Zašto Vučić ne ceni srpske stručnjake

2
488

A još manje ceni  dijasporu 

U Nemačku su prvo  došli radnici i zanatlije. Danas stžu  lekari, inženjeri, hemičari…

ŠTUTGART  Mi stariji se rado prisećamo takozvanih starih, dobrih vremena. Ostavimo po strani da li su ta „stara vremena“    zaista bila dobra. Ustvari –i nisu. Ali ovo  današnje vreme u koja posebno ubrajam vreme  od kada su partijci u narodu zvani „Nazadnjaci“ ili  po nekima i Esenesovci, valjda ih tako nazivaju kao nekakvu aluziju na Esesovce uzjahali Srbiju  –vremena su  još gora!

Ranije smo bili koliko toliko ponosan ali uvek   na našu štetu, veoma popustljiv narod. Čak i masovnim ubicama- Hrvatima, Vojvođanskim Mađarima, Bugarima, Nemcima, muslimanima u Bosni iz Hitlerove SS „Handžar divizije“ idr. smo, verovatno  po želji  Josipa Broza zvanog Tito, i zbog njegovog nikada ostvarenog „Bratstva i jedinstva“ na  teritoriji ondašnje Jugoslavije,  olako pružali ruku pomirenja i opraštanja. Oprostili smo svima redom  sve, a za uzvrat nismo dobili ništa. Osim danas   još veće mržnje  bar dela pomenutih naroda prema u odnosu na njiih,  uvek superiornijim Srbima!

Opraštali  smo  iako smo bili svesni koliko je bila tačna  pitalica nastala u Beogradu početkom  šezdesetih godina prošlog veka- „Šta ima Hrvat što Srbin nema“? Odgovor, pun gorke istine je glasio –„Hrvat ima za brata Srbina a Srbin umesto brata ima Hrvata-koljača“! To je još tada kazivalo sve o Titovom  eksperimentu  „Bratstvo i jedinstvo“.

Mi Srbi  smo, i posle 1945. g. imali   graditelje, stvručnjake, pronalazače,  inovatore- ukratko  ljude koji su brzo  remontovali  i obnovili u ratu dosta razrušenog  i ono malo posle Drugog svetskog rata preostalih celih  fabrika  osposobili   za proizvodnju.  Ali onda je sledila hrvatsko-slovenačka otimačina srpskih pogona.  Na mig Titov,  kao „spasavanje“ od  Crvene armije, ako bi  posle razlaza Staljina i Tita 1948.g.   Rusi hteli da okupiraju  Srbiju, fabrike su bile hitno   demontirane i prebačene u Hrvatsku, Sloveniju ili u Bosnu!

Znamo i zašto su Rusi „kezili zube“ najviše na Srbiju, iako je akter razlaza sa njima, očigledno po želji Amerikanaca, bio Hrvat, ili đavo bi ga znao šta je zaista bio,  Josip Broz Tito.

Kada se rešavalo pitanje posleratnog ustrojstva, svet  je  po uticajima podeljen između SAD i Sovjetske Rusije. Čerčil je po pitanju uticaja Velikih sila u Jugoslaviji, na cedulji napisao 50% prema 50%  i doturio Staljinu. Po predlogu Čerčila, Rusi bi pod čizmom zadržali Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju –a sve druge teritorije tzv. Nove Jugoslavije  bi pale pod uticaj Sjedinjenih američkih država i drugih „zapadnjaka“.

Naravno, te od Srbije otete fabrike nikada nisu vraćene Srbiji- one su itekako doprinele još bržem i boljem razvoju pomenutih  delova ondašnje zajedničke države. Ekonomsko-privredni razvoj severozapadnih delova Kraljevine  Jugoslavije koje nisu  u Velikom ratu bile  nimalo oštećene  kao razorena Srbija, započeo je još u vreme vladavine i uz pomoć  Kralja Aleksndra,  a nastavljen je samo dvadesetak godina kasnije  pod Titom.  Uvek na štetu Srbije!

Naš narod  nije ni tata  pokleknuo. Srpske fabrike  su, uprkos   opiranju Hrvatske i Slovenije krenule sa radom.  Po nekim tajnim komunističkim dogovorima  bila predviđena industriljalizacija samo severnih republika  i dela Bosne. Srbija je trebala da ostane agrarni deo Jugoslavije.  Ipak napravljene   su nove fabrike. Pomenimo samo neke  na temeljima demontiranih   fabrika, srpskim umećem i rukama  izgrađene  giganate:   „Prva petoljetka“ u Trsteniku, Krušik u Valjevu, Industrija motora i vozila Rakovica u Beogradu, Fabrika  traktora i mašina  ITM  takođe u Beogradu, Elektronska industrija Niš, fabrika automobila Zastava u Kragujevcu, fabrika kamiona FAP u Priboju, „Petar

Da Vas podsetimo:  Kako će Đukanović razočarati svoje podaništvo

-2-

Drapšin“ u Mladenovcu, Ivo Lola Ribar  u Železniku kod Beograda  i još nekoliko izuzetno važnih i dobro opremljenih vojnih fabrika. Počeo je  izvoz  u ceo svet. Samo ITM je  kasnije svoje traktore po licenci Fergusona izvozio čak u 70 i više država sveta!

Da bi se koliko toliko ukočio privredni razvoj Srbije, ondašnje komunističke vlasti su intenzivirale dupliranje ili čak utrostručivanje industrijskih kapaciteta izgradnjom „konkurentskih“ fabrika u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni. Uzmimo kao primer samo proizvodnju automobila. Iako su se „Zastava“ vozila iz Kragujevca, od legendarnog „Fiće“ do Stojadina i Juga,  odlično etablirala na jugoslovenskom tržištu,dosta je išlo i u izvoz,  izgrađene su nove fabrike –Citroen u Kopru, Reno u Novom Mestu, Folksvagen u Vogošću kod Sarajeva, čak je počelo na Kosmetu  sklapanje francuskog Pežoa, u Kikindi-valjda da ni AP Vojvodina ne bi zaostajala za AP Kosovom,  počela  je  montaža Opela. Slično je bilo i sa drugim privrednim granama.

Mala Jugoslavija je odjednom dobila po broju ali ne i po kapacitetu proizvodnje, više fabrika automobila nego što ih je bilo u Italiji, Francuskoj pa i u Nemačkoj.  Neke su  bile samo tzv. „šrafciger fabrike“ gde su montirani uvozni delovi,

U Srbiji je u  vreme obnove  od 1948. g. nadalje, nastao pravi bum školovanja mladih kadrova.  Beogradski univerzitet se ubrajao  među najbolje u Evropi i šire, stasale su, zahvaljujući uglavnom  izvrsnim  univerzitetskim profesorima  iz doba  pre dolaska komunista na vlast koji nisu bili pohapšeni ili streljani 1945.g. -generacije odličnih stručnjaka svih profila. Čak i srednješkolsko obrazovanje, npr. u zanatskim školama, je radilo po „dualnom sistemu obrazovanja“. Nije nam trebalo, kao ovima danas, da pronalazimo „rupe na saksijama“ ili čuvenu „toplu vodu“ i da  uvodimo Dualno obrazovanje  kao da je ono od Boga dato samo Vučiću i njegovoj bratiji. Imali smo ga i  pre „moderne“  Evrope!

Pre podne se praktično radilo u fabrikama ili u radionicama, posle podne je sledila stručna obrazovna nastava ili obrnuto. Bilo je modela kada se nedelju dana posećivala nastava a ostatak meseca se izvodila tzv. praktična obuka. I ti stručnjaci, ne samo akademci,–koji su kroz ogroman talas migracije iz Srbije u Nemačku i druge države Evrope krajem šezdesetih godina prošlog veka pobegli od Kardeljovog „samoupravljanja“ –ili kako je to narod  vulgarno zvao „samozajebavanja“ Srbi  su svuda bili rado primani na rad i  pokazali su se kao odlično obrazovani, obučeni i naučeni inženjeri, stručni radnici, tehničari i majstori.

Znamo  šta nas je, na nesreću, snašlo kasnijih godina  -od krvavog raspada zajedničke države Jugoslavije, preko NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru pa do najcrnjeg događaja  -nazadnjačke okupacije Srbije i stavljanja svega u Srbiji  pod čizmu jednog čoveka! Umesto  razvoja demokratije kao u drugim nekada komunističkim zemljama, deo   Srba  je oduševljeno  ponovo  srljao, bez reči protesta protv ponovo uvedenog jednoumlja, pod komandnu palicu jednog čoveka.

A onda, kada su „nove snage“  osvojile totalnu vlast, nastalo je čerupanje  i uništavanje srpskih resursa, privrede i poljoprivrede, obrazovnih sistema –ukratko nastala je masovna pljačka, još žešća nego kada su 6.-ta Lička, 4.-ta Krajiška, 13.-ta Crnogorska proleterska i druge partizanske divizije s jeseni 1944. g. sa borcima  Crvene armije najurile Nemce  i  okupirale Beograd!

Izgledalo je decenijama kasnije,   kao da su unici nekadašnjih otimača vila i poseda na Dediju u Beogradu, ali i imanja širom Srbije, dolaskom na vlast „njihovih“ nasrnuli na sve što im se svidelo. Doduše malo civilizovanijim metodama, ne sa puškom u ruci  kao 1945.g. nego nameštanjima  tobože „kupovine“ preduzeća za male pare. Naglo su se pojavili  silni milioneri – koji su se obogatili bez kapi prolivenog znoja. Doduše još u vreme Slobodana Miloševića su nastali Miškovići, Karići, Hamovići,

Da Vas podsetimo:  Opet neuspeh EU

-3-

Lazarevići, Đunići- tu je i Beko i neki drugi. Ali- oni su bar vodili neke, nazovimo ih tako, srpske firme.

Pomenutim dolaskom esenesovaca pod dirigentskom palicom njihovog „Velikog vođe“  na vlast, nastala je još žešća otimačina. Narodnim parama su plaćani stranci da preuzmu, uglavnom pre „kupovine“ namerno uništena preduzeća, kako bi, tobože, otvorili nova radna mesta. Vučić se duvao da je do toga moralo da dođe jer eto, Srbi niti znaju da rade kako treba, niti  da rukovode!

Jedan relativno ponosan narod je postao radno roblje Nemaca, Italijana, Turaka, Koreanaca, Kineza i ko zna još koga. Minimalne plate, velike subvencije po radnom  mestu koje su išle, po pisanju štampe,  i do 70.000 €, dodatne  beneficije kao oslobađanje od poreza, besplatna dodela zemljišta za gradnju pogona itd. –sve je to dovelo do toga da su stranci na Srbiju navalili kao gubari na listove duda!

Srpske firme koje su nekada uspešno radile po celom svetu su, osim nekih izuzetaka, prestale da postoje. Građevinarstvo, mostogradnja  i putogradnja su skoro uništeni, prirodni resursi se, najverovatnije zu debele provizije koje se plaćaju moćnicima, prodaju strancima za sitniš. Na redu su sada šume i jezera, reke i planine, vodoizvorišta, srpske banje se već rasprodaju.. Očigledno je rešeno da se ništa ne ostavi u vlasništvu  Srbije i novih pokolenja Srba.

Autoputeve  nam grade Kinezi, Turci, Španci, Austrijanci, Azejberdžanci, Amerikanci itd. Naravno, oni ubiraju prihode, a radna snaga je srpska -po najnižim cenama rada u Evropi. Umesto da rade naše firme i zarade ostaju u Srbiji, legalizovana je pljačka koja je ustvari  najveća korupcija u Evropi pa je zato  i najskuplje izvođenje radova.   Tako se nekome na vrhu države hoće –jer, kako je više puta taj neko  rekao, Srbi niti znaju da rade, niti da rukovode!  A ti koji sve to insceniraju, jedino što zaista dobro znaju  je da kradu od naroda.

Ako se ovako nastavi, a najverovatnije da hoće,  i ovo malo preostalih mladih stručnjaka u nedostatku  posla i plata od kojih može da se živi, otićiće u svet. Čudno da svi oni, za koje Vučić misli da ne znaju skoro ništa, ni da rade ni da rukovode, van njegovog „domašaja“,  ostvaruju odlične rezultate i dobro napreduju  na mnogim  stručnim i naučnim  poljima.

Novonastajuću   dijasporu Vučićevog doba,   kako stručnjaci govore,  uvećava godišnje najmanje 50.000, po drugim procenma i do 70.000  mladih begunaca . Mnogi iz rasejanja  sa kojima smo razgovarali misle da je „begstvo“ mladih stručnjaka do detalja isplanirano i poželjno. Razlog je prost- vlasti račuinaju na novi i održiv  prihod od doznaka naših iseljenika .  On  danas iznosi 4 do 5 milijardi € godišnje, zajedno sa  novcem koji  naši ljudi za vreme godišnjih odmora potroše u Srbiji.  Bez tih doznaka bi  država teško preživljavala  sa spoljnim dugom već  od preko 30 milijardi € ! On se  zbog megalomanije vlasti stalno  povećava. Pomenimo da i pored ogromnog novca koji šalje dijaspora, država nema nimalo ni razumevanja ni poštovanja prema srpskim iseljenicima!

Da Vas podsetimo:  Kosovo posle Tačija

Doduše, zivkaju ih, i tobože naglas kukumače naši dušebrižnici,  „da se mladi stručnjaci  vrate u Srbiju“  ali im ne kazuju na šta da se vrate- na bedne platice i teži život u odnosu na ono što imaju u tuđini?

Po shvatanju današnjih vlastodržaca,  naši ljudi  iz rasejnja nisu sposobni čak ni da vode dijasporu– i tu im je Vučić, ili neko od njegovih, uvalio stranca- Francuza Anri Gujona  na mesto direktora Uprave za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih  poslova. Ne ulazimo u to sa  koliko  uspeha je  taj čovek iskukumačio raznu pomoć od drugih jer svog novca nije imao, publikovao tu i  tamo ponešto o stradanjima  Srba isl. i tu pomoć prosledio Srbima. Njegov trud   uvažavamo, ali pominjemo, da je u rasejanju  mnogo dovoljno i obrazovanih i imućnih Srba, koji nisu kukumačili  za  pomoć kod drugih

-4-

nego su  davali svoj novac, radili možda  i više od Francuza Gujona na širenju istine itd. ali nisu  uzeti u obzir za neku važnu  funkciju  pri Ministarstvu spoljnih poslova  -kada bi npr. u inostranstvu završili svoj radni vek i vratili se u Srbiju.

Izuzetak je bila   jedna žena bliska  ili iz Kongresu srpskog ujedinjenja iz SAD,  koja je, valjda kao potvrda poslužila Vučiću da „Srbi ne znaju ni da rade ni da rukovode“.  Doduše pomenuta gospođa je „radila“ ali svoje  lične poslove u svoju korist a za rasejanje –skoro ništa.

Zato nam je, bez da je rasejanje iko pitao za mišljenje, pred nosom uguran novi „rukovodilac“,  dijaspore jedan   Arno Gujon! Zaista, zašto bi  rukovođenje dijjasporom , za razliku od industrije, banaka, poljoprivrede, rudarstva itd.  gde glavnu reč vode stranci,  bilo prepušteno- Srbima?

Pitamo se da li bi možda za Srbiju bilo bolje da se i na mesto Aleksandra Vučića postavi neki stranac, kao što je na mesto premijerke to već  učinjeno. Kako se piše u nekim medijima, ona je doskora navodno imala samo hrvatsko i možda i američko državljanstvo! A srpsko? Valjda je dobila kasnije, kada je postala premijerka. Kao i Gujon sada, na mestu direktoraUprave za dijasporu!

Ako, neka se mladi  i dalje iseljavaju, zašto da ne. Možda su priče u beogradskoj čaršiji    o navodnim planovima vlade   donekle istinite, da se umesto odbegle mladeži u Srbiju, zbog tobožeg  sprečavanja „umiranja “ sela, dosele arapski azilanati koji bi rado, uz mnogo kod nas rođene dece,  islamizovali Srbiju?

Ko zna, možda su sve češći kontakti, grljenja, ljubljenja i bratimljenja  sa arapskim emirima, šeicima, hodžama  i drugim poglavarima, uz jeftinu  prodaju silnih srpskih oranica, građenje BG na vodi za „bolju klijentelu“ i slični projekti već    predigra za tako nešto?

Treba, valjda, samo još naći nekoga ko ima para da sve to finansira. Zna se da  arapske naftaške zemlje imaju i previše  novca. A zna im se i pravac  novijeg  širenja islama.  Ne kao onomad pomaganjem mudžahedina u ratu  u Bosni, nego, verovatno mirnim putem, već podnetim  zahtevima za azil u Srbiji.


P. Rakočević

2 KOMENTARA

  1. Poštovani Zorane,
    zahvaljujem se za vaš komentar, takođe i za vaša pitanja na koja je relativno lako odgovoriti. Jedan stari filozof je rekao da svaki narod ima vladu koju zaslužuje. Tako i mi Srbi imamo „potrčka“ kao Velikog vođu. Zato smatram da na vaše pitanje nije potreban poseban odgovor. Svi znamo uglavnom sve -a ne reagujemo kako treba. Nažalost na poslednje izbore je u Srbiji izašlo nešto malo više od oko 50% u spiskove upisanih glasača- za Ali-Babu (Vučića) i daleko više od Ali-Babinih čuvenih 40 razbojnika, glasalo je od tih pedesetak procenata na glasanje izašlih glasača, samo oko 27% njih, naravno uključujući i nepostojeće (pomrle) glasače, falsifikovane liste itd. Vučićeve priče da ga je GLASALA SRBIJA su laž. Ali- ko nam je kriv što smo mogli a nismo hteli da izađemo na glasanje? Sve druge od vas pomenute teme o izdajicama, veleizdajunicima, lopužama, plaćenicima i razbojnicima, kojih je u srpskoj istoriji bilo i više nego dovoljno, bi bile previše široke teme koje prostorno ne bi mogle da se uklope u člnanak. Ali- otom potom, videćemo se po tim temama u nekom budućem izdanju KORENA -internet izdanja mog velikog prijatelja Nikole Janića.
    Što se tiče Francuza Gujona kritika se niukom slučaju ne odnosi na njega- on je učinio onoliko koliko je mogao, hteo i umeo. Kritika ide na račun vlastodržaca koji ni jednom rečju nisu pitali naše iz rasejanja da li se slažu sa tim izborom. Iako su, uglavnom, poznate bar adrese klubova u kojima je u vidu neke ankete, moglo da se postavi i to pitanje. Ne zna se ni ko ga je predložio za tu funkciju- sve kao u vreme komunizma -onaj koji predlaaže i bira i postavlja! Svi sa kojima sam razgovarao po pitanju Gujona misle da su u redu priznanja i medalje koje su mu uručene, ali je ipak za tu funkciju trebalo da bude postavljen NAŠ ČOVEK a ne stranac. U članku je Gujonu iskazano dužno poštovanje U članku proizilazi je na činjenica da smo mi u rasejanju imali veoma veliki broj ljudi koji su bili itekako sposobni da se prihvate funkcije -i po obrazovanju i po aktivnostima u rasejanju ali i po činjenici da su mnogi od njih SOPSTVENIM NOVCEM a ne traženim parama od drugih, pa to posle predstaviti kao sopstvenu pomoć, itekako pomogli Srbe i Srbiju. Desetine hiljada naših u rasejanju je i pre Gujona sakupljalo pomoć koja je stotinama puta vrednija i veća od pomoći Francuza. Ali i njemu, kao i svim drugima, veliko hvala za uloženi trud. Država ne sme da potencira jednog a da zaboravlja druge. Ne znam da li vam je poznato da je u vreme NATO agresije na demonstracijama, u klubovima, od privatnih osoba, u crkvama itd. sakupljeno za ODBRANU I OBNOVU ONDAŠNJE SR JUGOSLAVIJE (Srbije i Crne Gore) preračunato u evre, oko 7 miliona € gotovine. Ljudi pitaju koliko je gotovine doneo Francuz? Ja na to niti mogu niti želim da odgovorim -sve što je on uradio treba da bude od Boga blagosloveno. Sakupljeni novac je diplomatskim kanalima prosleđen u Ministarstvo spoljnih poslova u BG u kom je „vladao“ ministar Živadin-Žika Jovanović. Novac je završio u njegovom trezoru. Tek mesecima posle prestanka sakupljanja novca, Žika je osnovao privatni Fond dijaspore za maticu kojim je i rukovodio i u koji je „ubačen“ sakupljeni novac, umesto da bude dat onome kome je bio namenjen- DRŽAVI. Doduše od oko 7 miliona € polovina je zaista kontrolisano potrošena za obnavljenja mostova, bolnica, puteva itd. a 3,5 miliona € je uzela, sa pravom, posle rušenja Slobe Miloševića država jer je njoj bio novac i namenjen. Bilo kako bilo, vezama je uspelo da se oduzeti novac iz budžeta države vrati Fondu jer je oduzeti novac već bio potrošen. Tim novcem, bar onim kioji je još preostao jer nekih javnih izveštaja o satnju para u Fondu više nema, i danas gospodare ostareli Žika Jovanović i jedan još stariji dr-ing. iz Nemačke. I na tom velikom poslu sakupljanja novčanih sredstava radilo je bezbroj aktivista a da NIKO od njih nije „slavljen“ i nagrađivan orednjem kao Francuz, osim pomente dvojice „gazda“ Fonda. To nije nikakva greška tog Gujona, mladog čoveka, njemu se treba diviti, ali je greška nezahvalne državne administracije koja je znala koliko je rasejanje dostavilo pomoći u Srbiju, u Republiku Srpsku i na Kosmet- a priznanja nigde i nikome! Pogledajte koliko naših sunarodnika godinama ne mogu da dobiju državljanstvo Republike Srbije iako to stalno pokušavaju a neki, kao „naš Francuz“ to mogu. I državljanstvo i dobro plaćen posao a verovatno i stan u BG. Zašto je to tako- za odgovor treba pitati glavnog vlastodršca koji sve zna, sve ume, sve može. Koji, očigledno više voli strance na svim položajioma od Srba.
    Srdačan pozdrav iz Štutgarta
    P. Rakočević, novinar

  2. Veoma se čudim, da P.Rakočević , koji je ovim tekstom demonstrirao zavidno znanje i poznavanje situacije u Srbiji , sam sebi nije postavio ključno pitanje : “ Kako to da je Šešeljev “ potrčko“ uspio da se popne toliko visoko ??“ Odgovor na ovo pitanje bi mu omogućilo da ne čini neke banalne greške u procjeni cijelokupne situacije. Put , od pučem srušenog Miloševića, do po Srbiju najpogubnijeg Vučića, vodio je preko tvrdog NACIONALISTE i velikog borca za Srpske interese KOŠTUNICE. Upravo on je jedini mogao da stvori utisak iole ravnopravnog rivala Miloševiću na izborima. Njemu nije ni trebalo da stvarno pobjedi, što mu i nije uspjelo, sve ostalo su odradili AMERIKANCI, i on je postao prva ličnost u Drzavi. Istog momenta, u Srbiji bez Miloševića, Amerikanci i “ zapadni prijatelji“ su odmah počeli diskreditirati Koštunicu, on im politički nikada i nije odgovarao, već je posluzio samo da sruši Miloševića. Njihova nada i simpatija , bio je Djindjić , ali on ih je „razočarao“, jer nije bio spreman da
    svoj dug prema onima koji su ga doveli na tron, plati VELEIZDAJOM Nacionalnih i Drzavnih interesa!!
    Svoj dug i neposlušnost je platio glavom, dok je Tadić mnogo bolje shvatio da se dug mora platiti i njime je otpočela VELEIZDAJA DRZAVNIH I NACIONALNIH INTRESA. Izgleda da je Tadić imao granica u svojoj veleizdaji, pa se preko Tome Nikolića došlo do do sada najgoreg i po Srbiju naj pogubnijeg ALEKSANDRA VUČIĆA. Poanta svega što sam napisao jeste, da Srpski Narod u normalnim uslovima, nikada ne bi sebi izabrao za vodju ni Aleksandra Vučića, ni poluposmenog Tomu, ni “smotanog” Tadića…………….. ni …..Strani utjecaj u Srpskom društvu i Drzavi od poslije Miloševića je odlučujući.
    Ni tim strancima nije lako da kontroliraju neuravnotezenog Vučića, ali ukoliko postave nekog „normalnog“, taj će se i normalno ponašati, što znači braniti drzavne i nacionalne interese, a upravo to je ono što oni zele spriječiti. Zamjeram autoru zbog napada na ličnost Arno Gujona, on ništa nije učinio protiv Srpskih intresa, a branio ih je koliko je mogao. Ne postoji nikakav problem, da diaspora napravi paralelno udruzenje, bolje, jače , efikasnije , tome sigurno nije Gujon prepreka.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime