Stroga kontrola (pred)izbornih procesa

O tome šta je novo a šta staro u srpskoj izbornoj logici, gde je ključ političke dominacije SNS-a, te šta stoji iza Nestorovićevog „glasa iz naroda“, piše Stefan Aleksić.

Stefan Aleksić

Ako se čini da se nalazimo u predstavi koja se iznova i iznova igra sa unapred dodeljenim ulogama, to je najverovatnije zato što se zaista u njoj i nalazimo. Jer izbori u Srbiji počinju da liče jedan na drugi: nada, razočarenje, cinično slavlje naprednjaka, bes, protesti.1 A takva repetitivna dinamika sigurno ima svoje strukturnije uzroke.

To se već moglo videti tokom same kampanje koja izgleda ni za jotu nije bila različita od prethodnih: većina opozicionih političkih opcija je u nedostatku inspiracije pucala na identitetske kampanje2 a neki poučan grafikon bi najverovatnije dao koristan uvod: gotovo su sve stranke i ovog puta uglavnom bile locirane na desnoj strani što sa jedne strane ukazuje na ideološku hegemoniju trenutno dominantne orijentacije i identitetskih politika kao mobilizacijskog mehanizma, a sa druge reflektuje poprilično tesan ideološki spektar, veoma siromašan izbor za one usamljene progresivnije građane.

Jedina strana koja je sasvim izgleda mirno sačekala izbore je je vladajuća stranka: ona je krenula da organizuje manipulaciju daleko pre nego što su i sami izbori raspisani, taman koliko je ona zapravo jedina koja ima kapacitet za kontinuiranu i beskrajnu izbornu mobilizaciju – što i jeste jedna od suština moći vladajuće koalicije. Poslednjih je meseci, tako, bila široke ruke što selektivno što neselektivno – taman onoliko koliko će se ta ruka sada početi stezati u pesnicu, a ideja o migraciji glasača verovatno se rodila još na prošlim izborima. Zbog svega toga su za vladajuću stranku izbori prošli kao po loju.

SNS: upravljanje kontradikcijama

Ali kao što je stvar sa ratovima – dečaci gledaju bitke a pobednici gledaju logistiku – tako je i sa izborima. A logistika je u svakom mogućem smislu na strani vladajuće koalicije i to zapravo jedne partije, s obzirom na to da se one manje članice dugotrajne koalicije ritaju tačno onoliko koliko im to centar centra dozvoljava. I naravno da će biti reči upravo o ideološkoj i materijalnoj logistici. Što se tiče ove prve, stvar je valjda već jasna: ideološki, SNS jaše na šizofrenom ideologijskom bućkurišu u kojem se u podjednakim delovima nalazi besmisleni narodnjački populizam, rekonzervativizacija društva i prosta i jednostavna mržnja prema bilo kakvim progresivnim političkim idejama pa tek na kraju i liderska partija organizovana u borbenu formaciju.

Što se tiče druge: SNS već deceniju i po kapitalizuje sopstvenu spremnost i beskrupuloznost da destabilizuje i sruši državu ne bi li nabrao koji politički poen, sreću dolaska na vlast u globalno zgodno vreme (te 2012. globalna kriza već vrši salto a globalna ekonomija se oporavlja) te i to da na čelo jednog dubinskog političkoekonomskog procesa (privatizacije) dolaze u njegovoj stabilnijoj fazi. Jednostavno rečeno, nakon veoma problematičnih i volitilnih dvadesetak godina od početka tranzicije, morao je da nastupi i period relativne stabilnosti (i marksisti bi rekli: relativno stabilnog upravljanja kontradikcijama). Podršku gotovo svih frakcija kapitala obezbedila je spremnošću na para-legalno delovanje i potpuno beskrupuloznost u regulisanju društva i njenih članova prema potrebama kapitala. A tome sadašnja opozicije ne može da parira ni u snu.

I upravo zbog toga samo SNS i ima kapacitet da podrži svojevrsnu (hajdemo ubaciti malo kompleksnije analize) podelu rada: dok opozicija može da računa samo na povremene „pulseve“ otpora javnog mnjenja3, srce infrastrukture vladajuće mašinerije je brojni kadar koji je „stalno zaposlen“na mobilizaciji i obezbeđivanju izvesnosti izbornih procesa (kad se stavi unutar teorijskog okvira podele rada – korupcija i nepotizam zapravo nisu toliko misteriozni kao što na prvi pogled izgledaju te se na koncu nalaze u funkciji održavanja stabilnosti političko ekonomskog sistema).

Naravno, sem „kontrole“ političkog prostora vladajući establišment u takvom rasporedu snaga ima mogućnost i za eksploataciju onih tipično tranzicionih ili onih fenomena koji su karakteristični za društva margine u kojima je jedna od sasvim zgodnih okolnosti i ta da je osnovni princip delovanja političke moći njena arbitrarnost4. Naravno, sa jedne je u pitanju ulivanje straha – povremeni izlivi državnog terora utoliko su strašniji što je veća verovatnoća da će vas zakačiti čak i ako potpuno niste ni krivi ni dužni. Ali i još nešto, daleko zlokobnije: poruka arbitrarnosti je i da vam je bilo koji oblik političke borbe uzaludan čak i ako ste u pravu. U toj se situaciji stvaraju i uslovi za pojave masovnog stokholmskog sindroma – kad je moć zaista arbitrarna, za faktore koji se pozicioniraju kao oni koji od oluje štite nužno sledi strahopoštovanje. Tako na koncu politički haos postaje savršeno organizovani red.

Uzeto sve zajedno – ključ političke dominacije SNS-a je nepodeljena podrška vlasnika kapitala oličenih i u medijskom kapitalu i lobističkim grupacijama i interesnim bandama i mafijaškim brlozima i istočnim i zapadnim političkim administracijama5 – svim tim velikim igračima je u interesu politička stabilnost, a SNS je jedini koji može da je isporuči. Ali trebalo bi napomenuti i da je ona u interesu i navećeg broja stanovnika koji pamte pakao šok terapije devedesetih i početkom dvehiljaditih. Banalni je fakat da ljudi „ne vole da se cimaju“, da kad se „cimaju“ to rade gotovo isključivo ne bi li obezbedili da se u nekoj budućnosti malo manje cimaju, te da se radikalnijih poteza late tek kad im je (egzistencijalno) veoma neugodno: na kraju krajeva kada imate makar nešto, daleko je teže „buniti se“ no kad nemate ništa (Sun Cu: nikada neprijatelja ne ostavljaj bez izbora). Eto, dakle, razloga dubinskog društvenog konsenzusa o poželjnosti ostanka na vlasti sadašnje političke elite.

Poklon za novu godinu

No, ništa bez izbornih i ostalih iznenađenja. Za to se pobrinula lista pod nazivom „glas iz naroda – Branimir Nestorović“ – svojevrsni skup čudaka izgleda skupljenih sa koca i konopca i kratkotrajni magnet za naivnije koji obitava na popularnosti jednog marginalnog umetnika lupetanja koji je uspeo da dođe do one najprivilegovanije političke pozicije jezička na vagi.

Ali kratkotrajnu nadu da ovaj pokret ispod sumanute spoljašnosti ima neke zaista alternativne politike te da će ih nekako progurati je (očekivano, da se ne lažemo) zamenila neverica i razočarenje jer je ovaj politički pokret momentalno otpisao saradnju sa opozicijom i izgleda da sasvim zainteresovano gleda u pravcu vladajuće koalicije i sve prateće privilegije. Šta će biti na kraju – ni za trenutak ne sumnjajte. Pokret je zapravo slučajni skup kojem se najednom otvorio apetit, skup koji je sam sebe iznenadio i nije ni svestan gde se upleo (a možda se čak i malo – s pravom – uplašio). Pogledano iz te pozicije alavost će biti sasvim izvesna, kao što je izvesna i relativno niska cena političke poslušnosti: s’ obzirom da treba potkupiti samo grupicu bez ikakvog političkog kompasa koja verovatno ni ne zna šta sve može da traži, to će na kraju biti komično malo (ipak nisu svi SPS).

Govorimo li o trenutnom uspehu na izborima trebalo bi zabeležiti da je ovaj mišmaš pružio nekoliko jako zgodnih džepova za faktore sa specifičnim potrebama (pun intended). Za one koji bi da se usprotivljuju al ako bi moglo da se odveć i ne zameraju – pružio je taman koliko je potrebno istog zaogrnutog u nešto drugačije; za one koji bi da se prvom sledećom prilikom negde utaknu – daje služenje zaodenuto u otpor; a za one koji gledaju dovoljno daleko u budućnost ostavlja izlaznu strategiju za eventualnu promenu vlasti negde u budućnosti. Drugim rečima – odlična platforma za simultano uvlačenje u dve guzice.

Ali pogledano iz ugla stareškog pristupa politici, Nestorovićev pokret (a valjda je to pokret, šta ga znam, i „Nestorovićev“ je samo zato što je on metnut kao njegovo lice – zasada da ga ojača, a kasnije verovatno da upije štetu) zapravo je možda i najsavremeniji pokret u nas, ukoliko kao „savremenost“ uzmemo kapacitet neke političke grupacije da podršku mobiliše isključivo putem identitetskih politika, bez ikakvog obaziranja na centralnije političke procese i kapitalizujući isključivo resantiman6 bez ikakve politike iza, te na kraju i kao onaj sasvim savremen politički fenomen: kontradiktorno služenje establišmentskim interesima zaogrnutim u protivljenje tim interesima. Jer iako je taj pokret sebe nazvao „glas iz naroda“ (nema bolje maskirovke od „naroda“ i nema kontrolisanijeg glasa od onog koji dolazi od „naroda“) u pitanju je nešto sasvim suprotno, jer živi na bljutavom i tipično američkom postmodernom političkom sentimentu koji svoj globalni politički uspeh duguje sistemskom antiintelektualizmu kao jednom od (perifernih ili centralnih – to ostaje da se raspravi) neoliberalnih fenomena.

Nigde, drugim rečima, Nestorovićev bućkuriš misticizma, new age-a, kvazi znanja, youtube ekspertizma, anvikcinarstva, slaninorakije, „antidženderizma“, astrologije, vanzemaljaca i ko zna još kakvih gluposti nije i politički i ekonomski uspešniji no u potpuno sluđenom javnom mnjenju globalnog hegemona. Utoliko, „glas iz naroda“ zapravo dolazi iz medija globalnog dometa i izborne industrije SAD, i samo je nešto bednije prekopiran u lokalne srpske uslove i samo sa tragom proverbijalnog lokalnog kulturnog pečata (vrlo verovatno ne više od one šajkače koju su Nestorović i-onaj-drugi nosali tokom kampanje). Utoliko, uspeh ove političke sumanutosti ne može se drugačije protumačiti no u kontekstu savremenih medija uređenih za veoma napredni „native advrtisement“: nekad proizvoda, nekad političkih opcija.

Nije dakle nikakav glas iz naroda no matrica za prodaju proizvoda pravo iz centra establišmenta – kao uostalom i svaki atiintelektualizam. Izvor mu je u centru a cilj destabilizacija poverenja u kompleksne društvene sisteme i organizacije7; spomenik mu je usamljeni Don Kihot (u našem slučaju Nestorović) koji se naizgled bori protiv vetrenjača8 a glasač – tranzicioni gubitnik iz čije se perspektive sve političke mene dešavaju da bi on ostao čvrsto na dnu.

Ako je do samog Nestorovića, naravno da on sada proklinje dan (uprkos naizgled stabilnoj spoljašnosti) kad se uhvatio u ovo kolo i da gleda kako da čim pre da vetra petama, jer najverovatije ne bi nikakvim privilegijama žrtvovao svoj kaporovski šarm. No to neće ići baš tako lako, sad je on jezičak na vagi, i teško da sad može da se izvuče kao puvanjak. Naravno sam je Nestorović – klovn koji će najtransparentnije da nam demonstrira kako se fuck around pa onda find out, klovn koji se zezao naokolo pa sad ne zna gde se doveo a kamoli kako da iz toga izađe. Činjenica je, naravno, i da je u pitanju jedan samo kratkotrajni fenomen – na sledećim izborima neće postojati, ali je isto tako sigurno da će neka druga suludost zauzeti sličnu poziciju.

Tako da ako se pitate „otkud sad ovo“ – evo odakle: gorepomenutoj „stabilizovanoj kapitalističkoj privredi“ kojom trenutno neometano krmari SNS smetaju eventualni uplivi potencijalno nezgodne demokratske volje; potreban je precizni i višemodalni ideološki inžinjering da ne bi kakva nepredviđena okolnost pripretila centralnim društvenim procesima; potrebna je i dovoljna količina i intenzitet antipolitičkih matrica ne bi li se intenzitet onih opasnijih baražno preprečio; sa tim se ciljevima sama politika pretvara u čisti medijski proizvod, lagan za manipulaciju, otvoren za regulaciju i sasvim prilagođen pretvaranju društva u pasivnog recipijenta onih bitnijih politika. A tek na kraju se nalaze i izborne manipulacije.

Sada samo uz nešto preciznije zabeležene izborne manipulacije epskih razmera.

Kao omiljena omražena figura sada se sasvim jasno izdvaja „dođoš“.

Koje onda mora da tempira da svoj kratkotrajni vrhunac dostignu tu negde oko nekih izbora. A to vladajuća garnitura itekako zna da koristi: pa i ovog puta je glavni trik SNS-a bio za malko preuranjeniji izbori. Za malko, ali taman da se taj jednokratni intenzitet otpora nije baš kad treba.

Na kraju krajeva, u nedelju je policija hapsila arbitrarno.

Savet opoziciji je stoga da radi na razgradnji čvrste veze između SNS-a i frakcija kapitala tako što će pritisnuti ove potonje: organizovati radnike, blokirati tokove kapitala (puteve, itd.), organizovati proteste oko fabrika, beležiti sva kršenja prava radnika, ohrabrivati radnike da se i organizuju i vode sudske sporove, pružiti im infrastrukturu (u obliku pravne pomoći), ohrabrivati štrajkove. Nažalost, naravno da se niko neće latiti ovih metoda.

A prava politika bi bila da se priupitamo „otkud taj dubinski resantiman“.

Prvenstveno u obrazovanje.

Mada se taj Don Kihot ne bori ni protiv čega – ovi bizarni savremeni pokreti se bore protiv kemtrejlsa da ne bi morali da zahvate neke zaista političke teme.

autor:Stefan Aleksić