Grickajući sendvič sa pilećim parizerom odmarao sam se posle moje druge dobrovoljne donacije krvi.
-Za mog oca, molim vas zapišite ime, sutra se operiše…
Hteo sam da budem siguran da će krv otići na pravu adresu. Bolničarka je očigledno dobro znala proceduru, dok je beležila podatke klimajući glavom u istom ritmu sa kojim je žvakala žvaku.
-Bez brige gospodine, biće kako kažete.
Otegnu ona, praveći pauzu sa žvakanjem. Tad u prostoriju uđe neobičan par. Deda u četvrtom životnom dobu i njegov unuk ne stariji više od sedam, osam godina.
-Gospodine rekli smo vam već da vaše godine ne dozvoljavaju….
“Ma ajte molim vas, zdraviji sam od svih vas.”
Ne sluša je deka i već skida iznošeni, sivi mantil, a rukom pokazuje dečku mesto gde da sedne. Ona ustaje i odlazi, ali se ubrzo vraća sigurnijim korakom, jer je u društvu sa mladim doktorom.
–Dobar dan profesore Pavloviću. Dogovorili smo se prošli put da je poslednja donacija.
-Dobar dan doktore, kako ste?
Smeška se dobroćudno dedica, već zavrnutog rukava i razlabavljene kravate.
-Još samo danas,molim vas, pa znate vi da mi je krv jaka. Zar ne?- reče dugogodišnji dobrovoljni davalac krvi rečenicu kojoj se ne da prigovoriti. Dok su dedi ipak zatezali kaiševe oko smežurane mišice, gurnuh poslednji zalogaj sendviča u usta na kome više nije bilo sira spremajući se da odem. Usput ću prodati deset maraka na ulici, koja zuji od dilera tih ludih 90-ih. Već pravim kratkoročni plan u sebi, jer drugčije se ne može. Mališa je sve vreme strpljivo i ćutke posmatrao događaj. Dedi su doneli duplu porciju, a kad su izašli on je gurnu dlanom ka unuku.
-Uzmi dekino.
Nekoliko nedelja posle tog slučaja.
Kao iz puške izletelo je dete na ulicu. Kočio sam naglo, dok su gume zloslutno svirale umesto sirene. Srećom nisam vozio prebrzo, a ni kiša se još nije spustila iz olovnih oblaka. Kratko zatrubih tek kada je opasnost prošla, kako bi ukrstio pogled sa uplašenim dečakom.
–O, pa ja znam to dete! – pomislim. Prepuna autobuska stanica kao probuđenih iz sna, umornih ljudi nemo je pratila razvoj događaja. Zaustavio sam dačiju nedaleko od svog traga kočenja, baš kada se nadolazeći autobus GSP a na liniji 16 uz neprijatan zvuk parkirao na staroj početnoj stanici. Putnici začudo ne trče po običaju ka praznim sedištima, a dete nervozno steže kaiše svoje školske torbe na leđima. Poče razgovor:
-Vidi sine,kad prelaziš ulicu proveriš najpre … Pipkam po kosi zbunjeno đače sad sasvim siguran da je on unuk iz Zavoda za transfuziju krvi, pomirljivo mu tražeći pogled.
-Znam, znam…Levo pa desno, ali…žurim …stigao mi je bus.
Brza i dalje dečkić, mada vidno opušteniji nego pre početka razgovora.
-Dobro dobro, ima i drugih autobusa, a pešački prelaz je…
Pokazujem rukom dok dečko klima glavom, gubi pažnju osvrćući se i već gleda kako da zbriše put prevoza.
-Kako se zoveš, koji si razred?
-Saša, treće dva.
-Pozdravi mi obavezno tvog dedu poštovanog profesora Pavlovića, molim te.
Tek tad me trećak pogleda ozbiljno preko obrva:
-Jel’ vam je predavao?
-On je najbolji profesor ljubavi na svetu. Aj’ zdravo i nemoj više da žuriš, molim te.
Ne dozvolih mališi da dalje istražuje. Pozdravih školarca vojnički da ga nasmejem, što sam očigledno uspeo pre njegovog ulaska u šesnaesticu. Otpozdravio je na isti, muški način iz autobusa, kojem su se zatvarala vrata kao kakva pozorišna zavesa.
Dubok uzdah.
Sasvim otrežnjeni putnici tražili su svojim pogledima oči dečaka i šofera koje nestaju, a onda bilo koje oči među sobom da stave tačku na ovu priču. Samo su one jasno govorile u tišini, sijajući probuđenim sjajem u tom tmurnom i hladnom beogradskom popodnevu.
Nenad Simić – Tajka
A ti čokoladu))
Амери кажу „you get what you give“ (добијеш оно што дајеш). А често се то добро што се враћа шири као сунце кроз облаке, и обасја и друге људе. Лепо је мислити о томе. Али смањи мало с том пилетином Тајка, где ће ти душа? Не каже ли Свето писмо: „И још рече Бог: ево дао сам вам сво биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну.“ (Постање, Прва књига Мојсијева, 1:30). Нигде пилетине….