Otvoreno pismo predsedniku Vlade Republike Srbije

0
1331

srebrenica-putokaz-mPovodom halabuke oko prigodnog hapšenja ratnog zločinca Nasera Orića, rođenog u Potočarima, kraj Srebrenice, i njegovog očekivanog izručenja Bosni i Hercegovini (navodno na nepoznatu lokaciju), a sve uoči planetarno pripremljenog ”obeležavanja” 20-godišnjice poraza Armije BiH i podanika ratnog predsednika genocidne tvorevine države BiH, Alije Izetbegovića, separatistički nastale izdvajanjem iz bivše Jugoslavije, a posle mnoštva izjava i izlaganja premijera R. Srbije na temu – ići ili ne ići na dženazu 10. jula ove godine u Potočare, odlučih da se ovim putem obratim premijeru i javnosti.

Prvo i pre svega: zar su se tako poremetili odnosi vlasti Republike Srbije sa vlastima Republike Srpske, da je premijer Srbije prinuđen da komunicira sa činovnikom najnižeg ranga i da se predaje njegovoj manipulaciji, kada mu ovaj postavlja uvredljive ultimatume i pretnje, da bi došao u Srebrenicu 11.-og jula ove godine!? Pitam: zar nije prirodno da se premijeri dogovaraju o uzajamnim posetama? Ili Srebrenica više nije u Republici Srpskoj?! Što proizilazi iz ponašanja načelnika opštine Srebrenice. I šta će premijer Srbije tamo, ako ne dolaze ni predsednik ni premijer Republike Srpske!?

Pogledajte zvanični sajt opštine Srebrenica. Tamo piše da ovom opštinom upravlja načelnik. Ima ime i prezime i adekvatnu mestu biografiju. On je musliman. Predsednik opštine nema svoju stranicu. On je Srbin. I nema ga u Odboru za obeležavanje genocida 1995. u Srebrenici. On je predsednik odbora za obeležavanje Petrovdanskih dana. Pitam premijera: ako bi došao u Potočare na dženazu, bi li mogao prethodnog dana doći u Srebrenicu na Okrugli sto o stradanju Srba u Srebrenici (i Podrinju) od 1992 – 95. Godine? Ne mora na groblje u Bratunac, na Zalazje, u Skelane… Došli bi k njemu Srbi, koji su preživeli ”junaštva” Nasera Orića i njegovih crnokošuljaša, da mu posvedoče o stotinama njihovih zločina, kojima je činio genocid nad srpskim narodom! Nije samo nesrećni, nedužni sudija Ilić žrtva Naserova i njegovih ordijaša! Na žalost!

Da Vas podsetimo:  Priča o Mileni ili život omeđen uspomenama

Genocid nad Srbima se zaista desio pre 1995.godine. Od početka 1992. sve do oslobođenja 11. jula 1995! I gotovo sve su žrtve popisane i zločinci dokumentovano zapisani. Zato, umesto Rezolucije za Savet bezbednosti UN, koju su pravili oni koji su i haške optužnice-presude pisali, bolje bi bilo da saradnici premijeru predoče knjige dokumenata Milivoja Ivaniševića i njegovih saradnika u Institutu za istraživanje ratnih zločina nad Srbima, knjigu Aleksandra Dorina i pokojnog Zorana Jovanovića, knjige Momira Krsmanovića, a ja se ponosim svojom trilogijom istine o sudbini srpskog naroda u Srebrenici u vreme zločinačke vladavine ”heroja” Nasera Orića! Toliko od nas iz Beograda. Ima toga još, ali nas poslednjih godina kojekakvi haško-američki dobro plaćeni ”istinoljupci” iz Haga zatrpavaju svojim tvorevinama, okruglim stolovima i promocijama, pa je istina umotana u šarene laže ”formirane u Americi” i samo znači ispiranje mozga i relativizaciju dokumenata….

Smatram da jednom premijeru, naročito Srbije, ne pripada da klanja u spomen groblju u Potočarima pred uklesanom zakletvom, koju je pisao reis ul-ulema Cerić. To je onaj, koji je NJegoša proglasio genocidnim, pa je stoga i škola u Srebrenici ostala bez svoga imena! Koliko ja znam, iako nisam baš vična verskim obredima, pravoslavni Srbi ne klanjaju i ne učestvuju u muslimanskim verskim obredima! Što bi to onda današnji premijer prestupio?

A što se tiče pretnji i zabrana Ćamila Durakovića da Srbi dolaze u Srebrenicu na Petrovdanske dane, to nije ništa novo! To se muslimanska vlast u srpskoj opštini vežba već godinama. Najpre su branili i zaustavljali na granici i vraćali ih, združeni sa srpskom vlašću, sve one koji su nosili majice i zastave sa nacionalnim (ili nacionalističkim) obeležjima. Sigurno se premijer seća toga, jer su tada naročito bile popularne majice sa likom Šešeljevim i zastavama Srpske radikalne stranke. Naravno, naročito nisu bile poželjne ni slike ili bedževi generala Mladića i predsednika Karadžića.

Da Vas podsetimo:  Ima samo 60 godina i brojne medijske nastupe

A onda su postali strožiji: iskusila sam lično zabranu da dođem za Petrovdan na promociju knjige Dorina i Jovanovića i pokušaj da rekonstruišemo istinu o ulasku Vojske Republike Srpske u Srebrenicu. Sa nama je trebalo da bude i pukovnik koji je raportirao generalu tog 11. jula da je Srebrenica slobodna. Nisu nam dozvolili. Meni je čak direktor policije Federacije poručio da će me uhapsiti, ako pređem granicu, a Ćamil da neće moći da obuzda pet hiljada ogročenih muslimana da me linčuju… Nije ni mene bilo strah, ali su mi oni Srbi koji su iskusili ”junaštvo” Orićevo, savetovali da ih ne izazivamo…

Ja sam sigurna da bi muslimani bili zadovoljni da zajedno sa premijerom države Srbije klanjaju i ne bi ga linčovali. Jer će sa njima biti njihov slobodni vođa (mada, pre će se desiti da Orića vređaju njegovi sunarodnici, kojima je mnogo zla naneo u vreme rata!).

Ne bi premijera linčovali, niti pljuvali i vređali ni Srbi. Oni su to klanjanje već preživeli od jednog predsednika Srbije, pa što ne bi izdržali i jednog premijera matice Srbije. Ali – to bi bio kraj za Srbe u opštini Srebrenica. To bi bio završetak genocida nad Srbima u Srebrenici. Za šta se pedantno vrši priprema. Ovih dana režiraju se skandali razne vrste. U Skelanima policija privodi maloletnu decu na ispitivanje pod torturom – optužujući ih da su pisali parolu ”Smrt Oriću”! I to baš u Skelanima. Komandir policije je musliman. Deca su Srbi… Srbi garantuju da to nisu deca pisala i pišu peticiju i protest… Ali – kome?!

Najzad, nije tajna da je Ćamil samo ađutant Orićev. Za ovu ulogu školovao se u Americi, gde je pobegao jula 1995. Nije tajna da je Srebrenica pod Orićevom okupacijom. Samo se još čeka da se vrati na belom konju. Ili već na čemu. Možda je to scenario za 12. juli 2015?

Da Vas podsetimo:  Laboratorija Srbija: mržnja, hajka, nesanica…

Program 12-julskog političkog potvrđivanja genocida Srba nad muslimanima najavljuje među brojnim gostima i gostovanje predsednika haškog tribunala Merona Potočarima (koji je na zvaničnom sajtu stavio poglavlje: MKSJ ‘’PAMTI GENOCID U SREBRENICI 1995 – 2015.’’ I, kako to protumačiti: da se u Srebrenici dešava genocid od 1995 do 2015!!!! Ko su žrtve?). Ako premijer već mora da obezbedi prisustvo vlasti Srbije na ovoj godišnjici, a drži do mišljenja svog naroda, neka pošalje svoju zamenicu, ministarku Mihajlović. Možda se i njoj to uklopi u lične obaveze prema svojim drugim međunarodnim ulogama i funkcijama… a za Srbe ne bi imalo nekog značaja.

Međutim, s obzirom na poštovanje koje pokazuje premijer prema tzv. nevladinim organizacijama, možda bi ipak bilo najbolje da Žene u crnom, ili Fond za humanitarno pravo, ili Sonju Biserko ovlasti da ga odmene. One su već u praksi.

Toliko, za sada od mene. Premijer sigurno pamti koliko znam Srebrenicu i zato veruje da sam u pravu što mu pišem i to otvoreno! Kao premijeru. Ne na ličnost. A ja, sasvim lično i odgovorno potpisujem ovo pismo, u nadi da će bar neke novine, kojima sam takođe poslala imati hrabrosti da ga objave.

Ljiljana Bulatović Medić

Srpski kulturni klub

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime