Reči lete, dela ostaju, i po njima se sudi o patriotizmu. Kada je već tako, onda je vreme da se patriotizam istinski pokaže na delu i u vezi sa Srebrenicom i deklaracijom iz 2010.
Odnos prema laži da se u Srebrenici dogodio genocid postao je bitna karika u našoj prljavoj predizbornoj kampanji koja je u toku. Političari shvataju da ogromna većina Srba ne prihvata srebreničku stigmatizaciju našeg naroda. Činjenica je da se tu desio niz ratnih zločina, kao što ih je bilo i u drugim delovima građanskim ratom zahvaćene BiH, ali niti su nedela činili samo Srbi, niti je ono što se dogodilo u Srebrenici genocid.
Srebreničko pitanje je ovih dana stavila u prvi plan aktuelna vlast sa namerom da se predstavi kao patriotska, a da se njeni oponenti okarakterišu kao „izdajnici“. Najviše je udarima izložen kandidat za predsednika dela opozicije Zdravko Ponoš. Tvrdi se da on „priznaje genocid u Srebrenici“. Takav zaključak se izvodi iz toga što je on izjavio da je njegov stav po tom pitanju definisan Deklaracijom o Srebrenici koju je Narodna skupština Republike Srbije usvojila u martu 2010.
Njen ključni deo glasi ovako: „Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pritom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija“.
Iako u Deklaraciji nema pomena genocida, jasno je da ona posredno prihvata da se on dogodio jer se poziva na presude Haškog tribunala, koji zapravo nije nikakav pravi međunarodni sud već je geopolitički instrument zapadnih sila. Stoga je loše što se general Ponoš postavlja tako da bespogovorno prihvata Deklaraciju. Jedno je reći „dok je ona na snazi, ja sam dužan da je poštujem, a svestan sam njenih nedostataka“, a drugo je doživljavati je kao crveno slovo.
To isto važi i za aktuelnu vlast, odnosno njenog ponovnog kandidata za predsednika Aleksandra Vučića. SNS je sa svojim (promenljivim) partnerima na vlasti od 2012., i od tada je mnogo puta mogao da kroz Narodnu skupštinu progura odluku kojom bi bila poništena Deklaracija o Srebrenici iz 2010. godine, odnosno da je zameni novom, koja ne bi u sebi sadržala prikriveno prihvatanje laži o srebreničkom genocidu. Međutim, vlast to nije učinila.
Sadašnji državni vrh dao je niz izjava kako ne prihvata da se srpskom narodu lepi genocidna etiketa, ali, kako se ne bi zamerio Zapadu, nije preduzeo odgovarajuće mere kojima bi u sistemskim okvirima potvrdio takav stav. Otuda je Deklaracija o Srebrenici i dalje validna i, formalno gledano, obavezujuća za sve institucije države Srbije i one koji pretenduju da budu njihov deo. Polazeći od toga, licemerno je po tom pitanju nametati podelu na „patriote“ na vlasti i one koji to nisu iz redova tzv. prozapadne opozicije.
Reči lete, dela ostaju, i po njima se sudi o patriotizmu. I to po pravim delima, a ne onima marketinške prirode koja treba da zaklone suštinu. Kada je već tako, onda je vreme da se patriotizam istinski pokaže na delu i u vezi sa Srebrenicom. To mogu da urade i oni koji su sada deo vladajućeg bloka, i oni koji pretenduju da ih zamene na čelu države. Zgodna prilika za to je već intenzivirana parlamentarna i predsednička kampanja.
Zašto vlast i/ili opozicija (ili neki njen deo) ne bi ponudili građanima svoje predloge Deklaracije o Srebrenici ili, tim pre, Deklaracije o svim zločinima počinjenim tokom ratova za jugoslovensko nasleđe, uz javno obećanje da će biti usvojena posle izbora, uporedo sa nedvosmislenim poništavanjem odluke iz 2010. godine? Pa da vidimo ko hoće i sme tako da postupi i na nacionalno odgovoran način doprinese redefinisanju državnog stava prema haškim i drugim lažima koje nam se nameću u vezi sa Srebrenicom.
Tek nakon toga imaćemo osnova da donesemo istinske zaključke o tzv. srebreničkom aspektu patriotskog opredeljenja ove ili one stranke, odnosno njihovih kandidata. Ovako, ostajemo zaglibljeni u blatu tabloidne kampanje koja neretko više negativnog govori o onima koji stoje iza nje nego o žrtvama njihovih napada!
autor:Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Adam Jones, Ph.D., CC BY-SA 3.0
Скорије је Сребреница била тема комисије коју је предводио Гидеон Грајф. Радили су дужи период десетак стручњака, из више области различитих националности, и верске припадности. Сва релевантна документа у поседима свих страна су прегледана и анализирана. Наравно опција геноцида је одбачена. Како то да наш парламент, историчари, државници нису приметили резултате њиховог рада. Ни генералима то изгледа није било занимљиво. Остала је устаљена пракса СНН-их извештача, коју су подржале све групације са политичким амбицијама . Лакше ће упловити у међународне воде, ако им се „посрећи“. Па се скорашње изјашњавање неких еколога гостију у програму сведе на потврду,“Да у Сребреници је био геноцид“…… Пуста жеља да се уђе у политику, анулира сваку потребу истините анализе, да се о непожељним темама, типа у кући обешеног не говори о конопцу………………