U posmatranju odnosa polova se trudim da budem racionalan i pošten. Borba za ženska prava i kakvo-takvo izjednačavanje položaja muškaraca i žena u društvu traje vekovima. Ona je, u delu sveta, dala rezultate. U ostatku maltene nije makla od početne tačke, nažalost.
Imam majku, moje jedino dete je ćerka, imam sestre od stričeva i ujaka, tetke i tako redom. Protivnik sam bilo kakve vrste porodičnog nasilja, maltretiranja i ponižavanja. Ima svakakvih slučajeva, ali žrtve su, ipak, u velikoj većini žene (uz decu, naravno, koja trpe i lično i gledajući kako prolaze njihove mame). Mislim i osećam da muškarac, kao biološki jači, svoju snagu i urođenu agresivnost, datu mu upravo da bi mogao da zaštiti i sebe i porodicu, mora da drži pod kontrolom. Uvek!
U svakom mom romanu, a imam ih pet objavljenih i jedan koji je trenutno u redakciji, postoji neki prikaz nasilja nad ženama, kao podsećanje i opomena. Mnogo su pretrpele kroz istoriju. Moj je stav da Srbi treba upravo svojim ženskim generacijama da zahvale što uopšte postoje kao narod, jer su one, u najtežim vremenima, suludim i strahotnim, dok su muškarci ratovali i kada je moralo i kada nije, hrabro rađale i podizale decu, a usput bivale ubijane, mučene, silovane, odvođene u logore i šta sve ne. Uspevale su da, uprkos neljudskim okolnostima, stvaraju nove i nove naraštaje, svesne da bi plodovi njihove utrobe lako mogli da se nađu na nekom bojnom polju čim stasaju za oružje.
Danas, ratova i stradanja je manje. Polovi su zvanično ravnopravni u većini zemalja sveta. Žene glasaju, rade, rukovode, voze… U tom svetlu posmatrano, jedino što mi smeta jesu nekakve kvote, procenti obavezne zastupljenosti žena u ovome ili onome. Ako smo ravnopravi, onda bi trebalo da imamo potpuno jednaka prava da se na nekom mestu nađemo ili ne nađemo. Odnosno, to bi trebalo da bude stvar sposobnosti i uspešnosti, a ne pola. Svako treba da se bori kao jedinka za svoj položaj i napredak, pa ko prođe – prošao je. Zaokruženo M ili Ž na nekom papiru ne bi trebalo da bude diskriminišući faktor ni pozitivno ni negativno. Samo tako bi zaista postojala ravnopravnost.
Kad smo već kod ovih slova, podržavam stav mnogih da postoje samo dva pola, muški i ženski. Smatram da su aktuelni trendovi izjašnjavanja na druge načine tek savremena ludost koja će brzo da se završi, jer postaje sve besmislenija kako vreme odmiče. Kod nas to još nije uzelo maha, verujem i da neće, ali globalno, iz dana u dan, uzrokuje sve više apsurda, od kojih se neki završavaju i nasiljem nad, opet, ženama, od strane nekih čudnih muškaraca. Nepojmljivo mi je da se biološki muškarci takmiče u ženskim sportovima, jer, razumljivo, lako dominiraju, osvajaju trofeje i postavljaju ženama nedostižne rekorde. Kud plovi ovaj brod?
Isto pitanje mogu da postavim i dok posmatram društvene mreže, sa hiljadama debelo filtriranih fotografija napućenih i razgolićenih ne mogu da kažem dama, čije nas utegnute ili nauljene, oprostite na izrazu, guzice i sise zatrpavaju sa svih strana . Ono što je zamišljeno kao mesto za druženje i eventualno predstavljanje pametznih i lepih stvari, postaje sve više soft porno izlog, valjda kao najava onog hard sadržaja, koji je dostupan na nekim drugim internet platformama. Drage žene, ukoliko želite da vas muškarci poštuju i shvataju ozbiljno, batalite malo, postalo je degutantno. Ukoliko pak želite da budete smatrane komadom mesa, na odličnom ste putu. Samo, životinjsko meso u trgovinama je sve skuplje, a vaše sve jeftinije. Mislite o tome.
I tako, pođoh levo, završih desno, ili obrnuto, kao i obično. O čemu sam ono počeo? O ravnopravnosti, da. Postoji, ali ne može da bude savršena. Jer nismo potpuno isti stvoreni od prirode, ili Boga, kako već ko veruje. Jer niko u trenutku najvećeg jada ne zavapi “Oče!”, nego “Majko!”. Hm! Kako li bi bilo da krikne “Roditelju 1!”? Odoh sad, da ne širim temu.
Piše: Saša Edi Đorđević
