Goli otok (ital. Isola Calva — „golo ostrvo”) je nenaseljeno ostrvo u Jadranskom moru. Ima površinu od oko 4,7 km². Nalazi se istočno od Istre u Velebitskom kanalu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić.
Ostrvo je sve do početka 20. stoleća bilo nenaseljeno. U Prvom svetskom ratu Austrougarska je na Goli otok slala ruske zarobljenike sa Istočnog fronta. (Harold B. Segel, „The Walls Behind the Curtain: East European Prison Literature, 1945-1990“, r. 323-325)
Od 1949. do 1956. godine na Golom otoku je bio muški, a na Svetom Grguru ženski logor. Više od 90 odsto zarobljenika dovedeno je ovamo bez prethodnog suđenja, tako da im nije bila poznata ni dužina kazne. Optužnica je mahom bila ista. Svi zarobljenici su pokazivali naklonost prema Informbirou, što je značilo da su protiv Tita i Partije. Bilo je tu i uglednih ljudi, srpskih nacionalista i pripadnika demokratskih pokreta i stranaka suprotstavljenih Titovoj komuno–ustaškoj revoluciji. Svi su oni podvrgnuti „prevaspitavanju”. Osnovni zadatak bilo je vraćanje „posrnulih” drugova i „buržoaske reakcije“ na pravi put, pri čemu su sva sredstva bila dozvoljena. Fizičko maltretiranje bilo je samo deo torture, jer je osnovni cilj bio slomiti ličnost i ubiti joj dostojanstvo i moć kritičkog razmišljanja.
Prema nekim procenama, kroz Goli otok je prošlo između 30.000 i 60.000 zatvorenika, zvanična istorija KPJ kaže – 11.000. Za osam godina (od 1949–56) na Golom otoku i Svetom Grguru život je na najsuroviji način izgubilo oko 600 kažnjenika. Najviše je stradalo Srba i Crnogoraca.
Kasnije su na ostrvu kaznu izdržavali i kriminalci i teški mladi delinkventi. („Višestruki ubojica s Golog otoka opet ubio”. Jutarnji list. 31. 5. 2006.; „Na Golom otoku žalio sam što nisam kriminalac”. Večernji list. 1. 1. 2005. pristupljeno 27. 2. 2017)
Zatvorski kompleks između uvale Mala Tetina i Melna, aktivan od 1949–56.
Goli otok je kao zatvor konačno ukinut 1988. godine. Od tada se (uglavnom neuspešno) radi na tome da se pretvori u specifičnu turističku destinaciju.
Dragana Čolić Biljanovski (r. 1958), profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i kustos Muzeja Narodnog pozorišta, autor je knjige i izložbe „POZORIŠNI ŽIVOT NA GOLOM OTOKU 1949–1954” (Beograd, 1994). Iz knjige saznajemo da su na audiciji za glumce prve golootočke predstave „Bezimena opereta“, pred barakom bili redovi zatvorenika. Logoraši su se gurali da dobiju bilo kakvu ulogu, jer su za vreme pripreme ovih predstava bili pošteđeni torture i fizičkog rada. Po izvedenoj predstavi vraćali su se „redovnim aktivnostima“, tako da je ovo pozorište za njih u ovom Titinom infernu zaista bilo kratki PREDAH OD UŽASA. Bile su to, dakle, DASKE KOJE NA GOLOM OTOKU ŽIVOT ZNAČE.
Godine 1949. uhapšen je i na Goli otok poslat Aleksandar Aca Popović (1929–96), kasnije ubedljivo najplodniji i svakako jedan od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Popovićeva drama „Razvojni put Bore Šnajdera“, izvedena premijerno 12. februara 1967. u Ateljeu 212 u Beogradu, proglašena je za najbolji dramski tekst objavljen u periodu 1944–1994. Inače, Aca Popović je govorio da je u paklu Golog otoka izgubio punih pet godina svoje mladosti (od 1949. do 1954). Njegovo „Mrešćenje šarana“ iz 1984. se bavilo temom Golog, pa je zato zabranjivano.
U ova „vunena vremena“ jedan od mlađih golootočana bio je i Miodrag Mile Gajić (valjevska Mionica, 1925–2012). Miletov jedini greh je bio što je kao student filmske režije u Moskvi u februaru 1948. zajedno sa drugim poštovaocima nosio kovčeg na sahrani čuvenog sovjetskog filmskog režisera Sergeja Ajzenštajna (rus. Sergeй Mihaйlovič Эйzenšteйn, 1898–1948). Gajić je uhapšen dve godine kasnije (1950) prilikom snimanja filma „Crveni cvet“; gde je tada bio angažovan kao asistent režisera Gustava Gavrina (pravo ime Gustav Schwarz, 1906–76). Film je sniman po scenariju čuvenog Ota Bihalji Merina (1904–93).
U knjizi profesorke Čolić Biljanovski čitamo da je Mile Gajić na Golom otoku započeo pozorišnu karijeru obradom „Pesme mrtvih proletera“ Branka Ćopića (1915–84) i „Svetlih grobova“ J. J. Zmaja (1833–1904). U Gajićevim predstavama igrali su tada dvadesetogodišnji golootočani Dragoslav Mihailović (1930–2023), potonji književnik i srpski akademik, i Dragoljub Mićunović (rođen 1930), kasnije profesor filosofije i političar demokratske opozicije.
Golootočki reditelj je bio i Sarajlija Predrag Delibašić (1928–2016), glumac, reditelj i kasnije profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Na Golom je režirao dve predstave: „Put zločina“ Slovenca Miška Kranjeca (1908–83) i „Pokondirenu tikvu“ Jovana Sterije Popovića (1806–1856). Biografija i život Predraga Delibašića opisana u njegovoj knjizi „Gotovo zaboravljena istorija“ je dramatičnija od same njegove dramske umetnosti. Već je u rodnom Sarajevu 1941. kao Srbin uhapšen od vlasti NDH. Iz Ustaškog logora u Višegradu pobegao je prilikom transporta. Zatim je boravio u Užicu kao izbeglica iz NDH. Godine 1942. Delibašića hapse četnici na terenu Priboja, pa je i odatle pobegao prilikom sprovođenja. Godine 1950., kada je imao 22 godine. uhapšen je i zatočen u logoru na Golom otoku. Odavde već nije mogao da pobegne, ali je pušten na intervenciju Milovana Đilasa (1911–95). Predrag Delibašić je rehabilitovan tek 2010. godine. (To se zove sporost Pravde.)
Prva i poslednja pozorišna uloga blagorodnog Vlastimira Vlaste Velisavljevića (1926–2021) bila je vezana za Nušića i „Gospođu ministarku“. Na Golom su i ženske uloge igrali muškarci, pa je Vlasta igrao naslovnu ulogu – Živku ministarku. Iako njegovo ime nije u spisku zatočenika logora Goli otok („Spisak zatočenika“) Vlasta je tvrdio da je na Golom proveo čak tri godine, na koji je navodno odveden 1950. pošto su kod njega pronašli zabranjene ruske knjige.
Autor ovog članka je imao čast da od 1971–75. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu sa našim velikim dramskim umetnikom Vlastom Velisavljevićem, igra u više od 50 predstava drame „Samoubica“ (1928) sovjetskog pisca Nikolaja Erdmana (1900–1970). Ova gorka komedija je u Sovjetskom Savezu bila zabranjena, a za nas Jugoslovene i Srbe „vunena vremena“ Golog otoka su tada, srećom, već bila stvar prošlosti.
Autor: Dragan R. Mlađenović
