Svi mi volimo Srbiju, nesporno je. I ovaj što podigne tri prsta pre umivanja ujutru i onaj što mu lepe etiketu autošoviniste.
I onaj što nosi badnjak na hladnjaku i onaj što crkvu ni u snu ne vidi u svojoj zemlji. I onaj koji je dobar građanin i onaj koji svojim buntom iskazuje bes, jer za njega ljubav ima drugačiji oblik.
Onaj koji ne ume da je voli drugačije sem tako što mrzi druge i onaj što joj ljubav pokazuje tiho, u svoja četiri doprinosa zajednici. I onaj što je vidi kao moćnu tradicionalnu velesilu kojoj se dive i koje se boje i onaj koji je vidi kao mirnu vladavinu prava gde baš svako samo pije kafu i samo je hrišćanin, ako to želi da bude.
Nesporno je. Svako od nas voli tu svoju ulicu, tu reku, tu planinu i zemlju. Svako od nas voli taj ljubazni osmeh na ulici, te divne ljude koji nas ukružuju, tu svoju pijacu ili baštu, taj pejzaž kad ideš negde i taj osećaj kad se vraćaš kući. Svako od nas voli ono svoje, ono dobro i oplemenjujuće i na kraju, svako od nas voli sebe. Sebe sa te svoje dve noge na toj svojoj zemlji.
I svi smo u toj ljubavi isti. Razlikujemo se samo po viziji budućnosti, po tome kakvu želimo i kako ona treba da izgleda te na koji način stižemo do nje. U onome na koji način reagujemo na to kada ljubazni osmeh na ulici to nije, na reku koja trune, planinu koja cvili zalivena betonom i na ovog što samo pije kafu ali nije hrišćanin.
I nesporno je. Kada napadaju ono što voliš, branićeš. To da li ćeš se posle ljutiti na svoje dete što je začikavalo, upalo u loše društvo a govorio si sto puta da pazi, da li ćeš ga kući kazniti i više ne puštati dok se ne opameti – to je već druga priča. Ali branićeš. Jer moraš. Jer je tvoje.
No, da li dete upada u nevolje samo ili ga mi bodrimo prodajući priču o vojsci kao romantični praznični film? Da li zaista ljubav sa sobom mora da nosi pamflet o pušci kao nekom plemenitom peharu ili komadu simboličnog, obavezujućeg nakita još plemenitijeg metala?
Da li je neophodno reći, da, smrt je definitivno najveći čin ljubavi i da nema većeg čina od toga da naučiš mladunče koje za ljubav još nije ni stasalo – da ubija u ime iste? I na posletku, da zatezanje posteljine predstaviš kao ekvivalent dovođenja u red koji je, dabome, osnovni postulat borbe protiv najvećeg neprijatelja patriotizma i muškosti – zgužvanog čaršava.
Kako je ministar odbrane nedavno i nagovestio, valjalo bi se pripremiti za neke eventualne napade na ono što volimo, te je uvođenje obaveznoj vojnog roka nakon više od 10 godina upakovao, zajedno sa predsednikom, u šuškavi ukrasni papir takozvane digitalizacije i osavremenjivanja služenja vojnog roka.
Ovo realno možemo zamisliti kao „opraćemo sve savremenim sredstvima, čaršafi biće od savremenog još više gužvajućeg materijala a za nove spravice i ružičaste kampanjice angažovaćemo nekog elitnog masnokosog inovatora“. Ispod šuškave folije kriće se staro dobro presipanje iz šupljeg u prazno, ekonomski boljitak stranačkog ortaka čiji kum drži mesare pa će se tako izbudžetirana proizvodna traka punih kasarni namestiti da primi svu ljubav prema otadžbini u vidu novih kontigenata digitalizovane paštete i ostalih mesečnih potreba hiljada vojnika koji, ponosno, ništa smisleno neće raditi.
Ta fabrika za preradu veštačkog patriotizma biće odlična za mlevenje romantizujuće predstave o odlasku u vojsku i za stvaranje sjajnih poslovnih prilika za najfiniji tenderaj a sve pod parolom jačanja patriotizma i te tako iščezavajuće ljubavi prema Srbiji. I nekih vojnih napada izgleda. Kažu možda se dese, ali još nismo sačuvali datum.
No, kad napadnu braniš ono što voliš. Ali bi uvek bilo zgodno da se zapitaš šta je predmet napada i šta tačno braniš? Da li te zanima ili je misao isprana savremenim sredstvom i spremna za sušenje i zatezanje? Braniš li ljubav i ono svoje ili braniš nešto tuđe? Zapitaj se da nije kojim slučajem bojno polje bilo otvoreno nešto ranije nego kad je baš zagustilo i počelo da dimi?
Da nije puška, možbit, bila olovka podosta puta u poslednjih 10 godina? Braniš li, da ogolimo sve, politiku ili braniš Srbiju? Braniš li autokratiju ili tuđa ubeđenja usađena u stisak pesnice? Braniš li svoju reku, svoj osmeh na ulici i te svoje dve na noge na svojoj zemlji? Ili su te dve noge koje na zemlji i dalje stoje zahvaljujući tebi tuđe dok tvoje, s ljubavlju, padaju pokošene? Ili prihavataš da nemaš osećaj od struka na dole?
Svako od nas voli Srbiju, nesporno je. Vidiš li uopšte tu svoju Srbiju iza tolikih parola, zastava, simbola, pesama, tišine javnog tužilaštva, afera i gostovanja na nacionalnim frekvencijama? Čuješ li baš nju, nju samu, svoju, onako suštinski? Da li i dalje ume da govori ili samo odmahuje rukom? Pokazuje li tajnom šifrom da joj je potrebna neka sasvim druga odbrana?
Da li je trepnula dvaput?
Jesi li i sam trepnuo dvaput?
