„Žao mi je što na Vaše lepo i duhovito pismo odgovaram ovako ozbiljno i tužno, ali ne mogu drukčije. Otkako ste vi otišli, ja se još nisam razveselila. Ne mislim samo na Vas lično, već na sve Srbe”, piše jedna Grkinja srpskom oficiru na Solunskom frontu 1918. godine sa ostrva Krfa, utočišta srpske vojske u Prvom svetskom ratu kada je izmučena, pod pritiskom Nemačke i Bugarske, morala da napusti domovinu. Publikovano u spomen knjizi „Golgota i Vaskrs Srbije 1916 -1918” zaslugom Čedomira Miloševića, pismo dalje donosi reči neimenovane Krfljanke, kojima ga uverava da „to vele i sve žene koje žive na ovom malom ostrvu” jer su ih očevi naterali da se odreknu želje za svetom, zabavom i duševnim uživanjem, pa čak i potrebe da se dobro hrane i zato bi, navodi ona „za nas bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore.”
„Mi smo vas upoznale u najvećoj bedi, u vašoj najvećoj nesreći, pocepane, izmučene, gladne, bez porodica, bez otadžbine, pa ste nam izgledali ipak mnogo, mnogo bolji od naših ljudi. Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove dobroćudne i poštene oči, na ljude koji tako rezignirano i svesno puštaju da budu varani, samo da bi našli krov i hleba. Čudna ste vi rasa Srbi! Razgovarala sam o tome, pre neki dan, sa jednim ruskim pukovnikom i on veli da je to osobina svih Slovena. Ako je tako, onda blago ženama i kćerima Slovena…” Piše i da se ljudi na ostrvu plaše da će doći dan kada neće imati šta da jedu, pa „danas gladuju da bi sutra imali šta da jedu; sutra gladuju da bi prekosutra imali šta da jedu, i tako jednako gladuju… srećni kad su sutrašnji dan dočekali… ”
„A, Vi i vaši ljudi! Prebrodili ste tako junački toliku nesreću, došli ste gladni, prozebli, pa ipak niste bili ni sebični, ni tvrdice. Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde proživele smo lepo i prijatno. Nismo bile željne avantura, jer nismo ni znale kako to izgleda; nismo imale s kim da ih doživimo, ali sam svakog dana trčala na prozor da vidim kakvog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, da se prijatno na mene osmehne, bilo mi je dosta za taj dan.”
Iz pisma Grkinje se da saznati da je Krf onakav kakav je bio i pre 1915. godine, a da njoj čak izgleda – i gore nego pre. Onemeo je, pust, ne peva više. Ona se sa setom seća kako srpski narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor se, kaže, toliko navikla.
„Možete da me smatrate za velikog neprijatelja vašeg naroda, jer sam uvek želela da se što docnije vratite u svoju otadžbinu. Došli ste, pokazali ste šta je život i otišli, a nas ste ostavili nesrećne, Šta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa. Blago onim devojkama koje su Srbi odneli odavde i spasli života na ovom ostrvu, punom sunca i čempresa, ali bez ljudi i ljubavi”, pisala je Grkinja sa ostrva Krf, ali su i srpski vojnici umeli da uzvrate.
Tako je nastala i jedna od najlepših i najpopularnijih grčkih pesama, i to od pisma koje je srpski vojnik pisao Grkinji, Krfljanki, Horu Hondrojanis. On je napušta i kreće na Solunski front svestan da se nikada neće vratiti. Čak i ako pogine, doći će u obliku ptice, a ona neka otvori prozor, da joj samo poželi laku noć. Devojka je reči svog voljenog pretočila u stihove pesme “Ne ljuti se na mene, oko moje” – danas simbola neraskidivih veza između Krfljana i Srba, kao himne grčko-srpskog prijateljstva.
AUTOR: Olga Janković
