Istraživanje UN i Međunarodne organizacije rada pokazuje da je dvostruko veći procenat žena sa malom decom nego očeva napustio tržište rada u prvoj godini pandemije koronavirusa
Istraživanje je obuhvatilo majke i očeve starosti od 25 do 54 godine, koji žive sa partner(k)om i bar jednim detetom mlađim od šest godina, te koji se ubrajaju u aktivni deo radne snage, a sprovedeno je u 189 zemalja. Kako UN i Međunarodna organizacija rada konstatuju (MOR), njegovi rezultati razotkrivaju efekte „kazne za materinstvo“ („motherhood penalty“) sa kojom se suočavaju milioni žena širom sveta. Istraživači dodaju da podaci o uticaju pandemije na druge tipove domaćinstava, uključujući samohrane roditelje, još nisu dostupni u mnogim zemljama.
U pratećem saopštenju UN i MOR naglašavaju da je učešće proučavane grupe žena na tržištu rada od 55% zaostajalo za ukupnim učešćem žena (62.1%) i pre pandemije, a bilo značajno manje od participacije očeva, koja dostiže 97.1%.
Statistika potvrđuje da nejednaka raspodela brige i obaveza u domaćinstvu sputava izlazak žena na tržište rada, ocenjuje se, a ograničava ih i u pravima na ostvarivanje socijalne zaštite i jednake zarade, rasta plata i mogućnosti za dostizanje menadžerskih i liderskih pozicija. Za razliku od žena, koje tako na tržištu rada bivaju kažnjene za osnivanje porodice, muškarcima ista odluka olakšava zapošljavanje i napredovanje na poslu – pa je tako pomenuta participacija očeva od 97.1% veća od ukupne participacije muškaraca na tržištu rada (93.5%).
Pritisak da se posvete brizi za bližnje je doprineo tome da participacija majki sa malom decom na tržištu rada na globalnom nivou tokom prve godine pandemije opadne za 1.8%, odnosno gotovo dvostruko više nego očeva u istoj kategoriji (1%). UN i MOR konstatuju da je takav trend zabeležen u svim regionima, i da predstavlja suprotnost trendu rasta zaposlenosti iste kategorije koja je zabeležena pre pandemije.
Čak 113 miliona žena širom sveta (uzrasta od 25-54 godine, sa partnerima i malom decom) nije bilo zaposleno niti tražilo posao, dok je u istoj situaciji bilo 13 miliona očeva u obuhvaćenim zemljama.
U saopštenju se dodaje da bi ovakav razvoj situacije mogao imati ozbiljne negativne posledice po kratkoročnu i dugoročnu finansijsku sigurnost žena, ali da će za njihovo preciznije utvrđivanje biti potrebne godine.
Od početka pandemije je jasno da će njen teret najviše podneti žene. Iz registra do sada dostupnih istraživanja, podsetimo na ono naslova „Vratiti svoje vr(ij)eme: Istraživanje o raspod(j)eli kućnog rada među milenijalkama i zedovkama“, koje su tokom 2021. među ženama uzrasta od 19 do 34 godine sproveli Centar za ženske studije iz Beograda i Udruženje za kulturu i umjetnost CRVENA iz Sarajeva.
U ovom istraživanju se podseća na to da u Srbiji više od dve trećine neaktivnih žena uzrasta od 19-34 godine ne traži posao zbog nedostatka odgovarajućih usluga za brigu o deci, a 5% zbog nedostupnosti usluga podrške brige o starijima, bolesnima, osobama sa invaliditetom i drugim zavisnim članovima domaćinstva. „Vratiti svoje vrijeme“ je dokazalo da je pandemija pogoršala postojeće probleme i nejednakosti u sferi kućnog rada, te da su one otežale usklađivanje poslovnog i privatnog života, odnosno ograničile žene u učešću na tržištu rada, ostvarivanju poslovnih rezultata i uspeha, te negativno uticale na njihovu psihu. Naime, kod ispitanica je utvrđena povećana stopa i subjektivna težina depresije, anksioznosti, stresa i straha od smrti nego pre pandemije.
I UN i MOR upozoravaju na negativne posledice pandemijskih okolnosti i prateće krize na mentalno zdravlje žena. U čak 22 od 23 zemlje koje je obuhvatila analiza Rapid Gender Assessments UN Women iz 2020. godine više žena nego muškaraca je prijavilo probleme sa mentalnim zdravljem, a ispitanice koje su prijavile da je njihova opterećenost kućnim radom porasla imale su za 1.6 puta veće izglede da uz prijave i povećan mentalni i emotivni stres.
Međunarodne organizacije upozoravaju na to da se obrazovne i institucije brige još nisu „vratile u normalu“, ali i na to da bi zarad zdravlja i blagostanja žena i čitavog društva trebalo sprovesti ozbiljnije mere i ulaganja u odgovarajuće sektore, te omogućiti kvalitetnu i dostupnu brigu za najmlađe, obrazovanje i programe ishrane za ugrožene, inkluzivnije politike odsustva zarad nege deteta za oba pola i reformisati radno zakonodavstvo širom sveta tako da ženama omogući bolje uslove za zapošljavanje, rad i profesionalno napredovanje.
I.K.
