Ovo je selo iz koga se ljudi ne iseljavju, a broj osnovaca isti kao pre 40 godina

1
305

Upodnožju planine Kukavice je selo Tulovo, koga Tulovska reka deli na dva dela i pored čijeg vodotoka su gusto načičakne kuće, od onih malih u propadanju do velikih i moderno dizjaniranih, po čemu se meri debljina novčanika, ali ono što je ovde specifičnost to je da se u poslednjih 15 godina ni jedan stanovnik nije iselio, a broj dece u četvorogodišnjoj školi je isti kao pre 40 godina.

Tulovo je od Leskovca udaljeno dvadesetak kilometara i do njega se stiže preko Male i Velike Grabovnice, Zagužana i Zoljeva i to asfaltnim putem koji je u relativno dobrom stanju, iako meštani misle da ima mesta za bolji put.„Ne da se niko ne seli, nego su skoro kupljene dve kuće u kojima niko nije živeo, što znači da smo dobili još dve porodice više“, kaže Saša Stanković, četrdesetšestogodišnjak, koji ima dva sina i unuke.

Iako ga mnogi ubrajaju u planinska sela, Tulovo se razbašakrilo u ravnici, sem jedne mahale gore prema Kukavici sa desetak kuća. Jesen je je pa je i ovo selo obojeno zelelenom i nijansima žute boje pored ovde pitome Tulovske reke, oko koje se odvija život.

„Selo je živo, ali ste vi došli dok su ljudi još na poljima i po fabrikama“, kaže nam mlađa devojka koja autobusom putuje svakoga dana do srednje škole u Leskvcu.

Prema podacima iz popisnih listi, Tulovo je 1948. godine imalo 720 stanovnika, 1981, – 778, 2002 – 739, a 2011. 697 duša.

„Baš te 2002.godine počeli su odlasci kada su se otvorile granice Srbije. Srećom, mnogi su se vratili, a iseljavanja su trajala kratko. Verujem da se nismo smanjili od poslednjeg popisa jer odavde niko ne odlazi“, priča Stanković.

Da Vas podsetimo:  Nisu samo žene „domaćice“: Koliko muškaraca u Srbiji obavlja samo kućne poslove?

Prema njegovim navodima, broj dece u osnovnoj školi, pored koje je igralište je isti kao i kada je on išao u školu, ali ne zna tačan broj. Trideset do četrdeset, veli.

„Ništa se nije promenilo, osim što su nam kuće lepše i što sada imamo gde da radimo u tri ovdašnja pogona za preradu drveta. Tamo radim ja i moji sinovi. I što bismo išli u inostranstvo kada i ovde može da se zaradi, a tu je i poljoprivreda, svi ponešto rade“, zadovoljan je naš sagovornik.

Kukavica je blizu, u svakom dvorištu traktor s prikolicom, pa meštani Tulova seku i prodaju drva za ogrev, čime dodatno obezbeđuju sebi egzistenciju.

Dok pričamo, pored nas klokoće reka Tulovska, ona ista koja meštanima leskovačkih sela, malo, malo, pa napravi haos od života, plaveći im njihe i domove. Međutim, ovde u Tulovu ona je mirna i bistra.

„Samo pre dvadesetak godina je prelila ove mostiće koji vode do kuća preko, ali nam nije pričinila veću štetu“, priseća se ovaj domaćin.

Malo je pisanih tragova o nastanku sela Tulovo, ali izvezno je da je ono postojalo i u srednjem veku. Međutim, za naziv sela vezane su mnogo legende.

Po jednoj, ono je dobilo naziv zato što su meštani, idući kroz šumu i šiblje morali da se saginju, odnosno – tule, po lokalnom govoru.

Druga legenda kaže da je ime sela vezano za delatnost tadašnjih žitelja, a to je lov. Niame, navodno su se u ovom selu izrađivale tule, kutije od drveta koje se, vezane uzicom i kaišem, okače preko glave na leđa i u njoj su se nosile strele.

Danas u lov idu samo zaljubljenici, a tule i strele zamenilo je vatreno oružje.

„Ovde žive mirni i radni ljudi koji gledaju svoja posla. Specifični smo mi. Malo nam treba da nam bude dobro“, pričaju dvojica Tulovčana ispred prodavnice u centru sela, koji, kažu, pojma nemaju ni o legendama ni o svojim dalekim precima.

Da Vas podsetimo:  Kako je Srbija pre 20 godina usvojila nova državna obeležja

Kažu da su čuli da su ove krajeve naseljavli i Turci, da u selu postoji Tusrko groblje, ali da su tu, navodno, sahranjeni Turci koji su izginuli u ratu sa Srbima za oslobođenje ovih krajeva 1877.godine.

Autor: Milica Ivanović

https://jugmedia.rs/

 

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime