Od najnižih klasa pa sve do najvećih zapadnih oligarha, svi o Rusiji govore kao o državi koje se treba plašiti.
Zapadni mediji uporno ponavljaju kako nešto nije u redu sa Rusijom i kako je za sve to kriv Vladimir Putin. Upravo tu Zapad greši po pitanju Rusije.
Putinova popularnost u njegovoj domovini je stvarna i nije veštački uspostavljena. Rusi vole i poštuju svog predsednika upravo zbog njegovih shvatanja i dela.
Kada je Zapad podržao ilegalnu promenu režima u Ukrajini prošle godine, sve je odrađeno u ime „izbora civilizacije“. To je veoma interesantna fraza. Zapadni postmoderni „izbor civilizacije“ nema mnogo veze sa vrednostima. To je zapravo praksa koja se koristi radi hegemonije i potčinjavanja bilo koje države koja se opire. Rusija se opire.
Zapadno diktatorsko vođstvo skriva svoju misiju hegemonije i potčinjavanja pod izgovorom demokratije, ravnopravnosti polova, ravnopravnosti seksualne orijentacije i dvosmislene definicije univerzalnih prava. To je postmoderni pristup spoljnoj politici i nikako nije slučajan.
Rusija se strogo protivi takvom pristupu i treba to da čini. Postoje mnogi očigledni razlozi za to. Zapadna postmoderna paradigma spoljne politike je neverovato licemerna i kontradiktorna.
Da li Vašington i Brisel pozivaju na sankcije protiv Saudijske Arabije zbog njihovog varvarskog običaja obezglavljivanja (kao što to čini ISIS)? Naravno da ne.
Da li Vašington i Brisel zahtevaju poštovanje prava homoseksualaca u Siriji, Avganistanu i Iraku? Naravno da ne.
Da li Zapad poštuje demokratske želje Palestinaca, Libanaca i Novorusa u Ukrajini? Naravno da ne.
Da li Vašington i Brisel rade nešto značajno kako bi okončali okupaciju Izraela i krađu arapske zemlje? Naravno da ne.
Da li Vašington i Brisel poštuju legitimnost demokratski izabranih vlasti? Lista prevrata koje je organizovao Zapad od Drugog svetskog rata je predugačka da bi se nabrajala. Dovoljno je reći da se poslednja iscenirana promena režima dogodila u Kijevu u februaru prošle godine.
Toliko o vrednostima i pozivima na „izbor civilizacije“.
Ruska politička elita i velika većina Rusa posmatraju politiku i spoljnu politiku na veoma drugačiji način. Iz perspektive Kremlja, ono što nedostaje u pristupu spoljnoj politici Zapada jesu uslovi suvereniteta, samoopredeljenja i međunarodnog zakona. Zapravo, postmoderna agenda Vašingtona negira pravičnost svih država čiji im se suverenitet i prava ne dopadaju. Bespotrebno je reći da je Rusija jedna od njih.
Šta to zapravo znači? Ukoliko se neko ne ponaša prema pravilima Vašingtona, taj neko će snositi posledice. Sve se svodi na pretnje, zastrašivanje i deklaraciju o upotrebi sile ukoliko bude „neophodno“. Pregovori i kompromis ne dolaze u obzir.
To je veliki problem za države kao što je Rusija, koje imaju „moderna“, ali ne i „postmoderna“ shvatanja. Kada Zapad preti Rusiji, ne deklariše se nikakvo konkretno delovanje. Samo se na sav glas navodi da će biti posledica. Zapravo, Rusija se samo ponaša racionalno. Tako je bilo otkad je vremena.
Ovakav pristup dovodi Zapad u histeriju. Ista ta histerija pre ili kasnije prerasta u vojnu agresiju (koja nije nimalo naivna). Zapad je postao zavisan od histerije i agresije. Krijući se iza svojih „vrednosti“, Vašington i njegovi prijatelji u Briselu zahtevaju potpunu predaju pravih ili zamišljenih protivnika. Diplomatija i pregovaranje nisu deo ovakve postmoderne agende spoljne politike.
Niko ne bi trebalo da bude iznenađen što države poput Rusije (ali i Irana i Sirije) preferiraju staromodni pristup spoljnoj politici: samopouzdanje, suverenitet, samoopredeljenje i međunarodni zakon. Zapadni pristup s „vrednostima“ se pokazao kao zamka za slabe i naivne. Nije ni čudo što mnogi u Rusiji danas ne veruju Zapadu i njegovim lažima.
Peter Lavelle (RT)
Webtribune.rs
