Priča o jednom selu sa srpskim imenom, i danu kada su iz njega prognani Srbi

2
85
Olivera Radić (Foto: Gračanica onlajn)

Jeste li čuli za selo Bratotin? Da BRATOTIN! Velikim slovima da napišem i da upamtite taj toponim jer je važno! Važno za nas Srbe jer u osnovi ima onu važnu, lepu, srpsku reč BRAT. Možda postoji mesto sa ovakvim nazivom još negde, ali ja ću vam ispričati priču o selu Bratotin u Metohiji, selu u kojem, sem na starom seoskom groblju sahranjenih, nema više Srba, selu u kojem vremenu prkose samo kosturi porušenih srpskih kuća, iskasapljeni voćnjaci, zakorovljeni bunari, usamljen na groblju nekoliko vekova star zavetni hrast…Selo kojeg se sećamo sa tugom svakog 12. maja, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, jer su na taj dan 1998.godine pod puščanom paljbom neprijateljski nastrojenih drugoverih komšija, Srbi iz Bratotina, proterani…

I evo već se navršavaju 24 godine. A koliko će se nas setiti toga dana? Sigurna sam, malo… Da nas je više koji pamtimo, ne bi nas umrtvljivao zaborav.

Al znam ljude koji se toga dana sećaju. I ne samo to, već u sećanju stalno sa bolom, opet i opet , proživljavaju taj dan, kada su se, želeći da spasu gole živote, okrenuli poslednji put ka svome selu rodnoj kući, plodnoj njivi, štali punoj stoke…

U pratnji policije koja ih je posle celodnevne borbe izvukla iz obruča, Bratotinci, njih pedesetak našlo je utočište u Velikoj Hoči, a posle nekoliko godina, ne videći šansu da se vrate u svoje selo, nastavili svoje prognaničko putovanje, neki do drugih delova Srbije, a neki do Italije…

Pokojni Jovan Matić kraj zavetnog hrasta na groblju u Batotinu, slikan prilikom jedne posete(porodična arhiva)

U Velikoj Hoči je ostao samo Jovan Matić sa suprugom Slobodankom i sinom Darkom. U kući koju im je ustupila za stanovanje, sada pokojna Slavica Vitošević, živeli su sve do 2019. godine, kada se Jovan razboleo i neostvarivši svoju želju da mu u Velikoj Hoči sagrade kuću, otišao na onaj svet. Sada u Velikoj Hoči žive samo njegova supruga Slobodanka i sin Darko. Darko je dobio posao čuvara u seoskoj osnovnoj školi pa može posle očeve smrti da brine o sebi i majci. Ali kuće u Velikoj Hoči za koju više od dve decenije mole da im izgrade, još uvek nema.

A mogli su poput ostalih da odu i oni, do sada bi se snašli negde, ali nisu hteli.

-Volim da udišem ovaj miris sela, proleća, voćaka – govorio je do smrti Jovan Matić. To me podseća na moj Bratotin. I u svoj ovoj muci me ispunjava srećom. Ovde su me ljudi lepo primili, sa svima u Velikoj Hoči se dobro slažem i delimo dobro i zlo. Bio sam na kratko kod ćerki koje žive u centralnoj Srbiji, ali nisam mogao da dišem. Kao da sam bio u nekoj komori, osećao sam se kao u tuđini… Moćna je ova naša metohijska zemlja…

Da Vas podsetimo:  Zelenski pozeleneo zbog hemijskog oružja

Jovan i Slobodanka su često u priči prisećali sela i četrdesetogodišnjeg života u njemu. Imali su dve kuće od sto i dvesta kvadrata, hektar i po vinograda kraj kuće, voćnjake, njive, livade, hektar šume. Deset hektara zemlje… Ogromnu štalu u kojoj su držali 60 ovaca, 6 krava, dva konja, svinje…

Darko sa ocem Jovanom Matićem prilikom jedne posete selu ispred porušene kuće(porodična arhiva)

Sada očevu i majčinu priču priča Darko koji je sa ocem dok je bio živ išao u Bratotin nekoliko puta.

– Sećam se i ja sela kakvo je bilo ranije. Al ove nove slike su sasvim drugačije: od kuća su ostali samo stubovi, cigle i sve ostalo odneto. Od redova voćaka samo panjevi, sve posečeno. Samo jedna voćka iscvetala. Bunar zatrpan vunom od ovaca. Jedino je groblje isto i stari dub (zapis) preko puta. Taj dub je po priči moga dede Rake, koji se u svojoj 91. godini upokojio kao prognanik u Velikoj Hoči, jednom u tursko vreme, neki Arnautin posekao. Iste noći vuk mu je zaklao četrdeset ovaca i dve zaklane dovukao pored posečenog duba. To su svi shvatili kao opomenu i od tada dub niko nije sekao. Sada je njegovo stablo toliko debelo da ga jedva mogu rukama obaviti tri čoveka. Dub nam je bio zavetni, kao crkva, jer je crkva u selu srušena ranije.

Na Svetog Vasilija Ostroškog Darko sa majkom obavezno ide u crkvu u Velikoj Hoči na liturgiju, da zahvali Bogu što ih je toga dana spasio. A tog 12.maja je ustao kao i svako jutro i pošao u školu koja se nalazila u selu Zrze. Taj odlazak u školu je bio i odlazak iz sela, zauvek.

-Sećam se, ustao sam ujutru, i krenuo u školu. U našem dvorištu su bili traktori, na njima je otac natovario neke osnovne stvari iz pokućstva, džakovi brašna i garderoba. Pričalo se tih dana da će da napadnu teroristi al,, nas neće da diraju!“ bar su takve vesti dolazile do nas. Viđali smo teroriste kako šetaju i idu gore u selo Drenovac. Kad sam polazio od kuće sa bratom od strica tata nas je posavetovao da ne izlazimo iz autobusa u Zrze, kako smo obično činili kad bi išli u školu, već da nastavimo istim autobusom do Orahovca, a potom da se prebacimo za Veliku Hoču. Slutio je tata da će se nešto desiti. Ušli smo u autobus, u kojem sem mene i mog brata nikog nije bilo. Kad se autobus zaustavio u Zrzu, a kondukter video da ne izlazimo pitao je na albanskom ,, Zar vi deco nećete u školu?“ Mi smo na albanskom (pošto smo u selu svi znali i albanski) odgovorili da idemo nekim poslom za Orahovac. Sišli smo na autobuskoj stanici u Orahovcu, i krenuli pešice ka Velikoj Hoči. Na izlazu iz Orahovca smo zaustavili nekog čoveka koji je vozio traktor i on misleći da smo albanska deca, povezo nas do puta iznad Velike Hoče. Sišli smo u selo pešice. Na ulazu su nas srela neka deca, naši vršnjaci, sa kojim se i dan danas družim – seća se Darko Matić.

Da Vas podsetimo:  KAD RADNICI UTIHNU…

Do 1998.godine u selu Bratotin je po Darkovoj priči, živelo pet srpskih porodica i svi sa istim prezimenom ,,Matić“.

– U našoj porodici je bilo desetoro dece i petoro starijih. U kući našeg rođaka Živka živeli su on i još petoro ukućana, kod rođaka Kolje ih je bilo šestoro, kod Bože isto šestoro, a kod Tome troje. Tog dana posle napada terorista na policijsku patrolu koja je išla u Ratkovac i celodnevne pucnjave, svi su pobegli u Veliku Hoču, i smestili se kod nekih rođaka. Posle nekog vremena neki su prešli u Orahovac, a posle dešavanja 1999.godine, svi su osim nas, otišli. Neki u centralnu Srbiju, a neki u Italiju -priča Darko.

– A u selu nam je ostalo sve što smo imali. I sve je uništeno. Ali Bog neka im sudi. On koji je spasio sve nas. Da, Bog nas je spasio, i Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac, slava mu i milost, jer toga dana niko iz sela nije poginuo. Nažalost, poginuo je policajac Aleksandar Micić iz Velike Hoče, koji je išao da pomogne kolegama u blokadi, a policajci Milivoje Zakić, Saša Đuričić, Radoš Šoškić i Siniša Grković su ranjeni. Posle nekoliko meseci, po odlasku iz sela kidnapovan je jedan naš rođak Boban Matić-svedoči Darko.

– Kud tolikih kuća u mom selu, ja i majka smo i dalje beskućnici, kud tolikog imanja u svom Bratotinu, obrađujemo tuđe njive u Velikoj Hoči. Još uvek smo u kući sada pokojne Slavice Vitošević. A dokle, ne znamo. Mnogo bi nam bilo lakše i lepše da imamo svoju kuću, ali sami da je sagradimo ne možemo… Obraćali smo se do sada i državi Srbiji i raznim organizacijama, ali niko nije bio zainteresovan da nam pomogne.

I dok čekaju neko bolje vreme, izgradnju kuće u Velikoj Hoči ili povratak u Bratotin, Darko budućnost ne vidi nigde dalje od Velike Hoče:

Da Vas podsetimo:  Prebilovci

-Život trenutno, vidim, kao i jedan deo Hočanaca koji namerava da ostane do zadnjeg u Hoči. Tako vidimo i ja i moja majka… jer ako napustimo Hoču, napustili smo i zavetni Hrast u Bratotinu i Svetog Nikolu u Hoči. A Sveti Nikola je naša krsna slava. Tako se osećam od prvog dana i to me drži, drže me ove svetinje koje nas okružuju. U Hoči živimo, al u Bratotinu nam je duša. Nadamo se da će opet Bog pomoći, da sve bude kako treba, kao i toga dana kada nas je spasio – završava svoju priču Darko Matić, Bratotinac iz Velike Hoče.

A po predanju koje je Darko slušao od svoga deda Rake selo Bratotin, kako se i dalje zove to selo, dobilo je naziv po dva brata koje je vezivala velika bratska ljubav. Kada su se porodice toliko uvećale, a braća morala da se odvoje, jedan je živeo kod Jovine česme u selu, a drugi na brdu. Međutim, braća su se svakog jutra i večeri dozivala da je cela okolina odjekivala od njihovih ,,O, brate, brato moj!,, i tako je selo postalo Bratotin. Selo Bratotin se kao Bratotino pominje u Dušanovoj povelji 1331. godine, zatim i u turskim popisima 1485. godine, a u Devičkom katastihu 1766. i 1768. godine pominju se Srbi darodavci iz orahovačkog sela Bratotina.Na brdu Glavica u selu je bila stara srpska crkva, a na brežuljku severno od sela nalazilo se staro srpsko groblje, na kojem su se Srbi sahranjivali do 1998.godine. Ima nekoliko starih nadgrobnih spomenika sa urezanim krstom.

Selo Bratotin je smešteno u pobrđima središnjeg dela gornjeg Podrimlja. Od Orahovca je udaljeno nekih 12 do 15 km. Do 12. maja 1998. godine u Bratotinu je živelo pet srpskih porodica sa pedesetak članova.

Selo Bratotin je danas oberbljeno. Od Srba je ostalo samo ime…Ono je danas ispisano na tabli u selu, latinicom, al i tako traje. Upamtimo ga… Upamtimo njegovu priču, priču Jovana, Slobodanke i Darka i svih onih koji su otišli u nepoznato ćuteći od bola… Pamćenjem sačuvajmo nadu u povratak neke nove braće koja će voleti ovo selo i jedan drugog.

autor:Olivera Radić

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/

2 KOMENTARA

  1. Оља, Оља,
    Има Братотин још тридесеторицу БРАћЕ:
    – 9 у Хрватској
    – 8 у Србији
    – 5 у БиХ
    – 4 у Словенији
    – 2 у Црној Гори
    – 2 у Маћедонији.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime