Kolika je razdaljina između evropskog populiste koji će voditi vladu i srpskog fašiste kojeg bi trebalo poslati u zatvor i zabraniti mu svako javno istupanje ? Za sada, 23 godine
Niko se više i ne seća Dragomira Jankovića, romaneskne ličnosti koja je godinama bila jedna od najboljih i najpouzdanijih tumača evropske politike na Balkanu. Janković je dao na desetine intervjua najozbiljnijim medijima u Srbiji i kao direktor Evropskog ekonomskog instituta objašnjavao koje sve prepreke stoje pred Srbijom. Bio je uverljiv tumač čudne ljubavi Brisela i Beograda u kojoj se, kao u nekoj meksičkoj seriji, stalno rađaju nove dileme i očekivanja ali gledaoci čekaju jer veruju da će se ljubav desiti već u 723. epizodi. Bilo je u tim intervjuima i misli i saveta koji su delovali kao da su pobegli iz stripova o Alanu Fordu i azil zatražile u Evropskom ekonomskom institutu za koji je Janković rekao da je „budžetska naučna institucija EU koja se bavi projektima iz oblasti ekonomije, ekonomskim analizama i prognozama“.
Za društvo bi bilo bolje ako više proizvodi a manje troši, bolje je biti deo bogate zajednice nego ostati u okruženju siromašnih, dočim strani investitori, izgleda, radije dolaze u stabilne pravne države nego u sredine koja imaju velike probleme sa u korupcijom i kriminalom.
U jednom od poslednjih intervjua, Janković je gotovo proročki ocenio da „Evropska komisija nema razumevanja što se pitanje rešavanja visoke korupcije odugovlači i da će se to Srbiji obiti o glavu na putu pridruživanja EU, u smislu da će se poglavlju o korupciji posvetiti posebna pažnja“.
Vrhunska komedija
A onda se desilo jedno od najvećih medijskih čuda u Srbiji – posle osam godina uspešne Jankovićeve ekspertsko-medijske karijere ispostavilo se da Evropski ekonomski institut uopšte ne postoji. Ili da postoji kao privatno preduzeće maštovitog čoveka, bez saradnika, sajta i telefona, ali da sigurno nema nikakve veze ni sa Briselom, ni sa Evropskom unijom.
Mediji su javljali da je Institut počeo da šalje uplatnice za Australiju, Novi Zeland, Veliku Britaniju za nepostojeće analize, a sam Janković najavio je da će tužiti sve medije zbog klevete. Onda se naša velika evropska zvezda ugasila i nestala iz javnog vidokruga.
Pri kraju je, poput davljenika koji se još jednom pojavljuje na površini vode, izjavio da je radi kao ekspert u OLAF-u, zaista postojećoj evropskoj instituciji koja bi bila idealno mesto za njega jer joj pun naziv glasi Evropska agencija za suzbijanja prevara. Kada su iz OLAF-a to brzo demantovali, Janković je rekao da se samo šalio.
Neki talentovaniji pisac mogao bi da napiše vrhunsku komediju o osobama koje se lažno predstavljaju na Balkanu. U prvoj fazi smo imali pojave veoma diskretnih, samozatajnih genijalaca koje je Oksford uvrstio među najvažnije ličnosti u Evropi ili svetu. Na svaku vrstu podozrenja, uvređeno su pokazivali uplatnice koje im je poslao neka „štamparijski institut“ iz Oksforda, uz žaljenje da nisu imali dovoljno funti da uđu i na svetsku listu.
Za prodekana jednog Medicinskog fakulteta izabran je svojevremeno ekspert koji se usavršavao na svetskom univerzitetu Ešvud na koji nikada nije kročio nogom iz sasvim banalnog razloga – univerzitet ne postoji. Nekadašnji direktor Elektroprivrede Vojvodine takođe je doktorirao na čuvenom univerzitetu sa Havaja koji je postao čuven jer je pokrenut proces protiv havajskog trusta mozgova zbog lažnog predstavljanja.
U Hrvatskoj se dogodilo još zanimljivije medijsko čudo kada je student novinarstva, predstavljajući se kao zamenik glavnog urednika „Jutarnjeg lista“, mejlom napravio intervju sa premijerom Plenkovićem a onda taj intervju i objavio na naslovnoj strani istog lista. Kasnije je student detaljno objasnio kako je i premijera i kolege iz vikend redakcije prevario da je on zamenik glavnog urednika.
Zato i treba imati razumevanja za ovdašnje novinare iz bar dva razloga. Oni koji se lažno predstavljaju često bolje i argumentovanije pričaju od onih evropskih stručnjaka koji imaju samo jedan identitet. A ako budu eliminisali sve sagovornike sa sumnjivim biografijama, diplomama i zvanjima, postoji opasnost da bi mogli da ostanu sami u studiju ili pišu kolumne o svetskoj krizi.
Greška u koracima
U koloritnom slučaju našeg evropskog ekonomskog eksperta Jankovića zapravo je ubedljivo najjači utisak ostavila jedna činjenica – pripadnici EU potvrdili su da Jankovićev nepostojeći institut nema nikakve veze za briselskom administracijom nakon što je Janković čitavih osam godina objašnjavao srpskoj javnosti male tajne velikih evropskih integracija i kao stariji uspešni brat iz velikog sveta pokroviteljski tumačio uslove, očekivanja, poglavlja.
Da li je evropski ekonomski ekspert napravio neku grešku u koracima, faul u napadu ili su novinari uspeli da utvrde da u toj „naučnoj, budžetskoj instituciji EU“ ipak nešto trulo, ostaće velika nepoznanica. Ali taj slučaj, u kojem neki filmski lik osam godina lagodno zastupa u javnosti stavove EU, kao da najplastičnije pokazuje dubinu, ili plitkoću, zainteresovanosti Brisela za prijem Srbije.
Sama delegacija EU saopštila je da godinama prati nastupe Jankovića ali da nije imala razloga da reaguje dok nije dobila pitanja od medija. „Kroz novinske izveštaje, delegacija EU je upoznata sa aktivnostima gospodina Jankovića, ali osim toga on nema bilo kakve, ni formalne ni neformalne, odnose s njim i njegovim institutom“, rečeno je u saopštenju.
Izgubljeni u računanju evropskog vremena
Deset godina od početka pristupnih pregovara sa EU, bivša ambasadorka Belgije i predsednica Centra za evropsku i međunarodnu politiku Deniz de Haues ocenila je protekle nedelje da se Srbija sve više udaljava od EU zbog njenog stava o ruskoj invaziji na Ukrajini i konflikta sa tzv. Kosovom. Za predsednicu Centra, koji zaista postoji, problematično je što Srbija balansira izmeću Istoka i Zapada kao i što ulazak u EU ne podržava celokupno društvo. Postoje indicije da je i za lidera Severne Koreje Kom Džong-una veoma problematična ideja ako njegovu politiku ne podržava celokupno društvo, a da su mu još problematičniji stanovnici koji žele da balansiraju u političkim stavovima.
Tako je, 23 godine od istorijske pobede proevropskih snaga, Srbija ostala izgubljena u računanju evropskog vremena – neki prijatelji poput grčkog premijera kažu da bismo u tu zajednicu mogli da uđemo već za sedam godina, značajan deo EU predvođen Francuskom vrlo jasno odbija da govori o bilo kakvim rokovima, dok briselska organizacija ocenjuje da se sve više udaljavamo iako domaći evroentuzijasti već lamentiraju kako smo nedopustivo predaleko.
Na tom beskrajnom evropskom putu kao da niko ne razmišlja da se na listi novih prepreka nalaze tri zahteva koji su jasna negacija temelja na kojima je sazidana evropska zajednica. Da bi se integrisala u EU Srbija bi morala da pristane na sopstvenu dezintegraciju, vodi identičnu spoljnu politiku sa ostalim slobodnim, demokratskim zemljama EU, da razvija ekonomsku saradnju i slobodnu tržišnu ekonomiju osim sa Kinom, Rusijom i ostalim nepoželjnim zemljama.
Kao jedan od posebno interesantnih zahteva izdvaja se sprečavanja zloćudnog medijskog ruskog uticaja kojim se daje prostor evroskeptičarima i ekstremnim desničarima.
Nigde bez pancira
U Holandiji, jednoj od najbogatijih i najliberalnijih evropskih zemalja, nije bilo ni traga zloćudnog ruskog medijskog uticaja. Na izborima je, ipak, pobedio Gert Vilders, kojeg ovdašnji mediji opisuju kao populistu, desničara i radikalnog kritičara islama. Nije poznato kada će Srbija dobiti šansu da nekog lidera nazove populistom, ali je jasno da bi svaki lider koji bi se zalagao za zabranu Kurana, isto kao i „Majn kampfa“ ili zabranu rada džamija, sigurno bio proglašen fašistom kojem treba zabraniti političko delovanje. A u izveštaju Evropske komisije bi se od Srbije zahtevalo da ne toleriše širenje verske i nacionalne mržnje.
Zbog niza antiislamskih, „populističkih“ provokacija, kao što je izjava da će se pobrinuti da „marokanskog ćubreta“ bude manje u Holandiji, Vilders stalno nosi pancir i nalazi se pod stalnim policijskim obezbeđenjem. Analitičari, međutim, ocenjuju da je u poslednjih nekoliko godina kritike usmerio protiv evropske birokratije, kao i na njen odnos prema Ukrajini. Napadao je slobodan uvoz ukrajinskih žitarica i odbio je da sluša govor predsednika Zelenskog, poručujući da Holandija treba da se vrati Holanđanima.
Tako je čovek koji je bio usamljen na ekstremnoj desnici delovao kao usamljeni pacifista među holandskim humanistima i liberalima koji su činili i čine sve da rat traje što duže, boreći se za odbranu Bahmuta ili Avdejevke više nego što su se ikada borili za odbranu Holandije.
U medijskim analizama navodi se da je Vilders protivnik širenja Evropske unije, što nije sasvim precizna definicija jer su to bili i dosadašnji holanski premijeri. Vilders zapravo nije protivnik širenja, već sužavanja EU.
Koliko je razdaljina između evropskog populiste koji će voditi vladu i srpskog fašiste kojeg bi trebalo poslati u zatvor i zabraniti mu svako javno istupanje? Za sada 23 godine. A koliko će još godina proći da se zaista na jednom mestu nađu iste civilizacijske vrednosti? Možda bismo i znali da i dalje postoji institut sa početka teksta.
