Piše: Vladimir Kršljanin
Protiv Rusije se danas vodi isti proksi rat, kakav je protiv nas vođen 90-ih. Ishod, naravno neće biti isti i zato što su Rusi naučili lekciju. Američki unilateralizam je u očajanju učinio fatalnu grešku. U ulozi Napoleona i Hitlera sada se našao Zelenski, a ishod je predvidiv. Ukrajina će biti denacifikovana, a SAD, EU i NATO će drastično oslabiti, a možda i nestati. A mi sudbinsku i pravnu analogiju moramo praviti između Srbije i Rusije, a nikako između Srbije i Ukrajine.
Ipak, naš spoljnopolitički položaj je dobar, i zbog vernosti istorijskom prijateljstvu sa Rusijom i Kinom, i zato što smo izbegli novu konfrontaciju sa Zapadom, i za to treba odati priznanje državnom rukovodstvu. Razvoj događaja u svetu je brz, dramatičan i od epohalnog značaja. Zato moramo sagledati našu spoljnopolitičku perspektivu. Ona je dobra. I moramo je iskoristiti.
Rusija je danas svetska vojno-politička sila broj jedan, a Kina je ekonomska. Naša povezanost sa Rusijom je viševekovna i zato je primarna, u smislu da smo za Kinu partner od velikog poverenja, samo ako smo to najpre za Rusiju.
Kada su SAD i NATO (a to je i najveći deo EU) u pitanju, mi smo pre svega njihova žrtva, što se i danas ispoljava na primerima Kosova i Metohije i Republike Srpske. O Republici Srpskoj Krajini da i ne govorimo. Postoji li nada da ćemo udvaranjem promeniti njihov odnos prema sebi? Ne! To nam jasno pokazuje poslednjih četvrt veka. Udvaranjem svakako ne. Čak naprotiv, daćemo im mogućnost za nove ucene. Njihov se odnos može promeniti samo kada budu poraženi od strane Rusije, što će biti uskoro.
Pre nego što sagledamo perspektive, odnosno prioritete, definišimo strateške ciljeve naše spoljne politike. To su: oslobođenje (od direktne i indirektne NATO okupacije), ujedinjenje (delova srpskog naroda i njegovih istorijskih teritorija) i ekonomski (kao i socijalni i duhovni) napredak.
Na bilateralnom planu, prvi prioritet bi bilo savezništvo sa Rusijom, ali i Kinom. Rusija je tu faktor broj jedan, bez kojeg ostvarivanje naših strateških ciljeva nije moguće. Minimum bi bio obavezujući ugovor o prijateljstvu i saradnji, uključujući zajedničku odbranu, a maksimum bi bilo naše stupanje u Saveznu državu Rusije i Belorusije. Jačanje ugovornih odnosa sa Kinom bi nam moglo doneti daleko veće ekonomske i finansijske benefite od onih koje imamo od odnosa sa EU i SAD. Pritom, Srbija je u zagrljaju sa Rusijom i Kinom slobodna, a u zagrljaju sa SAD i EU nije.
Sledeći prioritet je, naravno, saradnja sa susedima. Otvoreni Balkan treba da se postepeno širi do granica poluostrva. Naše ponovno ujedinjenje mora biti praćeno povećanjem saradnje u regionu, a naše jačanje saradnje sa Rusijom i Kinom će naše regionalne inicijative učiniti još privlačnijim.
Razume se, Srbija je zainteresovana za prijateljsku saradnju sa svim zemljama sveta. Ali ako zemlje nisu prijateljske (priznale nezavisnost „Kosova“, ucenjuju nas…) onda ne moramo baš mnogo da se trudimo. Onih drugih je više.
Ovakva bilaterala nameće i drugačiju i mnogo razvijeniju i perspektivniju multilateralu. S jedne strane, treba da odustanemo od punopravnog članstva u EU. Em pristupanje beskonačno dugo traje i sve vreme nas nečim ucenjuju, em je sama EU počela da po američkom diktatu radi protiv sopstvenih interesa. Razume se da nam dobri odnosi trebaju, ali zašto se ne bismo zadovoljili pridruženim članstvom. Šta fali Švajcarskoj i Norveškoj, pa i Britaniji, koja ima samo trgovinski sporazum? E, posle te odluke bi nam se otvorili mnogi horizonti saradnje sa prijateljskim zemljama: BRIKS, ŠOS, EAES, Pojas i put, ODKB, i naravno i svakako, i ne na poslednjem mestu: Pokret nesvrstanih! Sada smo samo posmatrači, što je apsurdno, a Belorusija je punopravni član!
Potrebne su nam i neke restrikcije. Saradnju sa NATO treba svesti na meru propisanu Dejtonskim sporazumom i Rezolucijom 1244. Haški tribunal više ne postoji, ali Srbija treba da zatraži od SB UN reviziju njegovog rada, jer sami nemamo pravo da prihvatamo rezultate agresije na našu zemlju. Pored toga, moraju se ukinuti kolonijalno-koruptivni mehanizmi, koji razaraju suverenitet i demokratiju, kao što je finansiranje medija i nevladinih organizacija iz zapadnih centara moći.
«Mi, političari i administratori, koji se kuvamo u kotlu svakodnevnih problema – najnezahvalnija smo vrsta za visoke ocene», konstatovao je svojevremeno Jurij Lužkov u nekrologu Slobodanu Miloševiću. Da, u svetu punom protivrečnosti i konfrontacija, kakav je vekovima diktirao Zapad, uloga državnih službenika je teška i nezahvalna. Tako je na Balkanu i danas.
U Novom svetu, svetu čovekoljublja, svetu saradnje, a ne nadmetanja, svetu u kojem svi dobijaju, a protiv kojeg zapadna oligarhija i dalje vodi izgubljeni rat i tako zauvek ostaje u prošlosti, u tom svetu će uloga državnih službenika takođe biti teška, ali neće biti nezahvalna.
A i uopšte, tamo je svima dobra perspektiva.
Medunarodna situacija jeste povoljna za SRBIJU , ali ……. da li je to dovoljno ? Amerika i NATO su potpisivanjem R1244 izgubili bitku, ali ne i rat . “ Petooktobarski puč “ , činjenično je značajnija bitka i pobjeda Amerike, od one, ranije izgubljene ( R1244 ). Petooktobarci još uvjek vladaju……… “ a dokle će ……….. ne znamo “ !
Narod je za Rusiju,to svi znaju,a sta ova namestena vlast radi,to narod ne zeli,oni sebe sve dublje uvlace u glib.Nadamo se da ce uskoro ovom ludilu doci kraj.Bog nam pomogao.