Na papiru u Srbiji imamo parlamentarni sistem u kome premijer ima mnogo jača ustavna i zakonska ovlašćenja od predsednika. U stvarnosti imamo potpuni prezidencijalizam, koji je nalik francuskom i američkom po prisustvu porodice predsednika u javnosti.
Istovetan je po nastanku onome u Ruskoj Federaciji i Crnoj Gori, gde su se vladari, kao i u Srbiji „selili“ sa mesta premijera na mesto predsednika da bi tu i ostali.
Takođe, ruski predsednik Vladimir Putin nedavno je uradio sličnu stvar kao i svojevremeno Boris Tadić – zbog ustavnih izmena koje još čekaju konačno potvrđivanje, poništio je ranije mandate. Kao da nije dosad vladao Putin kreće iz početka, što je način da kobojagi zadrži ograničenje broja mandata i ne proglasi se za doživotnog presednika. Tako je i Tadić zbog usvajanja Ustava 2006. godine protumačio da ima pravo i na treći mandat, koji mu se računao kao drugi. Tadić je 2012.godine, kada je izgubio izbore, već osam godina bio na vlasti. Ustav Srbije poznaje ograničenje na dva petogodišnja mandata.
Sadašnjem predsednku Aleksandru Vučiću „teče“ tek prvi. Mada on s vremena na vreme najavljuje da će se povući sa čela svoje partije, svi potezi usmereni su mu u razvijanje predsedničke vlasti u nadsistem, u mešavinu demokratije i diktature kojoj je postalo nemoguće odupreti se. Međutim, za razliku od Putina i Mila Đukanovića čiji je pristup izuzetno konzervativan i koji, vrlo retko nastupaju u javnosti sa članovima porodice, i sa detaljima iz privatnog života, situacija u Srbiji je nešto drugačija. Za Putina se i dalje zvanično ne zna da li je u drugom braku sa bivšim gimnastičarkom i da li sa njom ima dvojicu sinova.
Kod Vučića su naprotiv, kontrolisani i dozirani detalji u vezi njegove porodice, vrlo prisutni u javnosti, posebno u vreme kada su blizu izbori. To nije bogato medijsko praćenje i pokrivanje kao u slučaju Donalda Trampa, čija je brojna porodica, nalik davnašnjoj vrlo popularnoj seriji „Dinastija“. Niti je glamurozno pisanje kakvo je pratilo bivšeg francuskog predsednika Nikolu Sarkozija i njegovu suprugu Karlu Bruni, a ni prenošenje sa elementima skandala kao u slučaju Emanuela Makrona i njegove starije supruge Bridžit, već je prilagođeno srpskim uslovima.
To znači da je najjači naglasak na ono što se u srpskom društvu smatra najvažnijim, a to su roditelji i deca. Supruge su daleko u drugom planu, i to i bivša i sadašnja, iako je prva gospođa Vučić novinarka Televizije Pink.
U svim, po Vučićevu vlast, prelomnim trenucima, kakvi su dani glasanja, završnice izborne kampanje, ili kriznim momentima u društvu, istaknutu ulogu imali su njegovi roditelji i deca. Najčešće se na članove porodice Aleksandar Vučić poziva u nastupima, ali se povremeno oni i direktno pojavljuju. U samoj završnici predsedničke kampanje 2017. kada se celom nastupu daje lični pečat, Vučićevi roditelji bili su njegovi sagovornici u televizijskom studiju.
Primedbe opozicionih kandidata da je umesto toga trebalo sa njima održati televizijsku debatu, odbačene su tvrdnjom da je reč o prvom krugu predsedničkih izbora, a da će u slučaju drugog kruga takva debata biti moguća. To je ujedno i tačka najvećeg poraza opozicije i opozicione javnosti – neuspeh da se izazove opšte raspoloženje u društvu, da takva debata mora da se održi. Vučić se na glasanju pojavio, kao i ranijih puta, sa ćerkom, a na svečanosti prilikom polaganja predsedničke zakletve, bili su mu prisutni i roditelji i deca.
U sadašnjoj situaciji svetske korona zaraze, Vučićeva odluka da objavi da mu je sin zaražen i da se leči na Infektivnoj klinici, naglasila je poruku da predsednikova porodica deli sudbinu naroda.
To negovanje i prikazivanje neposredne „veze“ sa narodom, važan je izvor podrške njegovom predsednikovanju. Politička logika je da je tom deljenju sudbine sa narodom, toj uzajamnoj vezi, podređeno sve ostalo i to neupitno – i Narodna skupština, i stranka, i zakoni, i mediji…
Zato Vučić ističe da će biti srećan da njegov sin, kada mu se stanje poboljša, bude prebačen u improvizovanu kovid bolnicu na beogradskom Sajmu, koja u mnogim građanima budi jezu.
Imidž je izgrađen potpuno suprotno od onoga koji je svojevremeno imala porodica Slobodana Miloševića. Miloševićevi sin i ćerka, bili su pripadnici tadašnjeg novog establišmenta – vlasnici parka Bambilend, diskoteke Madona, televizije Košava. Marko Milošević je za naslovnu stranu Politike tokom rata 1999. pozirao u crnoj uniformi specijalnih jedinica, što je opet podrazumevalo specijalni status. Miloševićev brat je bio ambasador u Moskvi, što je takođe ukazivalo na poziciju establišementa. Miloševićeva supruga Mira Marković je otvoreno pisala o autotrkama svog sina i o tome koliko je on moderan i uspešan.
Dotle članovi porodice sadašnjeg predsednika ne odaju u javnosti ni jedan znak pripadnosti establišmentu. Naprednjaci jesu, a ono što zovu lažnom elitom, to nikako nisu – to je okvir u kome nastpaju. I koji se, uprkos pisanjima pojedinih opozicionih portala, i dalje održava. U javnost nije dospeo ni jedan snimak ili opipljivi podatak, koji bi belodano svedočio na primer, da je predsednkov brat Andrej predvodnik sadašnjeg poslovnog establišmenta.
Međutim, nije samo bliskost i deljenje sudbine sa narodom, razlog prisustva članova porodice u Vučić u javnosti. Za mešavinu demokratije i diktature kakvu je uspostavio, Vučiću je neohodno da svoju ličnost ogoli u javnosti. Da bi ljudi prihavatali takav način da se njima vlada i pristajali na to, „diktatorski proces“ im mora biti otvoren kao na dlanu. Ono što se na primer nekada davno pretpostaljalo da doživotni jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito stvarno radi i govori u krugu svojih najbiližih saradnika, bilo je duboko skriveno.
U sadašnjosti međutim, ljudima su otvorena širom vrata da vide raspoloženja, osećanja, odluke, teškoće, nedoumice, sadašnjeg predsednika. Da prateći njegova stalna televizijska obraćanja „preživljavaju“ diktatorsku sudbinu zajedno sa njim. Da gledaju diktaturu uživo, iščekujući šta će se sledeće desiti, a da pri tome, i to je taj demokratski činilac, imaju utisak da to hoće većina, a vladavina većine je demokratija.
