Srbiji su neophodne brojne investicije u kapitalnu infrastrukturu i za te svrhe idealno je finansije obezbediti tako što će se država, koja je kod takvih projekata i inače investitor, zadužiti u dinarima kod NBS
Stvarno se postavlja pitanje kakav je stav Srbije, ako bi hipotetički sutra bilo moguće da budemo primljeni u EU: da li se odriče Kosova i Metohije, ili odbija članstvo u EU. Ali to nije dilema. Makar nije za 80 posto građana Srbije koji biraju, naravno, Kosovo i Metohiju.
Između izjava naših zvaničnika da će „poštovati Ustav Srbije“ i stava da i nakon unošenja u poglavlje 35, u pristupnim pregovorima sa EU, pravne obaveze Srbije da se odrekne KiM, Srbija ostaje „strateški okrenuta svojim EU integracijama“, zaista se postavlja pitanje koji je od ta dva stava tačan. Pošto se međusobno isključuju. Nadamo se da tu nema dileme kada su naši zvaničnici u pitanju, ali je neophodno da upravo oni sami, jer jedino oni to i mogu, daju jasan odgovor.
Borba za slobodu, nacionalne i strateške interese, kod naših zapadnih neprijatelja zaista stvara raspoloženje za sankcionisanje Srbije. I realno se postavlja pitanje kakvi bi potezi Zapada mogli da budu i kakve su mogućnosti Srbije za održivi razvoj u tim okolnostima. Ali nema dileme da se od slobode ne odustaje. Nikada. Jer bez nje život uopšte nema smisla.
Jasnim stavom o neophodnosti borbe za slobodu, ipak, nismo dali odgovor na realno postojeća pitanja. U daljem tekstu ću skrenuti pažnju samo na neke mogućnosti razvoja Srbije uprkos Zapadu, koje se nedovoljno razmatraju u našoj javnosti.
Bolja budućnost
Šta bi sve Zapadu moglo da padne na pamet, naravno, nije moguće predvideti, ali ono što sa velikom dozom verovatnoće može da se sagleda jeste da posle rata u Ukrajini, naglog vojnog zaoštravanja sa Kinom i daljeg komplikovanja situacije na Bliskom istoku u susret izborima u Turskoj, što sve zahteva ogromnu vojnu prisutnost i iscrpljivanje pre svega SAD, NATO nema kapacitet za bilo kakav ozbiljniji vojni angažman na ovim prostorima.
Naš „bezizlazni“ položaj u slučaju da zaoštrimo odnose sa EU/SAD najčešće se tumači uzimajući postojeće stanje naše ekonomije kao nepromenljivu datost. Manevarski prostor Srbije gleda se kroz neokolonijalne naočare, kroz sistem koji nas je i doveo do ovog stepena zavisnosti od Zapada. I zaista, iz te vizure šanse nam nisu obećavajuće.
Ali ako sve pogledamo svežim pogledom na stvarnost, a ne nametnutim kanonima koji svi do jednog favorizuju naše zapadne neprijatelje, onda se jasno vidi bolja budućnost ako iz tog zagrljaja Srbija počne da se izvlači. U stvari, ta bolja budućnost je jedino u tom slučaju i moguća.
Pet poluga razvoja
Pet velikih poluga sopstvenog razvoja u nametnutom modelu, u osnovi i dalje „vašingtonskog konsenzusa“, Srbija ne koristi (za nešto smo naravno i sami krivi, kako će se videti): sopstvene devizne rezerve, zaduživanje države kod NBS, bolje upravljanje državnim preduzećima, smanjenje korupcije, veće finansijsko oslanjanje na Kinu i Rusiju.
Mi naše devizne rezerve, osim koliko razumem zlato, držimo u bankama kod naših zapadnih neprijatelja. Umesto u našim bankama. Posledica je da naše banke nemaju dovoljno kapitala za podršku sopstvenoj privrede na jednoj strani, i istovremeno, da nas Zapad kreditira našim parama. Na depozite na naš novac daju nam mnogo manje kamate nego na kredite koje nam odobravaju.
Kroz oba načina, jednom jer nema dovoljno novca za privredu, a drugi put zato što Zapadu od našeg novca ostaje razlika između visokih kamata koje plaćamo i malih kamata koje nam priznaju na naš novac na njihovim računima, kamate u Srbiji su velike i onemogućavaju privredi stvaranje dela dobiti koji je neophodan za razvoj.
To stanje nije nužnost, nego odluka zarobljene države.
Samo taj oslonac, u vidu normalnog korišćenja sopstvenih potencijala, višestruko je veći od ukupnih godišnjih stranih investicija u Srbiju. Ovim se samim tim rešava i pitanje „koje naše banke“, kad od većeg značaja imamo jednu državnu i jednu privatnu, zato što sa takvim potencijalom vraćanje na tržište nove državne (ili više njih) banke uopšte nije problem.
Porez na porez
Srbija je sama sebi zabranila da se država zadužuje kod svoje centralne banke. Sve razvijene zapadne ekonomije (i Japan, naravno, više od svih) zadužuju se kod svojih centralnih banaka. I onda privreda Srbije tobože „nije konkurentna“. Šta bi bilo sa ekonomijom SAD kada bi FED-u bilo zabranjeno samo šest meseci da kupuje državne obveznice Amerike? Ceo sistem bi se raspao.
Srbiji su zaista neophodne brojne investicije u kapitalnu infrastrukturu i za te svrhe idealno je finansije obezbediti tako što će se država, koja je kod takvih projekata i inače investitor, zadužiti u dinarima kod NBS. Samo po ovom osnovu, bez ikakvih štetnih posledica po održivi razvoj, mogli bismo da obezbedimo sredstva u iznosu od 1.000 milijardi dinara u petogodišnjem periodu.
Izuzetno lošim upravljanjem državnim preduzećima (pod time mislim i ona kojima je osnivač lokalna samouprava) Srbija godišnje gubi sigurno više od milijardu evra (sasvim je moguće da je ta cifra bliže dve milijarde).
Korupcija je dostigla razmere poreza na porez. Pored onoga što piše u zakonima, ništa, ili gotovo ništa, ne može da se realizuje ako se dodatno ne plati harač. I to sistemski predviđenim posebnim ljudima raspoređenim u svim, ili gotovo svim, institucijama. Reč je o milijardama evra godišnje.
Sloboda se brani i čuva bez dileme
Iz sumarnog pregleda se vidi da bi Srbija iz unutrašnjih rezervi, kada ne bi svoje interese podređivala interesima naših zapadnih neprijatelja, imala ogromna sredstva za stvarni održivi razvoj.
Tome treba dodati i peti izvor, veće oslanjanje na kreditiranje/investicije iz Kine i Rusije. Uvek je moguće na toj strani napraviti aranžman koji je finansijski povoljniji od onoga na Zapadu. Uz samo jedan uslov: da poslovanje stranaca u Srbiji određuje tržište, a ne privilegovanje zapadnih kompanija.
Ovo nabrajanje naravno nije iscrpno. I svestan sam da brojne aspekte mogućih oslonaca za stvarni razvoj Srbije nisam ni dotakao (samo da spomenem platni bilans, budžet, obrazovanje i nauku itd.), ali je jasno da je položaj Srbije složen, težak, ali daleko od toga da je bezizgledan.
Ukratko, kada se sloboda brani i čuva bez dileme, onda su i odgovori na realno postojeća pitanja jasni i ohrabrujući. U tom smislu je sukob sa Zapadom zbog njihovog postupanja prema nama već uveliko na dnevnom redu. Pitanje je da li ćemo se okrenuti razvoju, ili ćemo ostati da tavorimo u neokolonijalnoj ludačkoj košulji. Priznaćete da i nije neka dilema.
autor:Branko Pavlović
