Odluke o Ribnikaru se donose na nekim udaljenim mestima, gde je u prvom planu numerologija a ne svakodnevica preživele dece i nastavnika
Uslovi u kojima rade preživeli nastavnici i đaci Ribnikara su danas primetno lošiji nego krajem maja. Đaci svih razreda su se vratili u Ribnikar u velikom broju. Ali sada po prvi put postoji realna šansa da, zbog loših uslova rada a ne tragičnog događaja, dođe do osipanja đaka škole, naročito đaka u prvom razredu koji u nju nisu toliko investirani.
Kao što sada već mnogi i znaju, zgrada Ribnikara ima dva povezana krila, jedno u kojem su nastavu imali niži razredi (mala zgrada) i drugo, za nastavu viših razreda (velika zgrada). Oba ova krila su imala svoje ulaze. Samo zahvaljujući ovome je i bila moguća masovna evakuacija starijih đaka kroz izlaz male zgrade, čime su minimizovane ne samo žrtve već i izloženost dece traumatskom događaju (skoro niko od dece nije video krv i tela u hodniku).
Tokom leta se krenulo sa rekonstrukcijom male zgrade sa idejom da se, po njenom završetku, đaci privremeno smeste u to krilo dok traju radovi na velikoj zgradi. Međutim, tokom te rekonstrukcije, nova ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović je donela odluku da se u potpunosti zatvori pristup velikoj zgradi, skinuta je tabla za nazivom škole sa tog ulaza, znatno je redukovano školsko dvorište. Sada sva deca, od prvog do osmog razreda, pohađaju nastavu u delu zgrade u kojem su nekad bili samo đaci od prvog do četvrtog razreda. O nekakvim radovima na velikoj zgradi nema ni govora. U njoj će jednog dana biti smešten memorijal „poput spomenika đacima u Kragujevcu”, kako kaže ministarka, podcrtavajući „simboličku povezanost brojeva 3. maj i V-3“.
Uslovi u kojima se sada nalaze đaci i nastavnici Ribnikara, koji ništa nisu krivi i i sami su žrtve tragičnog događaja, su problematični. Za đake viših razreda je ukinuta kabinetska nastava. Najmlađi đaci dele toalete sa najstarijima. Tokom rekonstrukcije, određen broj prozora je zalepljen a prozori u nekim učionicama imaju rešetke. Nema zavesa, ne rade klima uređaji – u učionicama je toliko vruće da se nastava povremeno drži i na hodnicima.
Nema sumnje da je zgrada sada manje bezbedna nego pre. Nije jasno kako bi se u ovim okolnostima obavila evakuacija u slučaju, na primer, požara. Velika gužva, manjak izlaza, zalepljeni prozori i opšta konfuzija oko novog rasporeda su sve ozbiljni faktori rizika.
Pored ovih ne tako malih problema sa prostorom, đaci Ribnikara su tokom leta lišeni svoje direktorke, psihologa, pedagoga. Direktno i indirektno uklanjanje ovih ljudi iz Ribnikara predstavlja ekstremno nepravedno, sadističko iživljavanje na nekim od najvećih žrtava događaja 3. maja. Ali, to nije kraj. Na ovaj način su iz škole odstranjeni ljudi koji su đacima bili apsolutno posvećeni, znali ih po imenu i pratili njihov razvoj od prvog testiranja; sa njima delili mnoge lepe i jedan strašan događaj. Deca koja su preko svojih leđa sve to pregurala su sada stavljena u skučen, neprepoznatljiv prostor i okružena ljudima koje ne poznaju. Sve ovo stvara osećaj konfuzije i neregularnosti, manjka podrške i neke vrste vanrednog stanja.
Najzad, i nad starom a sada i novom upravom škole, se vrši konstantna administrativna tortura. Od škole se zahteva nekakva verifikacija, pod lupu se stavlja papirologija stara 30 godina, preti se ukidanjem odeljenja, vrši se kontrola kao da se radi o banci uhvaćenoj u trgovini oružjem a ne osnovnoj školi. Jedna nastavnica, koja je brisala krv sa podova, je zamalo kažnjena jer se usudila da besplatne udžbenike deli iz jedne od učionica u prizemlju velike zgrade. Nagoveštaj ovog administrativnog nasilja je već dao i tragikomični izveštaj inspekcije sproveden nad ovom školom.
Kme, kme, kme, deca ubijena a vama teško da se malo stisnete i predate elaborat za verifikaciju od 150 strana. Ne – stiskanje i elaborati ne bi bili problem ako bi to mrtve vratilo u život ili makar sprečilo da se sličan događaj ponovi. Ali svakom normalnom je jasno da viktimizacija preživelih nastavnika i dece ama baš ni na koji način neće sprečiti nekog novog monstruma da povuče obarač. Žalosno je koliko često treba da se ponovi da ti ljudi i ta deca nisu ništa loše uradili, i da se njihovim kažnjavanjem ništa ne postiže.
Ima i svetlih tačaka. Kvalitet nastave i raspoloženje među decom su na dobrom nivou. Dakle, ono što zavisi od onih koji svoje vreme zapravo provede u školi – a to su nastavnici i đaci – pokazuje znake vitalnosti i oporavka. Ali, oni se u ovoj priči najmanje pitaju. Odluke o Ribnikaru se donose na nekim udaljenim mestima, gde je u prvom planu numerologija a ne svakodnevica preživele dece i nastavnika. Na kraju, moram reći da su nepovoljnom razvoju događaja doprineli i roditelji svojim tvrdoglavim insistiranjem na predvidljivo riskantnoj a sada evidentno neuspeloj rekonstrukciji škole, i generalno, svojim prevelikim uplitanjem u ceo proces.
Nisam pristalica popularne teorije da događaj u Ribnikaru pokazuje neki fundamentalni defekt srpskog društva. To nije tačno. Ali, mislim da odgovor na taj događaj govori nešto o kapacitetu društva, njegovoj prilagodljivosti i sposobnosti da rešava neočekivane probleme. I bojim se da se tu društvo i država nisu baš dobro pokazali. Dok su mnoge žrtve događaja pokazale veliku rezilijentnosti a neke i pravo herojstvo, odgovorom institucija dominira iracionalnost čiji su glavni rezultati reviktimizacija dece i nastavnika i stvaranje uslova da se slični događaj ponovi.
autor:Željka Buturović
