„Paralelni“ dijalog gluvih ili zašto su parlamentarni izbori najvažniji

0
106

Naslov, zapravo, nije sasvim precizan – niti se, naravno, od naslova i očekuje da takav bude. Naime, gluvi itekako mogu da komuniciraju i da, uz nešto veći trud, vode međusobni dijalog. Dok se za srpsku „političku elitu“ to može reći sa mnogo manjom sigurnošću.

Ove kolumne su relativno retke, a poslednjih meseci bavio sam se – verujem, opravdano – složenom političkom situacijom u Crnog Gori, tako da je bilo manje reči o srpskoj političkoj sceni. A, iskreno govoreći, skoro da i nema Bog zna šta da se kaže.

Vlast je, čini se, ušla u svoju dekadentnu fazu, koju karakteriše uznapredovali kult ličnosti, uspesi koji jedni druge prestižu i lov na veštice unutar sopstvenih redova. S druge strane, opozicija deluje prilično ruinirano, delom zahvaljujući političkom inženjeringu i mešetarenju vlasti, ali još i više usled sopstvenih ideoloških lutanja, personalnih sporenja i sujeta.

Vlast je, čini se, ušla u svoju dekadentnu fazu, koju karakteriše uznapredovali kult ličnosti, uspesi koji jedni druge prestižu i lov na veštice unutar sopstvenih redova

Hoću reći, nepravedan je i neiskren svako ko ne vidi da je pozicija opozicije u Srbiji danas teža i nezahvalnija nego bilo kada u prethodnih trideset godina. Ali, isto tako, ukazivanje na objektivno težak položaj opozicije ne amnestira sve ono što je ista učinila, odnosno propustila da učini u prethodnih, evo, skoro već godinu dana nakon poslednjih izbora. A učinila je toliko da sada, godinu dana kasnije, u opravdanost bojkota sumnjaju čak i njihove sopstvene pristalice.

Nepravedan je i neiskren svako ko ne vidi da je pozicija opozicije u Srbiji danas teža i nezahvalnija nego bilo kada u prethodnih trideset godina

Građani su, generalno, u dubokoj političkoj apatiji. I pitanje je da li ih i šta iz te apatije može trgnuti i izvući. A pogotovo je pitanje da li to može ova i ovakva opozicija. No, s druge strane, mnogo je primera iz bliže i dalje prošlosti kako se u tom pogledu stvari brzo menjaju i kako se apatične i otupele mase preko noći dižu i pokreću na neki, naizgled, sitan i relativno bezazlen povod.

Da Vas podsetimo:  Tajni nacrt: Šta sve donose izmene pravila o finansiranju izborne kampanje

U takvoj atmosferi otpočeo je takozvani „dijalog između vlasti i opozicije“, uz posredovanje, odnosno „prisustvo“ predstavnika Evropskog parlamenta. Treba naglasiti da je ovde u pitanju neka vrsta „popravnog ispita“, s obzirom da slična misija, u sličnom ili gotovo identičnom formatu, pre godinu i po dana nije dala rezultat. Bio sam učesnik i svedok tog prethodnog, neuspešnog dijaloga, početog na beogradskom Fakultetu političkih nauka, a nastavljenog u Skupštini Srbije.

Za razliku od tadašnjeg, pompezno najavljenog i praćenog, ovaj sadašnji dijalog deluje kao neželjeno siroče i, takoreći, ružno pače kojeg se svi akteri stide. Radikalni opozicionari imaju problem da sebi i svojim pristalicama objasne zašto uopšte “sede za istim stolom sa diktatorom“. A Vučić je, da bi izbegao suočavanje sa omraženim mu opozicionim likovima, izmislio „paralelni dijalog“ sa tzv. konstruktivnom i patriotskom opozicijom (pa će verovatno i svoje eventualne ustupke predstaviti kao rezultat dogovora sa njima).

Bilo kako bilo, ovoga puta dijalog niko nije odbio, što je, ipak, kakvo-takvo ohrabrenje. No, „neodbijanje“ ne znači isto što i „iskreno učestvovanje“. A neslaganje postoji čak i na elementarnom terminološkom nivou, uključujući tu i besmislena semantička pitanja – da li je „dijalog“ ili „pregovori“? I da li je „uz posredništvo“, ili „uz prisustvo“ EU?

Ali, zvali to kako je kome volja, moja malenkost je iz prve ruke gledala kako se zakrvljeni predstavnici vlasti i opozicije pretvaraju u đačiće nakon što u salu uđu Knut Flekenštajn, Tanja Fajon i Aleksandar Bilčik (naročito kad uđe Flekenštajn). I kako u jednom trenutku „nepopustljivi“ SNS pregovarači postaju susretljivi i meki kao pamuk posle polusatne pauze koju su evropski „posmatrači“ iskoristili da popiju kafu kod domaćina u zgradi preko puta, na Andrićevom vencu.

No, taj dijalog je na kraju propao. Opozicija je najvećim delom već bila unapred odlučila da izbore bojkotuje, a vlast je – pogotovo nakon smanjenja cenzusa – već u rezervi imala dovoljan broj opozicionih (i „opozicionih“) lista spremnih da pod geslom „važno je učestvovati“ na izbore izađu bez obzira na uslove.

Da Vas podsetimo:  Opština Voždovac menjala podatke da bi omogućila divlju gradnju, investitor dobio kaznu manju od zakonskog minimuma

Po svemu sudeći, Vučiću je ovaj put prvenstveno stalo do predsedničkih izbora i novog mandata. Opoziciji, ili barem njenom najvidljivijem delu, stalo je najviše do (Beo)gradskih – jer im se čini da na njima imaju najveće šanse. A međunarodnim pregovaračima i posrednicima stalo je do toga da im misija uspe, da od Vučića izvuku poneki, kakav-takav ustupak i da se opozicija ovaj put pojavi na izborima.

Čini se da, iz različitih razloga, parlamentarni izbori ni jednima, ni drugima, ni trećima nisu u fokusu. Kao da su svi pomalo zaboravili da se ovi pregovori – barem nominalno – i vode zbog neregularnog toka i ishoda junskih PARLAMENTARNIH izbora. Te je izbore opozicija bojkotovala. Ti su izbori rezultirali nakaradnim jednostranačkim parlamentom. Nakon njih je Vučić još pre zvaničnog konstituisanja Skupštine najavio nove parlamentarne izbore „za godinu dana“.

Ali to obećanje je dato verovatno pod utiskom julskih žestokih sukoba policije i demonstranata ispred zgrade skupštine Srbije, kao i u jeku masovnih protesta protiv Lukašenka nakon predsedničkih izbora u Belorusiji. No, kako su se u međuvremenu stvari bar prividno stišale, nije isključeno da vlast na to Vučićevo obećanje pokuša da „zaboravi“. Ali baš zato mislim da bi opozicija morala snažno i najviše na njima da insistira. I da bi upravo relativno uspešna („probna“) realizacija eventualnih rezultata dijaloga na parlamentarnim izborima mogla biti garant da će i oni „najvažniji izbori“, tačnije, oni do kojih je Vučiću i delu opozicije najviše stalo, takođe proći u kakvom-takvom redu.

U protivnom, „reši“ li Vučić predsedničke izbore i Beograd, apsolutno će ga „boleti uvo“ za parlamentarne – da li će ih biti, a pogotovo da li će opozicija na njih izaći ili neće. No, utoliko pre bi, po mom mišljenju, parlamentarni izbori morali biti prioritet.

Da Vas podsetimo:  Supruga Zvonka Veselinovića ušla u posao sa Nikolom Petrovićem

A najgore je što, sve skupa, i uz sve moguće „olakšavajuće okolnosti“, bojkotaški deo opozicije NAKON BOJKOTA nije u dovoljnoj meri pokazao niti slogu, niti hrabrost, niti viziju u suprotstavljanju režimu. Ali to što je njihovo potonje delovanje možda bilo razočaravajuće, ne znači da sama odluka o bojkotu ONAKVIH izbora nije bila ispravna

Jer, iskreno govoreći. bez obzira na kontrovernost tog izbora, nije bojkot sam po sebi bio loše rešenje, nego je loše – ili makar nezadovoljavajuće – bilo ono što se nakon toga dogodilo, odnosno, što je obećavano, a nije se dogodilo. Loše je što su se neki od najtvrđih i najglasnijih bojkotaša – poput, naprimer, Sergeja Trifunovića, Živkovića, „Jedan od pet miliona“ ili DJB – polakomili na smanjeni cenzus, pa na izbore na kraju izašli. Loše je i to što su se „najveći“ među onima koji su u bojkotu istrajali međusobno zavadili oko toga ko je „glavni“ i kojim putem dalje.

A najgore je što, sve skupa, i uz sve moguće „olakšavajuće okolnosti“, bojkotaški deo opozicije NAKON BOJKOTA nije u dovoljnoj meri pokazao niti slogu, niti hrabrost, niti viziju u suprotstavljanju režimu. Ali to što je njihovo potonje delovanje možda bilo razočaravajuće, ne znači da sama odluka o bojkotu ONAKVIH izbora nije bila ispravna. No, kao što smo već više puta konstatovali, čini se da ni vlast ni bojkotaši nisu bili svesni značaja, težine i potencijalne dalekosežnosti tog poteza.

A vrlo brzo ćemo videti da li je i ko u međuvremenu izvukao pouke.

Izvor: NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime