Porobljena zemlja

• Zanemarimo li stav da jedna država ima “zaduženje” da se bavi odnosima sa drugim sličnim institucijama po belome svetu, istu tu “jednu” državu, barem po shvatanju ovoga naivca, čine prostor sa jasno utvrđenim granicama, naseljeno ljudstvo i vlada sposobna da brine o svemu tome

Nekada , kad smo bili mali, učili smo da država postoji kao “aparat za prinudu”, da zastupa “prvenstveno interese vladajuće klase” delujući “kao sila iznad društva radi zaštite poretka”, te da je pomalo obavezna “da štiti interese i ostalih delova društva”. Ako se tome doda teorijska postavka da “država postoji da bi osigurala da svako ispuni svoje zakonske obaveze”, onda ta reč “svako” pruža ovome naivcu beznačajan povod da se ovim pismom obrati

Predsedniku Skupštine

Predsedniku Republike

Predsedniku Vlade

Ministru odbrane

Ministru policije

Ministru nenaučne prosvete

Pitanjem da li je, danas, Republika Srbija –  Država

Ovoj poslednjoj reči iz prethodne rečenice dajem veliko početno slovo (često se pitam da li ga zaslužuje), mada time ne bih želeo da svojim ličnim iskustvom brišem jadikovke i srdžbu nezadovoljnih Srba zbog toga što se Država Srbija prema njima odnosi potcenjivački i obezvređujuće, kao da i ne postoje –  ona ne odgovara čak ni na njihova pisma.

Da počnemo od Skupštine nazvane Narodna, a koja to, u stvari, i nije jer narod nije u nju birao svoje poslanike, on je na izborima iskazivao svoje trenutno stranačko raspoloženje. Skupština je, dakle, Stranačka i ona, ne samo po “državnoj”, već i po jezičkoj definiciji, prvenstveno zastupa interese onih stranaka koje su se, ponekad i na teško objašnjiv način, zadesile u njoj. Ako se ponekad i upusti u zaštitu “ostalih delova društva”, ona to čini toliko nevešto da se “razbuđeni deo naroda” mora zapitati u korist čije štete ona deluje.

Najsvežiji primer dat nam je unošenjem arbanaške zastave u rečenu Skupštinu, čime je povređen ne samo njen stranački ugled, već je usmena opomena arbanaškom “zastavniku” pokazala onom “ostalom delu društva” da je, u “opominjućim stranačkim” uslovima, ostao bez državne granice i, shodno tome, potpuno nezaštićen.

A i kako bi bio zaštićen, kad je u međuvremenu, kao praktična potpora zamišljenom autoputu do Drača (u davno zaboravljenoj Staroj Srbiji), izmišljen “mali šengen” u vidu prečice ka srbskom samouništenju. Što će reći: Arnauti mogu slobodno da nastave s useljavanjem ne samo u Metohiju i na Kosovo, već i u opštine današnje južne Srbije, prema Nišu i Maćedoniji, i to u vreme i u uslovima dok ni visoki zvaničnici Države Srbije ne mogu nos pomoliti preko “administrativne linije” prema lažnoj kosovskoj republici; kako li će se tek “ostali” tamo “šengačiti”.

Iako geografski izvan te zone, dovoljno je blizu i vrlo izražen turski uticaj na arnautluk, sve u skladu s onim što je turski geopolitičar Nazmi Arifi pre koju deceniju izjavio za Preporod, glasilo Islamske verske zajednice bosansko-hercegovačkih muslimana: “Evropa je svjesna turskih potencijala. Svjesna je i njene mnogoljudnosti.  Evropa na Tursku gleda kao na zemlju sa potencijalnim dvestamilionskim stanovništvom. Logično je da joj se neće suprotstaviti. Uz to, musliman u Evropi je nešto sasvim normalno. Kroz deset godina će svaki drugi stanovnik Evrope biti musliman,  jer: visok natalitet kod islamskih naroda, ekonomska migracija iz islamskog svijeta u Evropu, pad nataliteta kod evropskih naroda, prelaženje na islam  –  sve su to činjenice koje Evropa, htjela to ili ne, mora prihvatiti”.

TURSKI PROJEKAT ZA BiH – NASELITI 10 MILIONA MUSLIMANA

Pošto Evropska zajednica i dalje kako-tako odoleva turskim pritiscima, američki stratezi nastoje da raspad Brozovije i formiranje navodno suverene Bosne i Hercegovine iskoriste i za stvaranje prve islamske države u Evropi, čija bi sadašnja muslimanska manjina, preko preseljavanja deset miliona muslimana iz Turske, bila pretvorena u većinu. Pre tridesetak godina računalo se sa prostorom ne samo od Bosanske Krajine do Drine, već i sa Šumadijom, s tim da se taj veliki turski projekt ostvari tokom deset godina. Za tako zamašan poduhvat bilo bi nužno ostvariti geografske veze sa Turskom, najbolje neposredne, tako što bi Srbija bila prinuđena da Kosovu, Metohiji i Raškoj “daruje” status političkih autonomija ili nezavisnosti. A da sve to ne bi ispalo previše upadljivo, Sjedinjene Države potrudile su se da Evropska zajednica poveruje kako je ceo poduhvat pod njenom neposrednom kontrolom.

Ostavimo li po strani Arifijevo razlikovanje demokratske Srbije od nedemokratske, ovde se može samo dodati da se od Srbije traži da sama amputira svoju državnu teritoriju i da Kosovo i Metohiju proglasi drugom arbanaškom državom na Balkanu (to samo kao korak k ujedinjenju s onom “prvom”), a oni koji to od Beograda ultimativno zahtevaju, svojim nacionalnim manjinama ne dozvoljavaju ni delić prava koja Šiptari (i brojne druge i najmanje brojne manjine) imaju u Srbiji; o autonomnim oblastima da i ne govorimo.

ŠTA JE „AZILANTSKA KRIZA“?

Ako ondašnji turski projekat do sada nije prošao, njegovi “ideolozi” pobrinuli su se da ga zamene takozvanom azilantskom krizom, odnosno prebacivanjem višemilionske mase navodnih izbeglica iz Avganistana, Sirije, Iraka… u Evropu. Na “evropskom” putu ogromne većine tog “izbegličkog” sveta našla se Srbija.

Znamo li da po Srbiji borave i po njoj vršljaju brojni “migranti” sa raznog muslimanskog istoka, ne bi bilo lepo da se jednoga dana iznenadimo kad saznamo da su se oni “ušengali” u arnautsku interesnu sferu, ali “i šire”. Utoliko pre što je Evropska unija blago iskritikovala odluku o zatvaranju madžarske granice prema Srbiji (nije joj smetalo da baš zbog toga malo i odahne), i što je Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, a tada njihov tada visoki predstavnik obraćajući se članovima Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, izgovorio i sledeće: “Potrebno je da u Srbiji brzo ustanovimo kapacitete za sistematski prijem (izbeglica) i verovatno za program relokacije – prebacivanja izbeglica u treće zemlje ukoliko Srbija bude primila veliki broj… Srbija će biti mesto na koje ćemo se koncentrisati, to je neizbežno. Ako ne upotrebimo Srbiju takođe kao platformu za relokaciju – odnosno prebacivanje u treće zemlje i za vraćanje u zemlje porekla –  u tom slučaju imaćemo veoma velike probleme”.

Da ne bi bilo velikih problema, “azilantskom krizom” bavi se i Džordž Soroš koji izdvaja milione dolara kako bi se stotine hiljada izbeglica što bolje “snašle” u srbskom društvu. Pa kaže: “Migranti dobrim delom idu ‘balkanskom rutom’ i vidim da ih Srbija posebno tretira sa poštovanjem. Srbi imaju odlične prihvatne centre, resurse i iskustva. Pomažem lično koliko god mogu i preko Fonda za otvoreno društvo, da ih Srbi što bolje integrišu. Mađarska i Hrvatska, sa druge strane, prave probleme. Zaista ne vidim razlog zašto migranti ne bi mogli da se integrišu u matično srpsko društvo uprkos verskoj razlici”.

MILIONI DOLARA STUŽU U SRBIJU, ALI TZV. NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA ZA UBISTVO CELE SRPSKE NACIJE

Milioni dolara, dakle, stižu u Srbiju, da li takozvanim nevladinim organizacijama (pominje se višemilionska cifra), da li Vladi za “brigu” o izbeglicama, ali niko ne kazuje da li se o “azilantima” brine pomenuta Vlada ili srbski poreski obveznici u nevoljnoj ulozi “matičnog srpskog društva uprkos verskoj razlici”.

No , za novac manje-više, ali šta ćemo sa državnom teritorijom i ubistvom cele srbske nacije.

Možda ništa jer je izvesno da i na jedno i na drugo preovlađujuće utiču mediji i školski sistem.

Čitamo, tako, da je “Srbija zemlja u kojoj je besnilo devedesetih mutiralo u ludilo dvehiljaditih”, da je njen Ustav proizvod “hajdučkog mentaliteta” –  kao da ga je sastavljao “pijan čovek”  –  kome “krađa nikada nije bila strana”, da “ratni zločinci iz devedesetih sada hapse ‘kriminalce’ iz dvehiljaditih”, da je to “postgenocidno društvo… (i ) zemlja kojoj je potrebna denacifikacija”, zemlja u kojoj se “žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži  –  žrtva” jer je ona “hronično obolela od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma”, da u “ubogoj zemlji” kao što je Srbiji “nema nigde nikog ko bi hapsio po redu veličina zločina”, pa se traži da “Vučić uhapsi Dačića i istovremeno Dačić Vučića”, kako se ne bi desilo da Vlada Srbije postane “sigurna kuća za naprednjaka Aleksandra Vučića i demokratu Dačića”.

Da se ne bi priča zaustavila samo na tome, autor navedenih “misli” objasniće da, kad mu se pomene Republika Srbska, najpre pomisli na smrt jer mu je to “jedina asocijacija na to besmisleno ime”, što ga nagoni da se zapita “kakvi su to ljudi koji slave smrt”. A da bi opravdao svoju tvrdnju da se “društvo u Srbiji pomirilo sa ekstremizmom nacionalsocijalističkog oblika”, predložiće zainteresovanima da se “o etničkom čišćenju i genocidu” raspitaju “kod ljudi u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu”, ali ne da bi saznali kako su otud etnički očišćeni jedino Srbi, za tu priliku obeleženi kao “sluđeni ljudi, koji ne znaju šta im je identitet, koji se retko smeju i koji su 25 godina mučeni i mentalno zagađivani”.

Bio bi promašaj da se sa takvom logikom ne dovede u vezu tvrdnja da “još od vremena kada su prvi doseljenici umirali od malarije, Vojvodina nije bila u groznijem stanju”. Za pomenutog autora, Vojvodina Srbska postala je 1918. godine Srbijin “ratni plen” i pretvorena “u koloniju”, te oni koji “žele da se oslobode imperijalističkog gospodara” ne mogu očekivati da će im slobodu vratiti “na zlatnom pladnju… oni koji su nam je oduzeli”.

Nešto kasnije, toj se spodobi od autora učinilo da mu dotadašnja nacionalna i verska svest nije bila dovoljno antisrbska, te je prevrnuo ćurak i prešao u islam pravdajući to izjavom da je “islam religija mira i tolerancije”, da je “pod Turcima ovaj region bio oaza mira i prosperiteta”, da je “danas Srbija jedna totalitarna nedemokratska država, čiji građani su u većini neobrazovani konzervativni pravoslavci” , da svojim prelaskom u islam želi da “javnosti skrene pažnju na probleme srpskog društva kao i pružiti podršku Soroševskom projektu naseljavanja pedeset miliona muslimana u Evropsku uniju tokom narednih trideset godina”.

I , sad, umesto da “neko” u Srbiji, ako je ona Država, postavi pitanje kako se o njoj tako govori u “sredstvima javnog opštenja”, takav se “govornik”, imenom Dinko Gruhonjić, rođen u Banjoj Luci 1970. godine, izabira (ili, možda, nameće) za predavača na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za medijske studije gde će buduće medijske poslenike učiti da je Srbija “zemlja ludila” i da o njoj, kada se iškoluju  –  govore i pišu što gore mogu. Što će na taj način biti opravdana tvrdnja mnogih stranih novinara i “analitičara” da oni o Srbiji i prilikama u njoj ništa ne izmišljaju, oni samo prenose ono što su “naučili” od srbskog otpada, bilo izvornog, bilo uvoznog  –  koga to u Državi Srbiji uopšte interesuje.

Da ne bi bilo zabune, slučajno pomenuti Odsek za medijske studije nije izuzetak od zabrinjavajuće istine da Srbi nemaju svoju školu, njima je nametnuto “znanje” onih koji žive u čežnji da se ostvari misao Karla Marksa o potapanju Srbije na morsko dno, ne bi li Evropa postala čista. A to se “znanje” zahvaljujući antisrbskom delovanju beogradske akademije nauka (po “meri” njenog predsednika Kostića), parazitskog udruženja kome je, čini se, jedini plaćeni zadatak da ništa ne radi (ako li radi, da to bude nesrbski ili, čak antisrbski) i njene univerzitetske baze, proširilo po svim školskim nivoima, od visokih, preko srednjih do osnovnih škola i kojekakvih “visokih” kurseva za ikebane i mindžamente.

Ne bi li se takvo stanje nečim opravdalo, danas se srbska javnost uverava da je nastavom na daljinu (ili onlajn, što je prevod stare srbske izreke da gavran ne jede meso preko poruka) “ugrožena budućnost čitave jedne generacije”, ali se onima sa zvaničnih položaja neće omaći da kažu kako je to nastavak dugogodišnjeg obezvređivanja školskog sistema u Srbiji, počev od “bolonjske deklaracije”, preko prepuštanja koznakome  da radi udžbenike za srbske škole.

BESKRAJNA TUGA – UDŽBENICI…

Da je samo štampa koznačija  u pitanju  –  ajde de, ali se  tamo  vodi računa i o sadržini: ne sme se dopustiti da u udžbenike stane istina o srbskoj prošlosti, ni o onoj starijoj, ali, bogme, ni o onoj svežijoj. I vi znate, kao i ja, da se, primera radi, pripovest o srbskim žrtvama tokom Velikog rata završava na podatku da je stradao svaki treći “muški” Srbin, ali se domišljanju ostavlja odgovor na pitanje kako im se to desilo. Ili, svojevremeno je Srbska crkva izašla sa podatkom da su srbski gubici u Drugom svetskom ratu iznosili oko 2,400.000 duša, što je “tek nešto više” od ukupne jugoslovenske cifre na brzinu, zvanično, date za mirovnu konferenciju u Parizu (1,700.000), a mnogo više od oko 300.000 koliko Nemci priznaju da su tokom svoga četvorogodišnjeg “gostovanja” po Jugoslaviji na razne načine “ukinuli”. Na čiji račun idu ovde neizračunate razlike  –  zvaničnoj nauci u Srba to još uvek nije poznato, mada bi ispravnije bilo reći da ona te razlike i ne prepoznaje , čak ni kada jedan “važan” komunistički sekretar pravda ustaške zločine po Bosni i Hercegovini tvrdnjom da je “šest stotina i pedeset hiljada streljanih Srba… (bio ) dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca”. Da i ne pominjemo navode nekih stranih izvora da su partizani 1944. i 1945. godine pobili preko 350.000 ili “samo” 250.000 ljudi.

Kako su to komunisti “nestajali” svoje neprijatelje?

Prema zapisima u ratnoj štampi, ali i svedočenjima onih koji su upamtili ta smutna vremena, činilo se to najčešće streljanjem u potiljak, a zatim, bez redosleda po brojnosti, čerečenjem, sečenjem na parče, rastrzanjem kolima u trku, vađenjem očiju i primoravanjem da ih pojedu, pečenjem usijanim gvožđem, stavljanjem ruku i nogu u ključalu vodu, testerenjem živih, nabijanjem na kolac, kastriranjem, zakopavanjem živih u zemlju , bacanjem živih u jame, maljem…

To kao da nije tema za zvaničnu nauku u Srba. Ako bi se to moglo pravdati nepostojanjem overenih zapisničkih izjava onih koji su se bavili navedenim poslovima –  a davno je to i bilo, možda tih izvršilaca i nema među živima  –  možemo se zapitati zbog čega se ne piše i govori o onome što se dešavalo pre nešto više od četvrt veka.

U brozovskoj Hrvatskoj, na primer. Dobro, da se ne bavimo imenima na razne načine pobijenih Srba (jer to treba izjednačiti sa zaboravnošću nasleđenom iz dvaju svetskih ratova), ali ne bi smetalo da se prizna cifra od oko 800.000 Srba prognanih (ili izbeglih) iz Hrvatske i Srbske Krajine, cifra koju je Vlada Republike Srbske Krajine u progonstvu u bezbrojnim pismima bez odgovora saopštavala i akademiji nauka i Državi Srbiji. I, opet dobro, zašto bi se ta cifra uopšte priznavala, kad država Srbija ne priznaje da je Republika Srbska Krajina uopšte postojala.

Pa u brozovskoj Sloveniji, na primer. U logor u napuštenom rudniku Dol pri Hrasniku, “zarobljene starešine i njihove porodice (žene i decu), vojnike na odsluženju vojnog roka, civile, vezanih ruku na leđima… dovoze kamionima furgonima sa isključenom ventilacijom, trpaju u rudničke liftove, spuštaju u okna puna vode, prašine i gasova i tu ostavljaju. Lica ‘na obradi’ trpaju u napuštene prljave prostorije, sa betonskim podom, po 150 osoba u prostor veličine 14h6 metara, bez vode i hrane, ćebadi za spavanje”.

Ili , u logoru u Kranju, četrdesetak golobradih mladića iz Srbije, Maćedonije i Crne Gore bilo je izloženo sadističkom iživljavanju: “tuča u gomili motkama, bejzbol palicama, metalnim šipkama, debelim šumskim lancima, svim i svačim, šutiranje čizmama i cokulama… Jedan vojnik JNA, zarobljenik, ubijen na licu mesta! Nenaoružane ubijali metkom u potiljak. Posebno zversko ubistvo jednog civilnog lica na službi u JNA i jednog vojnika, srpske nacionalnosti… Skidali vojnike do gola, pa im za 10.000 dinara prodavali dronjke civilne odeće, ko nije imao novac morao je u logorima na najponižavajući način da zaradi… pregledali i vadili zube pod pozlatom… Vojnici uhvaćeni na prevaru, svučeni u pidžame, mučeni, a potom utovareni u teretne vagone za Beograd, uz natpis ‘Stoka za Srbiju’… U Ružnoj dolini… ispred svojih položaja, pod pretnjom oružja, doveli su žene i decu iz neslovenačkih porodica i preko njihovih glava otvarali vatru na kolonu JNA. U Vipavi  –  preko 300 civila, žena i dece, porodica pripadnika JNA mesec dana je zatvoreno u stambenim zgradama, bez hrane, vode, isključena i struja. Na one koji su pošli po hleb i vodu, pucali su slovenački snajperisti. U Ljubljani  –  naselje Kosede, pripadnici Teritorijalne odbrane i MUP Slovenije su iz vojnih zgrada izveli žene, decu i penzionere, postrojili ih ustroj za streljanje, psihički i fizički maltretirali uz otvaranje vatre iz oružja!

U naselju Zvezda u Šentvidu hapšeni su civili koji su ulazili ili izlazili iz zgrada gde su stanovala vojna lica, a potom odvođeni u logore. Pred kasarnu u Mariboru doveli su žene i decu vojnih lica i civilnih lica na službi u JNA, sa uperenim cevima pištolja u glavu, naterali da pozivaju svoje očeve i muževe na predaju”.

O tome ne ćuti samo zvanična nauka, nevešta se pravi i država Srbija, iz samo njoj znanih razloga.

I dalje je tajna šta se sve dešavalo po Bosni i Hercegovini i koliko je Srba tamo stradalo na kućnom pragu ili po muslimanskim logorima, na koji su način domaći islamski fundamentalisti i uvezeni mudžahedini istrebljivali tamošnje Srbe i kako su moćnici sa Zapada sve to ugovarali sa muslimanskim verskim i političkim rukovodstvom.

Srbska strana, i ona iz zvanične nauke, i ona iz Države Srbije, o svemu tome ćuti, a ni jedni ni drugi ne znaju, jadi ih ne znali, da se na onoj antisrbskoj strani uporno piše o onome što nije bilo, a što se sve to predstavlja kao navodna istina. Tako se i može desiti da predsednik hrvatske vlade, u našim danima, izjavi kako mu je žao srbskih žrtava, da zločini nad Srbima nisu bili “politika hrvatske države, vojnog vrha… već se radilo o samostalnom činu pojedinaca”, te sasvim ozbiljno poručuje Srbima da smognu snage i priznaju “da je na Hrvatsku izvršena agresija Miloševićevog režima i bivše JNA”.

On to može reći jer i hrvatska “nauka” priznaje da su “od godine 1990. napisane mnogobrojne knjige, rasprave i članci sadržajno većinom ispunjeni podacima “o nasrtajima na hrvatsko narodno biće” i od tada mnoge se nazoviistine prenose iz knjiga u rasprave, iz članaka u knjige, iz izmišljotina u “znanstvenu” laž.

Iste logike drže se i bosanskohercegovački upravljački “faktori”.

Na sve to, istoričari, lingvisti i drugi naučenjaci u Srba ne reaguju jer ne žele “da se mešaju u svoj posao” i da stanu u odbranu sopstvenog naroda i sopstvene Države. (Po nesreći, ni svi jerarsi Srbske pravoslavne crkve nisu toga svesni, te se samo time može objasniti –  ali ne i razumeti  –  njihovo ekumenističko razmišljanje i delovanje).

Nažalost , niko se od njih “u tom smislu”, naročito jednakosnom, ne bavi ni “pripadnicima dvadeset šest naroda, narodnosti, nacionalnih manjina i etničkih grupa” u Srbiji, onima koje su joj ostale u nasleđe iz brozovskoga vremena. Da je tako, vidi se iz činjenice da je u Srbiji formirano bezbroj nacionalnih saveta okrenutih svima rečenim “pripadnicima”, svima osim Srbima. Svi su osim Srba zaštićeni takvom institucijom, a svedoci smo, samo ako hoćemo da to vidimo, da neki od njih, kao, primera radi,  Nacionalni savet madžarske nacionalne manjine  (nadajmo se da je jedini) deluju i mimo sopstvene zaštite. Naime, taj je Savet na svojoj zvaničnoj “veb” prezentaciji poodavno  objavio ‘Naziv naseljenih mesta u Vojvodini na madžarskom’ – u 45 (četrdeset pet) opština popisano je oko 380 (trista osamdeset) naselja imenovanih po nomenklaturi nasleđenoj iz  tradicionalnog  vremena – dok su se Banat, Bačka i Srem (o Baranji da i ne govorimo) nalazili pod ugarskom okupacijom. U trenutku kada to takozvana međunarodna zajednica oceni prikladnim,  madžarski imenoslov naseljenih mesta po Vojvodini Srbskoj poslužiće madžarskim separatistima (a to će svesrdno podržati njihovi antisrbski istomišljenici na drugim stranama) kao nesumnjiv dokaz da je Vojvodina Srbska, u madžarskoj nomenklaturi Vajdasag Autonom Tartomany, izvorna madžarska zemlja,  da su nazivi pojedinih mesta ispisani na madžarskom jeziku stariji od srbskih (neki od tih srbskih “mlađi” su od sto godina), da su Srbi u tim krajevima noviji narodnosni sloj (od juče, takoreći), te da to potvrđuju i “znanja” zvanične istorijske “nauke” u Srba o nedugoj srbskoj starini u Panoniji.

Teško je predvideti kada će se takozvana međunarodna zajednica upustiti u taj zločinački poduhvat, ali iskustvo sa šiptarskim teroristima, onim što se pred našim očima dešavalo u Hrvatskoj, Maćedoniji, Hercegovini, Bosni i Crnoj Gori, kao i vešću da je madžarski premijer Viktor Orban, “opasan i pametan čovek koji želi da revidira granice u Evropi… predlagao Poljskoj tokom ukrajinske krize da podele teritoriju Ukrajine”, trebalo bi da na vlast u Državi Srbiji (i ne samo na vlast, već i na Srbe koji srbski misle) deluje otrežnjujuće. Jer , povratkom  tradicionalnoj  ugarskoj ojkonimiji u Vojvodini Srbskoj nagoveštava se konačni slom srbske nacionalne misli i nestajanje srbskog nacionalnog bića, ne samo na tome delu Srbske Zemlje.

TOPONIMI P OSRBSKIM ZEMLJAMA PRILAGOĐAVAJU SE NEPRIJATELJIMA, A ĆIRILICA PROTERUJE

Za početak, trebalo bi izmeniti propise koji dopuštaju da se toponimija po Srbskoj Zemlji prilagođuje srbskim neprijateljima, te da se imenovanje svakog pojedinog naselja prilagodi toponomastičkoj praksi u susednim zemljama; nijedno mesto u Madžarskoj nije obeleženo srbskim nazivom i na srbskom jeziku, ćirilicom.

Mada , kad je ćirilica u pitanju, ni Ustav Republike Srbije nju ne štiti, a njegov 10. član se prema srbskoj ćirilici, tome najsvetijem obeležju srbskoga nacionalnog bića i njegove duhovnosti, ponaša kao prema stranom telu na “evropskom putu Srbije”.

Uostalom , tome se ne treba ni čuditi, zna li se da Država Srbija i ne primećuje u kakvoj se sve formi napadaju njen Predsednik i njegova porodica. Moglo bi se reći da je ton svemu tome dao bivši vladika Zoran Jevtić izjavom da je “notorni izdajnik Svetog Kosova AV –  nesrećni Predsednik njime unesrećene Srbije”, a od onih koji ga “brane”, može se čuti samo zapažanje da “kad se brutalno napada porodica predsednika Vučića niko ne reaguje”. Ima u tome neke istine, ali bi korisnije bilo da se taj “niko” imenuje kao Država Srbija, odnosno njene pravosudne institucije.

Ni po čemu se pod pojmom “niko” ne bi smeli podrazumevati “radni ljudi i građani” jer su oni dovoljno zbunjeni i uznemireni svakodnevnim pričama o nekih đilasovskih više od šeststo miliona evra, o kriminalnim radnjama iste te individue, u uslovima kada Država Srbija ništa ne čini da se to krivično delo podvrgne nečemu, makar i opomenom “no, no, nemoj to više da činiš”. Nije zato iznenađujuća jedna nedavna televizijska vest da su “mladi sve više u kriminalu”, pošto su razabrali da se mnogomilionski kriminal ne kažnjava; mladi računaju da će i oni uspeti na neki sličan “milionski” izvor ili, za početak, trag prema njemu. Gledano iz tog ugla, Državi kao da je cilj (interes) da se društvo što pre kriminalizuje, a da bi se to ostvarilo –  treba početi od mladih.

Sve to može se tako jer je srbski narod ponajviše blagodareći nametnutoj školi, izgubio sopstvenu religijsku svest –  u osnovnom značenju te reči: biti u vezi, povezan, jedinstven, združen, složan, solidaran, biti u ljubavi.

Trenutak mu je da se počne ponašati u skladu sa porukom svetoga Jovana Zlatousta:

“Gore imejim serdca”.

Uzvisimo srca!

Ilija Petrović
Izvor: Balkanskageopolitika.com