Pismo sa Kosova ili razlozi za ravnodušnost

poslednjoj nedelji januara Kosovo i Metohiju obilazili su pomoćnici direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića. Bili su u Metohiji, Sirinićkoj župi, Kosovskom pomoravlju, severnom i centralnom delu pokrajine. Iskreno, nismo znali šta nas je snašlo – posebno mi južno od Ibra. Obilazili su ono malo institucija što je preostalo, razgovarali sa ljudima, nudili pomoć u vidu priključnih mašina, traktora, stoke, predlagali otvaranje određenih pogona. Lokalni mediji uglavnom su prenosili njihove izjave tipa da će ova godina biti u znaku običnih ljudi i rešavanju njihovih problema, kako bi lakše opstali i ostali.

U jednom od sela u centralnom delu Kosova, razgovor između domaćina i jednog od pomenutih pomoćnika izgledao je, otprilike, ovako: „Imaš li štalu“, pita predstavnik vlasti. Posle potvrdnog odgovora, nastavlja i obraća se čoveku iz svog tima: „Piši tamo jedna krava. Ma, piši dve krave“. Domaćin nije znao šta ga je snašlo, jer krave koje je imao pokradene su. Velika je verovatnoća da će mu pokrasti i ove koje će dobiti kao pomoć.

Dejan Pavićević, oficir za vezu između Beograda i Prištine i jedan od pomoćnika, obišao je povratničko selo Vidanje kod Kline i saznao da u seoskoj ambulanti nema lekova. Posle samo nekoliko dana obezbedio je i doneo ljudima određenu količinu lekova i sanitetskog materijala. Pavićević ima kancelariju i u Prištini, a na to mesto imenovan je posle dogovora pregovarača u Briselu.

Da bude jasno, mi živimo u getima, u okupaciji, i svaka pomoć je dobrodošla. Ne mogu, međutim, a da ne primetim da se sve ovo dešavalo samo nekoliko dana pre objavljivanja konačnog datuma izbora u Srbiji. Njihov boravak širom Kosova pratila je vest beogradskih medija kako Srbija daje dodatnih 150 miliona evra za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji. U svoj toj priči, tih dana, običan narod koji su pomoćnici pominjali, niti je bio oduševljen, niti  razočaran – sve mu je jedno. E, o tome hoću da nešto da kažem – zašto smo skoro pa ravnodušni. Pre toga, samo još nešto da pomenem.

MUKE OKO PRVE POMOĆI
Pre mesec dana Dejana Stolića sa Kosova i Metohije kaznila je policija u centralnoj Srbiji, na putu za Jagodinu, sa pet hiljada dinara jer u kolima nije imao kutiju prve pomoći domaćeg (srpskog) proizvođača. Njegov auto registrovan je na takozvane RKS tablice, jer je sa njima manje upadljiv policiji na Kosovu. (Postoji i mogućnost registrovanja vozila na KS tablice sa kojima je omogućeno kretanje po ostatku Srbije, ali Srbi ih izbegavaju jer albanski policajci znaju da su to u 99 odsto slučajeva Srbi, zaustavljaju ih i kažnjavaju zbog svačega.)

Dejan smatra da je to zato što je na prelazu Merdare uzeo probne tablice sa prokupačkom registracijom koje je zalepio na šoferšajbnu, dok je kosovske registarske tablice skinuo sa vozila. „Bio sam upadljiv bez tablica, a šta ću kad su se tako dogovorili u pregovorima. Verovatno su probne tablice videli tek kada su mi dali znak da stanem“, priča on. Prilikom pretresa pronašli su kutiju prve pomoći koja je kupljena na Kosovu, i za njih ona nije bila važeća. Pokušao je da objasni zašto je to tako, ali nisu hteli da ga saslušaju. Postojeću prvu pomoć su otvorili i uništili, pa je morao da kupi novu, ali i da plati kaznu.

