Piše: Mišo Vujović
Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati, rekao je svojevremeno patrijarh Pavle, tihi čovek burnog vremena, smerni pastir razbludnog stada.
Masakr učenika u Beogradu samo je kulminacija javno promovisanog nasilja. Pornografije smrti koja tuče sa svih strana, sa malih i velikih ekrana.
Elitna škola, bogati đaci, bahati roditelji, masovni ubica dečak za primer. Odličan đak, iz ugledne lekarske porodice, naizgled malo drugačiji…
Gde su roditelji? Gde je sistem ? Gde su isprepadani profesori i nastavnici? Koliko smo otuđeni da ne prepoznajemo promene devijacije i deformitete svojih bližnjih? Koliko projektujemo svoju neostvarenost otupljujući decu raznim idiotlucima utemeljenim u referentnosti prestiža?
Pitanja je mnogo odgovara malo, odgovornih nema.
Nema ni etike da neko od nadležnih kaže :
“Ja se povlačim to je voštanica za žrtve masakra. To je minimum saosećanja”.
Pred Bogom, sobom i narodom.
Ovolika promocija nasilja, razvrata, čedomorstva i kolektivne agresije, surovosti među decom koja postaju nedodirljiva, morala je rezultirati ovakvom tragedijom po filmskom scenariju. Sada se utrkuju psiholozi, socijalni radnici, pedagozi, kriminolozi, analitičari i razni eksperti opšte prakse u svojim opservacijama. On nije Brejvik ali je zločin izveden po sličnom konceptu.
Ruka mu nije zadrhtala što navodi na pomisao da je zločin sistemski i do detalja isplaniran.
Da ubistvo nije počinjeno iz afekta ili beznađa govori emotivna otupelost ubice kao i njegov poziv policiji kojoj saopštava svoj zločin sa konstatacijom da je psihopata. Ljudi u nervnom rastrojstvu nakon takvog hladnokrvnog zločina teško racionalizuju svoje mentalno stanje. Imali smo nekoliko serijskih ubica dezorjentisanih i nervno razvaljenih, ali nesvesnih svog stanja i učinjenog zlodela. Ovaj samoživi primerak razmišljao je o svakom detalju, ali osim za žrtve nije imao samilosti ni za svoju sestru i roditelje. A možda se i njima svetio.
Takvo stanje svesti je ozbiljan poremećaj, ali nije isključena ni mogućnost njegovog virtualnog sveta – iz kojih je crpeo ideje. A ideja je na pretek na internetu gde galopira nasilje, gde se maklja polusvet u direktnom prenosu, gde deca u školskom dvorištu snimaju iživljavanje devojčica nad vršnjakinjom, gde policajac snima koleginicu dok ga oralno zadovoljava, gde razjareni muž bagerom ruši kuću bivšoj ženi ili gde se silovatelj danima smeška sa naslovnih strana…
Pokušaš da razumno i argumentovano analiziraš i poređaš činjenice o događaju ili nekom fenomenu malo ko te razume. Ili kapira, ali ne reaguje. Apatija prekrila sve što je pozitivno i ozbiljno. Istina polako antrofira. “Požrtvovani policajac spasio čoveka sigurne smrti”, stoji u naslovu. Veoma mali broj čitalaca je zainteresovan da ide dalje i pročita tekst. Dovoljan je naslov! To i nije neko delo!?Nema krvi, golotinje ili brutalnog seksa. To pali masu. Strast filovana nasiljem. Kao trend i moda.
Naročito su medijski atraktivne makljaže nekog polugolog, polusvesnog, raspolućenog polusveta u nekom rejalitiju.
Iznenađenje je kada se dogodi masakr. Atipičan, ali psihopatski, kažu stručnjaci. A kakav bi i bio kada se pomeša fikcija i stvarnost, kada se iz virtualnog sveta pređe u živi, a džojstik zameni pravim pištoljima.
Moja generacija se nije iživljavala nad svojim drugovima. Devojčice su uvažavane i štićene.Sankcionisan je svaki nestašluk i od nastavnika i od roditelja.
Deca danas imaju sve osim ljubavi. Život je postao jednosmerna ulica. Klince ne vaspitava ni škola još manje porodica.
Autoritet je srozan do nepostojanja. Slušam, u jednom dorćolskom kafiću,nastavnicu koju je učenik terao da mu svojom rukom upiše trojku.
Ako neko sankcioniše dete tradicionalnim metodama on je zlostavljač. Ako prosvetni radnik, štiteći lični i profesionalni integritet reaguje, borci za ljudska prava su na nogama. Od nasrtanja na nastavnike, preko izmicanja stolice profesorki do masakra u ovoj elitnoj školi put je kratak. Ovo više nije put već bespuće. Porodica otuđena škola razvlašćena.
Američki sindrom se prelio i u naše dvorište. Srbija je ponovo zaposela crne hronike. Da li ćemo i našu decu, poput američke, u školama obučavati kako da se ponašaju u ovakvim situacijama?
Tragedija je ogromna, pukotina još veća!
OBARA SE JOŠ JEDAN REKORD?
U našoj zemlji se najavljuje obaranje još jednog rekorda, „najveći skup u istoriji Srbije“ je najavio ΛV za 26. maja, uveče nakon Titovog „Dana mladosti“. Vreme je za ovakvog skupa od oko tri miliona prisutnihu Beogradu, jer ΛV svako veće na TV drži predavanja svakog dana i to je prevaziđeno. Osim rekorda prisutnih, oboriće se rekord i sendviča, autobusa ( slobodnih parking mesta neće biti), obezbeđenja i broja aktuelnih političara, opozicija će se sakriti. Najglomazniji skup u istoriji trajaće neograničeno, možda čak i do ponoći 28. maja? Rekord, ovog skupa, biće oboren i trošak narodnih para. Narod neka gladuje, radi popularizacije jednog vrednog čoveka. On je jedini, a naroda ima par miliona duša, bednih, jadnih i gladnih. Pozivaju se gradjane na skup „za odbranu slobodarskih, demokratskih vrednosti Srbije“, a dali to sve postoji, kada zemljom rukovodi, vodi poslove predsednika, premijera i svih ministara, jer „Vlada Srbije funkcioniše kao raštimovani orkestar“ izustio je ΛV. Kako će funkcionisati orkestar kada zavisi od ponajviše od štimera, a za orkestra Vlade on je štimer. On bira instrumente, instrumentaliste, pevače i dirigenta.