Razlozi da se Srbija razmatra kao „deo kopna okružen morem sa svih strana“ – morem ideološkim, bezbednosnim, političkim – bili su proteklih dana neupitni
Može li neka kopnena zemlja i mimo geografskih okolnosti i pesničke slobode razložno da se nazove „ostrvom“? Odgovor je naravno potvrdan, a u određenim geopolitičkim i civilizacijskim okolnostima – razumljiv. Ostrvo Srbija!? Može li tako da se kaže i da to, osim što dobro zvuči, ima i jasnog smisla, i da potvrđuje da zemlji kojoj se posvećuje pažnja uobičajeno usmerena na veće i moćnije države, ovo imenovanje pripada? Razlozi da se Srbija razmatra kao „deo kopna okružen morem sa svih strana“ – morem ideološkim, bezbednosnim, političkim – bili su proteklih dana neupitni. Da budu sasvim čitljivi, učinila je najpre najavljena, potom pomno komentarisana i problematizovana, a pred sam dolazak i otkazana (sprečena!) poseta Beogradu Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Ruske Federacije. Ovim događajem u svojevrstan sklad i red „poređani“ su elementi slike savremenog sveta, preciznim odrednicama obeleženi. Na toj planetarnoj slici srpskom državnom prostoru, po samosvojnim karakteristikama, pripada upadljivo mesto, od okruženja formalno izdvojeno čak i formalnim kartografskom momentima.
Jedan pogled na geografsku kartu Starog kontinenta gde je slikovito – posebnom bojom za NATO članice – objašnjeno zbog čega je za visokog ruskog zvaničnika sada dosledno ispoštovano legendarno „no pasaran“, uz čuvenu dopunu, „po svaku cenu“, otkriva svu usamljenost srpskog kopna, uronjenog u beskraj teritorija koje pod čvrstom kontrolom drže moćne sile zapadnog političkog, ekonomskog i vojnog poretka. (Pomenuta situacija inače nadahnjuje i opasku o „srpskoj rupi u evropskom skupocenom, pažljivim homogenizovanjem članstva izatkanom NATO tepihu“, rupi koja smeta, pa je valja zakrpiti domaćinskim učlanjenjem Srbije u ovaj vojni savez!) Ispostavilo se, kao što smo videli, da na srpsko ostrvo nije lako, a ponekad nije ni moguće doći: Ikarova krila koja Rusu zlobno sada kače karikaturisti nisu, jelte, dobro rešenje. Sa zlobom primerenom bezrazložnoj pakosti i osvetoljubivosti mediokritetskih sredina, upravo je o konkretnim geografskim i praktičnim rampama srpsko-ruskom prijateljstvu i druženju na visokom državničkom nivou, nemačka štampa objavila i ove redove: „I srpski rusofili su ovih dana dobili lekciju iz geografije. Srbija se možda u njihovim fantazijama graniči sa Rusijom, ali je na mapi drukčije. Vučić je tu prostu istinu znao i pre, i sada se njome upravlja koliko može.“ (Ovo piše Frankfurter algemajne cajtung, a citira Dojče vele).
„More“ država koje okružuju Srbiju, samo po sebi više nalik baruštini nego uzburkanoj silovitoj masi i moćnom sistemu, ovim „zatvaranjem neba“ za putnika opasnog po duh baruštine, i nepoželjnog zbog prtljaga civilizacijskih vrednosti koje on (do)nosi, skrenulo je pažnju na uobičajeno netransparentnu suštinu bitisanja potčinjenih država članica –integrisanog i naprednog EU prostora“. U ovom slučaju jeste reč o Bugarskoj, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori – državama Balkana koje „nisu dozvolile prelet“ ruskog državnog aviona, ali zakon neslobode jednak je za sve: sve što nije po volji vašingtonskih stratega tema je o kojoj se – voljom poljuljanog i ozbiljno ugroženog neoliberalnog hegemona – ne raspravlja.
Tako je u danu kada je nezapamćeni diplomatski skandal bio svetska intriga i moćni podsticaj za komentare i promišljanja, Stejt department ciničnim saopštenjem pre oblatilo nego sačuvao obraz američkim štićenicima s Balkana: „Crna Gora, Bugarska i Severna Makedonija su kao suverene države donele suverene odluke o vazdušnom prostoru koje odražavaju rešenost Evrope da poziva Rusiju na odgovornost zbog neopravdane invazije na Ukrajinu, koja je bez povoda.“ Naravno, ovom prilikom nije zaboravljeno da se sa iste adrese uputi naredbodavna fraza: SAD pozivaju Srbiju da uskladi svoju politiku sa ostatkom Evrope.
Iz centara koji su „zatvorili nebo“ stigla su nesuvisla objašnjenja motiva njihovih zabrana preletanju aviona ruske vlade. Otkrivena je mera zatrovanosti i otuđenja svakog pojedinačnog „mora“ koje okružuje Srbiju. Vazali strogog gospodara svojoj goloj poslušnosti i sitnim interesima pridružili su nešto ličnih svojstava i frustracija, pa se otuda ovde prepoznaju male nacionalne strasti koje je u saopštenju preko društvenih mreža žustro i primereno svom temperamentu zabeležio Dmitrij Rogozin (uzgred pominjući najubojitiju rusku raketu „Sarmat“!): „To je ono za šta je dobar ’Sarmat’? Neće da traži saglasnost za letenje od kukavičkih Bugara, osvetoljubivih Rumuna i Crnogoraca koji su izdali našu zajedničku istoriju.“
U Moskvi su komentarisali nagoveštavajući da će epizodu „zaustavljeni Lavrov“ dobro upamtiti. „Desilo se nešto nezamislivo. Suverenoj državi je oduzeto pravo na ostvarivanje spoljne politike. Blokirana je međunarodna delatnost Srbije na ruskom pravcu“, rekao je Sergej Lavrov, dok je Konstantin Kosačov ocenio da „kolektivno odbijanje, bez sumnje, nije odluka ove tri zemlje“. On je uveren da „su sve tri zemlje, ulaskom u NATO, ozbiljno i dugo izgubile suverenitet, a Evropska unija za njih – i za članice i za diplomce – samo je paravan za ovu sramnu okolnost. Reč je o NATO-u, a demarš bez Sjedinjenih Država ne bi bio moguć“.
Nimalo nevažna u ovim okolnostima bila je i najava da jedna od poruka koje je srpskom narodu trebalo da donese Lavrov glasi: „Srbija i Rusija su jedinstvene u održavanju sećanja na žrtve Drugog svetskog rata. Mi i Srbi nećemo dozvoliti preporod nacizma.“ I ovom namerom potvrđeno je, ne samo na ruskoj strani utemeljeno ubeđenje da su na ostrvu Srbija ideološki stavovi, raspoloženja i uverenja čvrsti i većinski usvojeni, uprkos pritiscima i ucenama uticajnih delova sveta koji nisu gadljivi na „preporod nacizma“, ali jesu gadljivi na niz istorijskih, ideoloških i duhovnih vrednosti koje u srpskom mentalnom i duhovnom prostoru imaju stabilno mesto.
Među linijama podele i razlikovanja Ostrva i njegovog okruženja jasno je da se važnošću izdvaja pitanje odnosa prema suverenitetu zemlje. Da nije tako, da se pitanje nezavisnosti u političkom odlučivanju u Srbiji i ovim zemljama ne tumači različito, šef ruske diplomatije boravio bi u Beogradu 6. i 7. juna!
„Tri balkanske države do te mere su lišene suvereniteta i subjektivnosti u međunarodnim odnosima da moraju da se tako ponašaju, bez obzira što to može da izazove negodovanje i kontramere onoga kome je naneta šteta. To sve govori o vrlo niskom položaju koji te zemlje imaju i stepenu njihove nesuverenosti, da same razjasne je li u njihovom interesu da se odvaže da odu toliko daleko da na jedan takav način opstruiraju funkcionisanje diplomatskih odnosa između drugih zemalja“, ocenio je za Sputnjik Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije.
Jasno je: sa iskustvom koje aktuelna kriza i sukob u Ukrajini ubrzano menjaju, osvešćujući razumevanje zapadnog svetskog poretka i njegovih težnji koje od svake države praktično zahtevaju da bude „marionetska“, jer „članstvo u EU i NATO-u znači potpuni gubitak suvereniteta i političke nezavisnosti u spoljnopolitičkom odlučivanju“, pouke bivaju nedvosmislene, a nacionalni i državni izbori nasušni. Jedno od u tom smislu učvršćenih uverenja je da je za Srbiju pitanje opstanka da istraje kao „ostrvo“ sve dok je okružena „morem“ pomenutih, sada ogoljenih „državničkih“ subjekata, čiji duh i probitačnost pre izazivaju sažaljenje nego poštovanje.
autor:Ljiljana Bogdanović
