog zivota u Srbiji, da se niti jednim slovom ne spomene toliko utjecajan ( nazalost ) strani faktor !! Iako smo geografski smešteni na europskom kontinentu, kolijevci civilizacije i demokracije , danas u 21.stoljeću ……..oni koji nam se mješaju u sve i sva, kada nam mogu zagorčati zivot, glasno su odšutjeli povratak u jednostranački sistem, svodjenje pravnog sustava na lakrdiju, anesteziranje USTAVA, procvat korupcije i kriminala i mnogo toga još………… podrzavši tako na indirektan način Vučića, koji je na putu da im se za to oduzi priznanjem fantom Kosovo drzave ………..pa Vojvodine……… Raške oblasti…. sve do zadnje grude Srpske zemlje, samo zbog svojih bolesnih , ličnih egoističnih interesa !!! ……… a po ovom tekstu, u Srbiji je unutarnja borba za vlast nespretnih političkih grupa, u kojeima stranci nemaju nikakav ni utjecaj ni interes………..jer se i nigdje ne spominju…….

    • Једна мала исправка, уништавање изборног материјала су наредили Никола Шаиновић и Горица Гајевић, јер су се у СПС-у надали да ће успети да издејствују други круг избора. О овоме се може наћи документација на интернету, додуше мора се бити упоран у тражењу. Чак су и ти Европљани и Американци које толико критикујете залагали да се иде у други круг. О овоме је причао и Владета Јанковић скорашњем интервјуу https://www.youtube.com/watch?v=FrN2UZCYTtk&ab_channel=BezCenzure-Zvani%C4%8Dnikanal

      • Uvjeren sam da Vam je poznata knjiga “ Porodični dragulji “ američkog autora, u kojoj su imenovani svi oni koji su bili plaćeni ili podmićeni za borbu protiv Miloševića. Autor je precizirao i cifre za svakog pojedinačno . Posebanim uspjehom se smatralo potkupljivanje najblizih Miloševićevih saradnika . Plan rušenja Miloševića otpočeo je dva dana prije samih izbora, kada su svi opozicioni mediji, već tada proglasili i objavili “ da je Milošević pokrao izbore „!
        Nikako se ne uklapa u logiku stvari, da je netko blizak Miloševiću organizirao uništavanje glasačkih kutija. Sve je bilo već odlično organizirano, jedina nezgodna i opasna stvar, ostalo bi ponovno prebrojsvanje glasova !!! Pitanje….. tko je imao korist od paljenja glasačkog matriala……???? Oni koji su se bojali ponovnog brojanja…….. ako se svemu ovome još doda izjava Koštunice …..“ nisam baš siguran da sam pobijedio na izborima…..“ !!………

        • Знам за документ CIA-e „Family Jewels“ од 700 страна и књигу The Family Jewels: The CIA, Secrecy, and Presidential Power by John Prados, али ни у једној се не спомиње Југославија или Србија. Био бих Вам захвалан ако можете да напишете ко је аутор те књиге коју сте Ви прочитали.

          СПС је имао итекако разлога да уништи гласачки материјал пошто су они били поражена страна. По званичним подацима савезне изборне комисије од 28/09/2000 Коштуница је имао око пола милиона гласова више од Милошевића али мање од 50%. Опозиција је то сматрала нетачним и зато су кренули протести. Сам Коштуница никад није извио да није сигуран да је победио, мислим да је то демантовао и у неком интервјуу, али је остало забележено да је изавио на неком од протеста након избора:„Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом“. Уосталом, СПС је већ имао искуства са крађама на изборима. Сетите је локаних избора 1996. Један од главних разлог губитка на изборима је што се, први пут од Милошевићевог доласка на власт, гласови са КиМ нису рачунати. КиМ су увек били „резервоар гласова“ за СПС и Милошевића на свим претходним изборима.

          • Različiti izvori informacija su nas uslovili i na različite zaključke
            Vjerujem u Vašu dobronamjernost, svak ostaje pri svojim stavovima, a zajedničko bi morala da bude zelja za svako dobro i prosperitet Srpske Drzave i Naroda. Moja bazna ideja i misao vodilja ( koju niste komentirali ) da nam STRANCI , bez obzira sa koje strane, ne bi smeli utjecati na izborni proces, da ne kazem da nam isti, ne bi smjeli organizirati DRZAVNE UDARE!! Trenutna VELEIZDAJA Drzavnih i Nacionalnih interesa upravo je rezultat takvog mješanja, na pomenutim izborima !!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime