Referendum-dum

Referendumsko pitanje smisliće vlast i ono svakako neće da glasi „Da li ste za to da Srbija prihvati nezavisnost KiM i otimanje svoje zavetne teritorije i postojbine od strane Zapada i albanskih terorista“

Dovoljno je bilo da neko brzopleto lansira ideju o održavanju referenduma u vezi sa tzv. nemačko-francuskim predlogom za „rešavanje“ kosovskog problema, pa da se poslovično konfuzna i lakomislena srpska javnost odmah podeli na pristalice i protivnike te koncepcije.

Da ne okolišam, uveren sam da je takav predlog loš i samim tim neprihvatljiv i da predstavlja potencijalnu klopku namenjenu trajnom nanošenju štete srpskim interesima.

Evo i zašto.

Sva je prilika da se vlast u Srbiji, ekstenzivno oličena u predsedniku države, odlučila za potpuni strateški prelazak na stranu političkog Zapada, a to su uglavnom SAD i desetak njihovih najvernijih saveznika i isto toliko slepo poslušnih vazala.

Mnoge od tih država, u političkom i vojnom smislu, tradicionalni su istorijski neprijatelji srpske državne ideje na Balkanu, uvek kada Srbi požele da izađu iz preuskih okvira pretkumanovske Srbije a često i bez toga. Dovoljno im je strašno to što Srbe doživljavaju, s razlogom ili bez, kao „male Ruse“ na Balkanu. O tome danas naši ljudi već dovoljno znaju.

Ovaj, već započeti strateški manevar srpske vlasti, iz dana u dan dobija na ubrzanju i preti da proizvede nesagledivo velike štetne posledice po srpske nacionalne, ekonomske, teritorijalne, kulturnoistorijske, obrazovne i sve druge interese.

U pozadini rata u Ukrajini, a zapravo sukoba NATO-Rusija, odvijaju se tektonski poremećaji na globalnoj sceni, koji svetu donose promene koje dugo nisu viđene i koje čovečanstvo vode ka novoj preraspodeli snaga, restrukturiranju svega postojećeg, uspostavljanju sasvim novog svetskog poretka i nažalost, možda i ka sukobima čije posledice mogu da obesmisle sve što je ljudski rod do sada postigao.

U tom prologu sudbinske drame čovečanstva, predsednik Vučić i njegova vlast odlučuju se za rizičan i verovatno nelegitiman manevar predavanja Srbije ali samim tim i srpskog naroda na Balkanu, na milost i nemilost Zapadu.

Francusko-nemački sporazum, tek je deo te strateški sveobuhvatne operacije, ali i njena najotrovnija pilula za gutanje u ovoj fazi.

Sama ideja tog Sporazuma, zapravo njegovo biće, ima u sebi prevarnu radnju i obmanu kao bitan element.

Viševekovna praksa Zapada u oblasti pravljenja bezbrojnih mirovnih i sličnih ugovora, koji su uglavnom za cilj imali vojno i ekonomsko potčinjavanje nekoga ili dovođenje druge, slabije strane, u položaj ekonomskog ropstva ili pristanka na otimanje sopstvene teritorije, a najčešće sve zajedno, stvorila je zavidnu veštinu manipulativne pravne učenosti, jednu malignu i prevarantsku jurisprudenciju koja služi ispunjavanju siledžijske suštine zaodenute u lepršavi i sladunjavi privid prava i pre svega pravde.

Upravo na tim temeljima smišljen je i francusko-nemački sporazum, napravljen (vrlo moguće i u dosluhu sa srpskom i albanskom „stranom“) tako da za njegovo prihvatanje i punu implementaciju potpisi zapravo i nisu potrebni, već sve sporazumom predviđene pravne i političke posledice nastaju i nastajaće samo izjavom o prihvatanju od strane pregovarača a uz prisustvo i garanciju posrednika.

S druge strane, za srpsku javnost, to sve može da posluži kao prikladan anestetik, jer eto, Bože moj, Srbija „nije ništa potpisala“ i samim tim nikakve štetne posledice iz toga ne mogu da proisteknu. „Pregovaraće se još, nekako ćemo se već snalaziti“, tutnje mediji bliski vlasti, a to su, u vezi sa predmetnim problemom, sada već zapravo svi mediji.

Jasno je dakle da je Sporazum neprihvatljiv za nas, budući da predstavlja jasan pristanak Srbije na davanje tzv. albanskom Kosovu svih atributa državnosti i njihovo puno poštovanje. To je upravo ono što politički Zapad i želi. Ne samo da smo vam Kosovo protivpravno oteli, varvarskom vojnom agresijom uz počinjene brojne ratne zločine, već ste nas vi sami amnestirali od svake odgovornosti, tako što ste „dobrovoljno i bez pritisaka“ sami prihvatili sve atribute državnosti tog našeg projekta i time se, za vekove vekova, sami odrekli svoje sopstvene državne teritorije.

A evo i zašto je referendum neprikladan i neprihvatljiv alat za odbijanje ulaska u ovu klopku:

– referendumsko pitanje smisliće vlast i ono svakako neće da glasi „Da li ste za to da Srbija prihvati nezavisnost KiM i time prihvati otimanje svoje zavetne teritorije i postojbine od strane Zapada i albanskih terorista“ ili slično tome. Sva je prilika da će da bude obmanjujuće-sugestivno i da će mnogo više ličiti na nešto poput „Da li ste za prihvatanje sporazuma koji će Srbiju potpuno približiti punopravnom članstvu u EU, za trajni mir i za dalji puni ekonomski prosperitet i napredak svoj i svoje dece“.

Uz predvidivu medijsku halabuku, pojačanu za ovu priliku do maksimuma, teško bi bilo da građani razumno procene pravo stanje stvari i smisao značenjskih klopki i obmane sadržane u pitanju. Da ne govorim ovde o tome kakvu bi propagandnu pomoć Zapad i EU pružali ovako zamišljenom procesu.

– formalno malobrojna nacionalno orijentisana opozicija i mnogobrojni nacionalno svesni građani ne bi mogli, u datim okolnostima i atmosferi, niti da obezbede dovoljan broj lojalnih posmatrača procesa glasanja, niti fer brojanje glasova, to valjda svako zapaža.

– Srbija ima svoj ustav i ako treba da ga menja, neka teret tih pokušaja snose oni koji, iz svojih protivzakonitih i nemoralnih motiva to budu želeli da rade, kada i ako ih bude i ako se osmele.

Do tada, otpor zlokobnom sporazumu može se pružati na druge načine, javnim delovanjem i okupljanjima, ali pre svega zahtevom za vanredne izbore, čija bi glavna tema trebalo da bude srpska nacionalna i državna strategija u vezi sa KiM.

Ovo bi podrazumevalo potpuno idejno i programsko ujedinjavanje oko tog pitanja, svih nacionalno svesnih političkih stranaka, institucija, ustanova, organizacija i pojedinaca koji ni pod kakvim okolnostima, pretnjama, pritiscima i ucenama ne bi dozvolili komadanje Srbije i otimanje KiM, koja god forma ili izgovor da budu nuđeni, u bliskoj budućnosti ili bilo kada.

Naravno, priča o bilo kakvom održivom srpskom jedinstvu i slozi, uvek izaziva opravdanu skepsu i razumnu sumnju.

Partikularizam je naša najgora osobina, to znamo mi ali i znaju i naši dušmani i do sada su ga bezbroj puta uspešno protiv nas koristili. Knjiga o našim bratoubilačkim sukobima debela je i teška, ona o srpskom jedinstvu kada je najteže, tanka je ali ipak i ona postoji.

Možda nam baš sada proviđenje nudi dobru priliku da i ovaj današnji, pometeni, umorni i zbunjeni naraštaj ljudi, u toj manjoj knjizi ispiše neke od najvažnijih stranica srpske istorije i podigne je na oltar našeg identiteta i časti.

Zato, pamet u glavu, hrabrost u srce i pero sudbine u ruke.