Pri povratku na Kosovo zamenio je tablice i našao se u problemu jer prva pomoć koju je kupio u Jagodini sada ne važi na Kosovu. Vozio je i molio Boga da ga ne zaustavi kosovska policija i izvrši pretres – to rade u delu od Podujeva do prelaza, jer znaju da će tu naići na Srbe – i da ga kazne zbog iste stvari. Stigavši do Podujeva kupio je hitnu pomoć koja važi za kretanje po Kosovu. Tu nije kraj mukama. Onda je morao dobro da sakrije hitnu pomoć kupljenu u Jagodini da mu je ovdašnja policija ne bi pronašla i uništila, jer kako će opet da putuje po ostatku Srbije. Sve što sam napisala, a odnosi se na Stolića, rezultat je naših „uspešnih“ pregovora u Briselu. Dejan Stolić je interno raseljeno lice i 20 godina živi kao podstanar – inače je nezaposlen.

Dalje, posebno iskušenje imali su svečari koji slave Svetog Jovana Krstitelja u Lipljanu, ali i njihov sveštenik. Svi automobili, njih više od 30, bili su parkirani oko crkvene porte dok je trajala liturgija i dok su se rezali slavski kolači. Skoro svima je lipljanska policija napisala kazne zbog nepropisnog parkiranja. To je deo grada kojim se kreću Srbi i nije napravljeno nikakvo zakrčenje, odnosno ništa se nije desilo novo nego kada je bio Sveti Nikola na primer, ili bilo koja druga slava. Dok su pisali kazne, Srbi iz jedine dve srpske prodavnice u gradu izašli su da se raspravljaju rekavši im da je ljudima slava, da nemaju gde drugo da ostave vozila, da to ne rade. Pitali su ih što ne kažnjavaju Albance kad pijačnim danom parkiraju kamione duž cele ulice i bukvalno je učine nemogućom za saobraćaj, ali odgovor nisu dobili. „Gledali su nas dok smo pričali i samo što nam nisu rekli da to rade jer im se može, eto“, ukratko su opisali kompletnu situaciju vlasnici prodavnica.

ZAMISLITE DA STE…
Pokušajte da se stavite na naše mesto, da vi živite u getu. Da ste Srbin iz Vidanja, i da penziju dajete za lekove u privatnim apotekama koje drže Albanci, a imate pravo na zdravstveno osiguranje. Onda dođe neki pomoćnik i eto lekova za nekoliko dana. Zamislite da ste Dejan Stolić i da vas „šamara“ Briselskim sporazumom i srpska i takozvana kosovska policija. Zamislite da ste Srbin iz Babinog Mosta i da morate u štali da dežurate kako vam opet ne bi ukrali krave. Da ste jedan od Srba sa Kosova i Metohije otpuštenih sa posla poslednjih godina. Da ste osoba sa invaliditetom, fakultetski obrazovani, i da vam ugovor nisu produžili zbog zabrane zapošljavanja a radnik ste Nacionalne službe za zapošljavanje.

Zamislite da radite u prosveti i da znate da će se od naredne godine smanjiti broj odeljenja, odnosno ukinuti neki od smerova, i da postajete tehnološki višak. Da ste lekar koji pacijentu govori da kupi gazu, infuziju, injekcije, jer zdravstvena ustanova nema ništa od toga. Da svakodnevno gledate i čudu se čudite kako se i kome dodeljuju stanovi, prave kuće – da to rade Srbi, predstavnici vlasti na lokalu. Da slavite slavu a neko vas kazni samo zato što slavite Hristovu veru, što ste Srbin. I sve to traje, bez obzira ko je na vlasti. Niko ni da pokuša nešto da promeni. A vi gledate, ćutite, trpite, dok je oko vas strah. Da li biste razmišljali o ovim silnim milionima? Ali, ako tu vest o novcu čujete kao stanovnik ostatka Srbije, onda je to druga priča.

Ne isključujem mogućnost da su,na primer, policajci postupili po zakonu kada su kaznili Stolića zbog prve pomoći ili u nekom drugom slučaju. Ali, nije Stolić potpisao Briselski sporazum i sve ostavio nejasno, pa po kičmi može da ga udara kako ko hoće. Van pameti je ostavljati ljude bez posla dok žive na okupiranom delu teritorije. Kakva se poruka šalje drugim Srbima koji ovde žive, mladima? Baš će to što se poštuje zabrana zapošljavanja da nas u ovakvim uslovima života čini ponosnim što smo, eto, u tom delu sastavni deo Srbije. Razmišlja li neko o tome?

Polako nas svi, vlast iz Prištine, Beograda, međunarodna zajednica, dovode u najgore moguće stanje – ravnodušnost. Jedni jer sprovode teror kroz institucije i tako nas teraju odavde, drugi – ovi naši – jer nemaju kontrolu na terenu i sve što se (ne)radi tera narod na odlazak i treći, koje nije briga za našu patnju i kršenje naših prava. U takvim uslovima najlakše se savija list i donosi odluka o napuštanju ognjišta. Iskreno, to što rade Priština i međunarodna zajednica ne pogađa nas toliko jer oni su naši neprijatelji i od njih ništa dobro ni ne očekujemo. Nama je najvažnije ono što (ne)čini naša država Srbija.

Obilazak terena od strane pomoćnika direktora kancelarije za KiM je odlična stvar. Na licu mesta mogu da se uvere šta se i kako radi – pod uslovom da ih tako nešto zanima. Ljudi na terenu, narod, reći će im kome je sa pravom data pomoć, ali i kome nije. Ako hoće istinu, bar jednom mesečno moraju biti u svakom mestu gde Srbi žive, ne samo uoči izbora. Kada to ljudi vide, onda će osetiti iskrenu brigu.

DžABA SVE
Ovako, nada da će se zavesti kakav takav red, da će se jasno odrediti državna politika prema Kosovu i Metohiji kao najvažnijem nacionalnom pitanju gotovo ne postoji. Možemo samo da zamišljamo kako bi bilo da se sve političke partije oko Kosova i Metohije ujedine. Da se jasno zna šta treba da se radi kako bi narod ovde ostao. Najbitnije je da se organizuju obrazovani, pametni ljudi, iskrene patriote, ljudi od autoriteta, koji neće dozvoljavati da se radi bilo šta od navedenog. Koji će se boriti za nas, a ne za otvarnje poglavlja na putu u Evropsku uniju. Srbi koji neće imati ništa sa separatističkim vlastima u Prištini. Tek onda na red dolazi izvdvajanje novca. Siti smo pojedinaca, jednih te istih ljudi, koji samo promene partiju i nastavljaju gde su stali sa prethodnom vlašću – da rade samo za sebe.

U proteklih 20 godina svakodnevno smo izloženi nekom obliku šikaniranja. Dan nije prošao da neko od Srba sa Kosova i Metohije nije morao nešto da pretrpi, da spusti glavu i u sebi broji kako ne bi reagovao zbog nepravde. Ako moramo od Albanaca to da trpimo, ne moramo i od strane svoje države. Život u neslobodi naš je krst, sami smo to odabrali, ali država mora sa nama da ga nosi. Sve što se proteklih godina radilo, i što se trenutno radi, nije dobro. Kampanjski se deo zemlje ne može sačuvati i odbraniti.

Nije to lak posao. Nije bilo lako ni onda kada smo mnoge institucije sami kontrolisali. Sada kada smo ih ukinuli, još je teže. Kancelarija za KiM pokušava da ispravi pojedine nepravilnosti, ali to nije dovoljno jer joj ugled narušavaju ljudi koje ima na terenu, ljudi sa Kosova. Da bismo opstali, treba nam da osetimo da nam je kičma, stena na koju se nemoćni oslanjamo, država Srbija, a ne da se pitamo šta ćemo i gde ćemo ako ostanemo bez posla, bez škola, bez mogućnosti da se lečimo, da strahujemo i od srpske policije.

Sigurnost sa te strane naša je snaga, jer sami i okupirani ne možemo ništa. Dajte nam tu snagu, i mi ćemo biti bolji. Lakše ćemo podnositi zlo Albanaca jer ćemo znati da je napad na nas isto što i napad na državu Srbiju. Znate, jedno su priče za medije, druga se pesma peva na terenu. Dok to ne bude u jednoj ravni, džaba pare, džaba projekti, krave, plastenici, kazani za rakiju, ovce, koze, traktori – džaba sve.

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard