Na kraju javljanja u program liberalne beogradske radio stanice rekao sam: Bićete bombardovani. Tako nešto sam izgovorio jer mi je bilo jasno da je nezamislivo moguće i da je nezamislivo jedno što je neizbežno
Pre dvadeset i pet godina neredovno sam se javljao iz Azije i Pacifika u program liberalne beogradske radio stanice. Izveštaji su bili kratki, informativni. Bavili su se stanjem i izborima u Vijetnamu, Indoneziji, Maleziji, situacijom u Hong Kongu. U tom vremenu, kada su Azija – odnosno azijski film – počinjali da me interesuju nisam pisao ni izveštavao o Srbiji, niti sam se bavio srpskom kulturnom politikom. Iznenada, u vremenu najavljivanog bombardovanja, dobio sam poziv da se uključim u program sa svojim viđenjem stvari. Izvestio sam o onom što vidim, a to je bila namera da se po svaku cenu stvori medijska atmosfera u kojoj će intervencija postati neizbežna. Nešto što mora da se uradi. Od čega ne može da se pobegne. Na kraju javljanja koje je trajalo dva-tri minuta rekao sam: Bićete bombardovani. Nisam to rekao sa nekakvom arogancijom ili sadizmom emigranta koji je „upućen“ ili „bolje zna“: tih dana sam iste stvari govorio i svojim roditeljima u dugim telefonskim razgovorima. Tako nešto sam izgovorio jer mi je bilo jasno da je nezamislivo moguće i da je nezamislivo jedno što je neizbežno. Da to neko zaista želi. Rečenicu sam izgovorio kao upozorenje: ne postoji nikakav, a ne dovoljan broj ustupaka da bi se zlo izbeglo.
Sve što se nakon toga desilo bilo je predvidivo i sećam ga se u fragmentima: rušenje Hotela Jugoslavija u susedstvu, istog onog gde sam sedam godina kasnije bolesnom ocu, u vremenu novouspostavljene liberalne teokratije, na crno kupovao citostatike. Slike požara, spaljenih vozova, mostova u medijima bez ikakve prateće naracije, bez empatije ili konteksta, i bez ljudi koji su to iskusili. Neko je to mnogo želeo.
Od tog vremena nisam izveštavao za radio stanicu koja se danas ne bavi informativnim programima: da, objavljuju nekakve vesti na prilično jeftin i podmukao način, ali u prvom planu su im sport, muzika, seks, skandali i horoskop. Ljude koji su osnovali tu stanicu, one koji su me pozivali, blokirao sam zauvek tako da ne mogu da priđu mom javnom ili privatnom prostoru. Neki su preostali, drugi se valjaju u kaljuzi dnevne politike i traže novi jaram. Takvi su to ljudi.
U isto vreme, pišu se knjige i prave se filmovi o bombardovanju, o kojima se malo zna. I kada neko tvrdi da „to više nikoga ne interesuje“, jer „svet zanimaju druge stvari“, i „gledanje u budućnost“, kao da niko nije čuo za Orvela, vi koji imate neposredna iskustva – možete da ga demantujete. Da takvima kažete da umuknu. I da im sa sigurnošću potvrdite da ste preživeli. Jer to je jedino čega se sećam, i što smo vam izdaleka u onom vremenu zla mogli poželeti.
Boris Trbić je odrastao u nekadašnjoj Jugoslaviji, Peruu i Libiji. Beogradski FDU je upisao sa šesnaest godina kao jedan od najmlađih studenata u istoriji katedre za dramaturgiju. Nakon nagrada za publicistiku i radio dramu i kratkog perioda u Pozorištu na Terazijama, otišao je u Melburn gde živi i radi gotovo tri decenije. Magistrirao je dokumentaristiku (Deakin University) doktorirao na temu palestinskog filma (Monash University), i tokom poslednjih dvadeset godina predavao film i medije na melburnškim univerzitetima i filmskim školama, uključujući RMIT, VCA, Monash University i Swinburne University of Technology, gde i sada predaje istoriju filma i scenario (Izvor)
Oprema: Stanje stvari
(Fejsbuk stranica Borisa Trbića)
