Priča o Kosovu i Metohiji i papi kao srpskom savezniku

Dačić: ,,Da li nam je bitno da Vatikan prizna Kosovo ili nije, …. da li ćemo nešto raditi ili ćemo i dalje biti u nekim rovovima koji nam nisu praktični. Nama je interes da papa bude na našoj strani kao što je bio oko Stepinca“.

AD MAIORAM GLORIAM DEI iliti priča o Kosovu i Metohiji i papi kao srpskom savezniku

Papa Francisko je prvi rimski papa koji je došao iz jezuitskog monaškog reda. Budući da je reč o monaškom redu iz kojeg dolazi najinteligentniji, ali i najlukaviji, najfanatičniji i najborbeniji pripadnici rimokatoličke crkve, mora se ukratko opisati duh i osobine tog monaškog reda.

Vrednost koju jezuiti uzimaju kao vrhunsku i koja im najviše pomaže da delaju u veću slavu Božju (maksima na latinskom je u naslovu ovog teksta) jeste ta da se odreknu sopstvene ličnosti. Odricanje od sopstvene ličnosti se tumači kao vrhovna sloboda jer čoveka sputava njegova ličnost. Drugim rečima, jezuita psihički treba da bude tako formiran da on nema svoju savest, rasuđivanje i volju. On je u stanju apsolutne pokore prema generalu jezuitskog reda, a ovaj prema papi. Koja god naredba dođe od pape ili od generala, jezuita mora bespogovorno da izvrši ili bar da pokuša da izvrši naredbu. Među jezuitima se odbijanje naredbe nadređenog tumači kao smrtni greh. Osnivač reda, Ignjacio Lojola, je to slikovito opisao u svojim Duhovnim vežbama rekavši, parafraziram, da ako naše oči vide crno, a papa kaže da je to belo, mi moramo poverovati da je to belo iako naše oči vide da je to crno.

Drugo po čemu su jezuiti svojstveni jeste relativizam. Njihova praksa vrvi od relativizovanja svega, a naročito verskih normi. To je dozvoljeno samo ukoliko je u službi ostvarenja njihovog cilja, a to je da svi na svetu saviju glave pred rimskim papom. Navešću jedan slikovit primer. Čuveni jezuita Mateo Riči je misionario po Kini. Budući da kineske vlasti nisu dozvoljavale prozelitizam, Mateo Riči je odlučio da to uradi na sledeći način. Najpre (a opet kako je Lojola učio) odlučio da se prilagodi kineskoj sredini. Obukao se kao Kinez. Jedino što ga je razlikovalo od ostalih Kineza jeste to što je prišio križ na levoj strani. Drugo što je odlučio da radi jeste da produbi znanja iz astronomije i matematike i da tako uđe u kineske intelektualne i dvorske krugove budući da su Kinezi bili zainteresovani za produbljivanje znanja iz ovih nauka. Međutim, on je kroz astronomiju i matematiku hteo da širi katoličku veru. Uglavnom, Riči je uspeo da se probije u vrh kineskog društva. Ostao je upamćen kao prvi Evropljanin koji je ušao u Zabranjeni Grad. Dakle, došao je do samog cara. On kroz svoj rad uspeva da nekoliko kineskih zvaničnika pokrsti. Kada su Kinezi shvatili šta on zapravo radi, pozvali su ga ili da se odrekne svoje vere ili će se suočiti sa teškim posledicama svoga delanja. U znak da se odriče svoje vere, Riči je strgao križ sa svoje odežde i pogazio ga! Da li je posle tog čina Riči prestao sa prozelitizmom? Naravno da nije.

Dalje, Vatikan ima jednu od najboljih obaveštajnih službi na svetu (Simon Vizental je govorio da je ta služba znatno bolja od Mosada) tzv. Sodalitum pianum koja je osnovana 1566. godine (neki izvore govore da je osnovana 1500. godine). Zvanično je raspuštena 1922. godine, ali se i danas smatra da postoji. Sa njom su tesno povezani jezuiti kojima se poverava koordinacija rada te službe. Uostalom, valja podsetiti na to da je od osnivanja jezuita naglo poraslo praktikovanje ispovesti i korišćenje ispovedaonica. Zbog svetosti? Neće biti. Na taj način onaj koji ispoveda dolazi do najpoverljivijih tajni i on to dalje prenosi ka višim crkvenim strukturama. To je ključni razlog zbog čega su se jezuiti trudili da se nametnu kao duhovnici vladarima i plemićima. Na taj način dolazili su do bitnih državnih tajni tako da je to dovelo do koncentracije ogromne moći u rukama jezuita (pored navedenog, obrazovanje dece vladara i plemića, ali i dece uopšte je bilo sredstvo za širenje uticaja, ali to je posebna tema) i pretvaranje istih u duboku državu u raznim evropskim državama. Dakle, do pape velikom brzinom dolaze razne informacije. Banalizujem, zahvaljujući prethodno opisanom, on vrlo brzo može da sazna o broju vernika u nekom selu na Andima i da se upozna sa prilikama na tom prostoru. Na osnovu svega rečenog, sada možemo preći na komentarisanje izjava ministra spoljnih poslova.

Najpre, priča o papi kao srpskom savezniku je, grubo rečeno, totalna budalaština. Papa kao srpski saveznik je isto kao da kažete da su po svom životnom shvatanju, istorijskom iskustvu i sveukupnoj filosofiji života i izvora samosaznanja, Japan i islam dve kompatibilne kategorije. Šta je sve papa radio kroz istoriju Srbima je toliko jasno da je reč o notornoj činjenici, a notorne činjenice su po svojoj prirodi takve da se one ne dokazuju. Drugim rečima, papa po definiciji ne može da bude naš saveznik. Niti je bio, niti je, niti će biti. S tim u vezi, da li se on kao saveznik ponaša kada on odlično zna (a znamo na koji način se isti obaveštava) šta su katolički jerarsi na KiM govorili za srpske svetinje na KiM, zatim zna za prisvajanje crkvišta Novom Brdu, crkve u Vinarcu? Ništa nije preduzeo povodom toga, a on kao neprikosnoveni autoritet u crkvi ima moć da sve to obustavi.

Drugo, priča o Vatikanu i nepriznavanju KiM kao države. Formalno, Vatikan to nije uradio, ali postoji jedno veliko ALI. Poznavaoci ustrojstva rimokatoličke crkve ističu da kada se formiraju biskupije, koje trebaju da budu u sklopu nadbiskupije, da se vodi računa o granicama jedne države. Drugim rečima, beogradski nadbiskup bi trebao da bude nadređen crkvenoj strukturi na KiM. Nije tako. Biskupija koja pokriva prostor KiM je direktno podređena papi! Dalje, u Prizrenu postoji jezuitska gimnzija koja nosi ime po Lojoli. Ove godine ulazimo u 19. godinu kako ta gimnazija radi. Stoga, po čijem pravu je ona osnovana? Da li je Vatikan tražio dozvolu od srpskih vlasti za to i da li je konsultovao relevantne srpske zakone kada je pristupio osnivanju te gimnazije? Čisto sumnjam. Na kraju, direktor te gimnazije, jezuita Aleks Bodelfed u svojoj izjavi za ,,Jesuits Global“ nijednom nije spomenuo pridev srpski pri svom opisu gde se ta gimnazija nalazi. Drugim rečima, navodio je kako je Prizren grad na jugu Kosova, govorio je o ,,kosovskom društvu“, a Srbe je spomenuo samo u tom kontekstu da nema Srba učenika u toj gimnaziji. Vrhunac njegovog kazivanja je bio taj kada je Kosovo nazvao jednom od jugoslovenskih zemalja. Dakle, on je sam rekao da je Kosovo država! Neko će reći da to nije sporno budući da je on pojedinac, ali ponavljam, on kao jezuita nema IZDVOJENO MIŠLjENjE. ONO ŠTO JE ON REKAO ZAPRAVO SU REKLI GENERAL ODNOSNO PAPA KROZ NjEGOVA USTA! Da to nije tako, on to ne bi smeo reći jer to bi se tumačilo kao pobuna protiv nadređenog što je smrtni greh u očima jezuita.

Ignjacio Lojola, osnivač jezuitskog reda

Zatim, zašto ministar potpiruje našu crkvu da se vrzma oko pape? Hoće li ona promeniti njegov stav? Hoće, ali u jednom slučaju. Da pređemo na uniju, a da nas vladike sve privedu pred noge papi. Nemam dokaza za ovo, ali možda je već davnih dana papa nekome iz crkvenog ili političkog vrha dao ponudu da on svoj autoritet upotrebi da se KiM poništi kao država, ali da zauzvrat uđemo u njegov ovčinjak. Liči to na njih.

S tim u vezi, neki ove ministrove izjave tumače kao pritisak da crkva dozvoli dolazak pape u Srbiji. Iz crkve govore da može, ali da papa prvo ode u Jasenovac i da se pokaje za genocid koji je nad nama sproveden. Mislim da mu se ne treba dati da dođe ni u tom slučaju. Zašto? Papa je jezuita i on kad bi to uradio ne bi odustao od svog nauma da nas uvede u njegovo stado. To potvrđuje Ričijev primer koji je prethodno spomenut.

Na kraju Stepinac. Po mom skromnom mišljenju, našoj crkvi uopšte nije trebalo da se petlja u taj posao. Štaviše, naš narod bi imao koristi od toga da Stepinca oglase za sveca jer među nama ima još zabludelih u kontekstu tumačenja naših odnosa sa Hrvatima i sa Vatikanom. Tim potezom stvari bi bile definitivno isterane na čistac.

Tako da ovo što je došlo od ministra ili je totalno neznanje ili još gore, reč je o namernom dovođenju u zabludu srpskog naroda….. A ovima sa kojim imamo posla ne treba verovati čak i kad blagoglagoljaju jer ne treba nikad zaboraviti da je reč o AD MAIORAM GLORIAM DEI….

Autor: Aleksandar Manda Mandić