Ona čuvena, davno izlizana maksima starog Rima, hleba i igara, da bi narod bio zadovoljan, važi i danas. U svim društvima i pod svakim režimom; kako u liberalnoj demokratiji, isto tako i u diktaturama, manje ili više slobodnim sistemima. Mada je prilično teško razlučiti gde vlada a gde prestaje demokratija, šta spada u ljudska prava, slobode građana, uopšte gde narod odlučuje o najvažnijim društvenim pitanjima. Jer, kako izgleda, može svaki režim sebe da naziva kako hoće i želi, činjenica je da o suštinskim stvarima odlučuje ili otuđena manjina, ili, što je još poraznije, strani faktor!
No, vratimo se mi hlebu i igrama. Ako Srbija zadovolji ove dve osnovne potrebe građana, potrebu za hlebom i igrama, narod će biti zadovoljan. Pa će tako zadovoljan podariti svoj glas usrećiteljima koji ga vode uspešno u protekloj deceniji, a neki od tih uspešnih i sposobnih i koju deceniju duže. S neznatnim prekidima u delanju. Sve tako uspešno da imamo ovo što imamo. Malo li je?
Još da nisu prethodni vlastodršci sklapali sporazume s izvesnim Hašimom Tačijem i Aljbinom Kurtijem, i da im nisu na tacni predali Gazivode, policiju i sudstvo, carinske, pardon administrativne prelaze sa centralnom Srbijom, i štošta pride, ne bi nas bolela glava. Ovako, patimo sada zbog bivših vlasti iako u ovoj sadašnjoj vrvi od tih bivših, pa se teško snaći ko je bivši, ko sadašnji, a ko će biti budući.
Nije Kosovo (s Metohijom ili bez nje) toliko važno ovom narodu. Nije ni Republika Srpska od primarnog značaja. Slaba ekonomija i siromaštvo naša je stvarnost otkako postojimo. Sloboda štampe, govora i slični anahronizmi mnogo ne pogađaju radnika, seljaka i poštenog intelektualca. A, tek nepoštene intelektualce? Njima je sve ravno odavde do Srema. Ne menja na stvari to odavde do Srema čak i da je od Beograda polazište!
Hleb je važan. Nešto mora da se jede. Pa, bio to Parizer i Narodni hleb. Elem, hleba ima. Rodila pšenica. Cena joj 19 dinara. Narodni hleb, pola kilograma, 53 dinara! Ove godine ćemo imati hleb. Šta će biti dogodine? Cena Dizela 214 dinara. Za litar goriva ratar mora da izdvoji više od 11 kilograma pšenice. Ko će jesenas da zaore parcelu i zaseje pšenicu?
Igre su trenutno veći problem od hleba. Doduše, ne baš sve igre, čitaj sportovi. O drugim zakulisnim igrama, političkim, nećemo ovog puta. Nas interesuju sportske igre. One uveseljavaju narod, podižu patriotski zanos, motivišu. Veličaju se osvajači medalja, razdragana masa dočekuje heroje nacije na aerodromu, veseli se na trgu dok ih sportisti pozdravljaju s balkona. Svi su u transu. Predsednik države potom deli novčane premije. U zavisnosti od sjaja osvojene medalje.
I sve bi bilo dobro kada bi sportska takmičenja trajala neprekidno i kada bi naši sportisti svakodnevno osvajali medalje. Narod bi bio zabavljen gledanjem sportskih takmičenja na televiziji, omladina bi uz pivo klicala pobednicima, političari bi primali i nagrađivali iste te pobednike, i svi bi bili srećni i tako srećni živeli do kraja života. Međutim, uvek nešto koči napredak u sportu. Najvažnija igra je ona na stadionima za fudbal. Nogomet. Jer, kao što postoje dve vrste automobila – Mercedes i svi ostali, tako i sa sportom. Postoje dva sporta – fudbal i sve ostalo. Raduju nas pobede i medalje u rvanju, tekvandou, kuglanju, ali fudbal nas neće pa neće. Džaba je predsednik države postavio selektora fudbalske reprezentacije. Videli smo kako nas je taj proslavio na svetskom prvenstvu. Pogotovu protiv reprezentacije Švajcarske. Kako su samo likovali osvedočeni Švajcarci u liku Šaćirija, Džake, Džemailija posle pobede nad Srbijom. Možda će se naši fudbaleri nekako na jedvite jade plasirati na naredno evropsko prvenstvo? Zahvaljujući slaboj konkurenciji i činjenici da dve ekipe iz grupe idu direktno na prvenstvo Evrope. Ali, ako i odemo tamo, provešćemo se kao bos po trnju. Samo da nam još jednom ne zapadne Švajcarska!
Na mlađima svet ostaje, ali u fudbalu, kod nas, nema šta da ostane. Mlada fudbalska reprezentacija Srbije izgubila od Engleza sa 9:1! Najveći poraz i najveća sramota u istoriji srpskog fudbala. I ti bi trebalo sutra da se ravnopravno nose s Brazilom, Nemačkom, Hrvatskom! Napunili ih kao što smo mi svojevremeno napunili Zair 1974. Na svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj. Doduše, to je onda još bila Jugoslavija.
U nekoj drugoj državi bi nakon ovakvog sramnog poraza neko podneo ostavku. Možda na papiru drugi čovek fudbalske organizacije. Onaj prvi je i tako tu postavljen samo kao pokriće. Ovaj drugi, koji s fudbalom ima dodirne tačke kao nebo i zemlja, pošto je sredio poljoprivredu kao bivši ministar, sada unapređuje fudbal u Srbiji. S istim uspehom. E, taj neće podneti ostavku taman da izgubimo i sa 100:1. On, na kraju i ne igra na travi. On samo rukovodi.
Stoga je uzaludno trošenje para na stadione u Leskovcu, Zaječaru, Loznici… Ni u vreme velike Jugoslavije u ovim gradovima fudbal nije bio na visini. Za razliku od nekih sela koji su u ono vreme imali čak i prvoligaša. Crvenka, na primer. Uzaludno je bacanje para i za nacionalni stadion. Imamo mi stadione i bez toga. Samo nema ko da igra, još manje nema neko stručan da vodi tu igru koja život znači. Ne baš u potpunosti da nema stručnjaka, ali ovde se više cene podobni. U svemu, pa i u fudbalu. Rezultat svega je da smo ostali bez igara, a da li će samo hleb biti dovoljan da narod bude zadovoljan i da glasa koga treba, videće se već oko Svetog Nikole.
U svakom slučaju fudbal je u Srbiji izgubio primat najvažnije sporedne stvari. Sama Srbija je na tom polju postala broj 1!
autor: Miodrag Tasić
