Satanizacija Srbije

Nedavna pilot-inicijativa ministra prosvete u srpskoj vladi, Srđana Verbića, za proterivanje veronauke iz srpskih škola (inače je samo izborni predmed!) koja je izazvala veliku pažnju javnosti, samo je logičan nastavak započetog procesa poništavanja srpskog pravoslavnog koda (koji je kao jednu od obaveza za dolazak na vlast preuzeo Aleksandar Vučić), odnosno najava njegovog ulaska u novu, frontalnu fazu, budući da su oni koji procesom komanduju procenili da je vreme za to.

Iako je inicijativu izneo u formi nekakvog svog razmišljanja, jasno je da biće kao Verbić nema ni taj nivo kreativnosti, a još manje hrabrosti, da samostalno u javnost iznosi ideje koje mogu imati implikacije na rejting vlade. Dakle, budući da on samo izvršava nalog premijera, a pod svojim imenom nastupa jer to je deo razrađene metodologije implementiranja mera za koje se smatra da će izazvati negativnu reakciju javnog mnjenja (1), može se smatrati da je proces praktično već pokrenut i da će se implementacija vršiti metodom tzv. (umerenog) „odloženog dejstva“. Hoću reći da ako Veronauka, ne bude izbačena od sledeće školske godine, sigurno će se to desiti u godini iza nje!!

Za one koji se pitaju šta premijeru Srbije treba ovakav direktan udar na Pravoslavlje (pripadnici drugih konfesija nisu toliko ugroženi kako zbog brojnosti, tako i zbog načina na koji propovedaju svoju veru), koji se podudara sa njegovom otvorenom promocijom protestantizma kao relevantnog sistema vrednosti pokušaćemo da damo odgovor u ovom tekstu.

ANTI-HRIŠĆANSKI SMISAO NOVOG SVETSKOG PORETKA

Jedna od osnovnih karakteristika pokušaja uspostavljanja nakaznog totalitarnog svetskog režima, odnosno Novog svetskog poretka (NSP), jeste njegov izraziti antihrišćanski karakter. Iako u principu želi nestanak svih postojećih svetskih religija, kako bi ih zamenio jedinstvenom kvazi-religijom kao delom totalitarnog mehanizma koji će mu omogućiti kontrolu i upravljanje nad Čovečanstvom, NSP ima sasvim različit odnos prema istinskom Hrišćanstvu koga smatra nepomirljivim neprijateljem i ostalim religijama čije pojedine segmente postepeno spaja u univerzalnu religijsku papazjaniju uokvirenu postulatima Krolijeve „Knjige Zakona“. Ovo potiče od toga što osnove izvornog (pravoslavnog) Hrišćanstva svest Čoveka oplemenjuju verskim, moralnim, porodičnim, socijalnim i drugim sistemom vrednosti koji čini nemogućim totalitarizam ili klasno iskorišćavanje. (Npr. kategorija hrišćanskog milosrđa potpuno je nespojiva sa lupetanjem Aleksandra Vučića o „naprednosti“ nekakvog „neoliberalnog protestantizma“).

Iz tog razloga, poništavanje osnovnih postulata i civilizacijskih dosignuća istinskog (pravoslavnog) Hrišćanstva i paralelno uspostavljanje sistema vrednosti koji je njihova sušta suprotnost, proces je od ključne važnosti za uspostavljanje NSP i njegovu održivost, podjednako bitan kao i teritorijalno osvajanje ili vojna moć. Otuda na njemu danas rade milioni ljudi uvezani u svetsku piradimidalnu mrežu čiju udarnu pesnicu čine mediji i kulturno-obrazovni sistemi osvojenih država i nacija, srce sačinjava splet tajnih satanističkih društava i organizacija od kojih neke deluju pod hrišćanskim imenima, a nervni sistem mreža psiholoških laboratorija koju koordinira britanski kraljevski TAVISTOK-Institut. Mozak je, zna se, takođe u Londonu.

Sam proces radno se naziva „promenom svesti“ a pod njegovim direktnim uticajem su sve zemlje koje u datom trenutku napada ili ih je pod kontrolu stavio Novi svetski poredak. Posredno, napadnut je ceo hrišćanski svet i u svakom trenutku. „Uspostavljanje bluda umesto ljubavi, polne ravnopravnosti umesto svetinje braka, gramzivosti umesto milosrđa ili straha umesto vere, kao novih temeljnih principa „savremenog sveta“ samo su neki od primera kako ovaj proces funkcioniše i do čega treba da dovede.“ (2)

Budući da se u osnovi zasniva na anti-hrišćanskim vrednostima, po poznatoj crno-magijskoj formuli „Demon je izokrenuti Bog“, čitav ovaj proces uspostavljanja NSP mogli bismo generalno nazvati satanističkim, bez obzira što u njemu učestvuju i neke institucije koje se smatraju hrišćanskim, poput Jezuita, Malteških vitezova, reda Opus Dei i drugih. Ali, one su odavno promenile stranu.

U tom smislu, sastavni deo procesa osvajanja država i naroda od strane NSP je i dehrišćanizacija, odnosno satanizacija njihovih političkih elita. Ona se odvija kroz piramidalnu strukturu tajnih, odnosno polutajnih organizacija (klubovi, bratstva, redovi itd.) koje postaju regrutni centri „savremene“ političke elite, budući da bez članstva u njima, odnosno bez njihovih preporuka, nema uspona ka strukturama vlasti. Rotarijanci, Masoni, Jezuiti, Iluminati i ostali, samo su različite kapije za ulazak u isti, crni, svet koji podrazumeva odbacivanje osnovnih hrišćanskih vrednosti i principa, zarad uspešne političke ili poslovne karijere.

Takđe, kao sastavni deo ovih procesa uspostavlja se i zakonska zaštita tzv. „manjinskih grupa“, koje promovišu anti-hrišćanske vrednosti i aktivnosti (homoseksualizam, prostitucija itd), što stvara zakonski osnov za otvoreni državni progon onih koji pokušavaju da se bore za očuvanje osnovnih hrišćanskih tekovina, odnosno za pravo da slobodno iznose svoja hrišćanska uverenja. Relativno svež primer imate u načinu na koji je srpska državna sila (izvršna vlast, policija i pravosuđe) primorala Srbe da prihvate paradiranje homoseksualaca i pedofila centrom Beograda, uz drastično i otvoreno kršenje ljudskih i građanskih prava, verskih sloboda, prava na okupljanje i slobodu izražavanja većinske hrišćanske populacije.

Ovo su samo neki od primera (a ima ih zaista mnogo) koji ukazaju na anti-hrišćansku suštinu NSP, što se više uglavnom i ne prikriva. Shodno utvrđenim ritualnim pravilima, neki od najuticajnih političkih vođa u značajnim javnim nastupima koriste satanističke znake i gestove računajući i onaj najpoznatiji – rogatu ruku (Mano Cornuto), čime otvoreno promovišu svoju pripadnost i opredeljenje! Obično ih uklapaju tako da izgledaju kao slučajni pokreti, ali, naravno, nema tu nikakve slučajnosti, što možete videti na nekoliko sledećih fotografija:

Dakle, proces proterivanja hrišćanskih vrednosti i satanizacije društva sastavni je deo ideologije totalitarizma koji nam donosi Novi svetski poredak. To je najvidljivije u evro-atlantskim zemljama, koje predstavljaju njegovo prostorno i ideološko jezgro, ali jasno se opaža i u osvojenim teritorijama nakon hladnog rata. Vidljivo je, nažalost, i u Srbiji, posebno od kada je vlast u njoj preuzeo Aleksandar Vučić!

Vidljivo je toliko da možemo reći kako nikada, čak ni u tursko ni komunističko vreme, temeljne vrednosti srpskog pravoslavlja, Svetosavlje i Kosovski zavet, nisu bile tako sveobuhvatno napadnute. Kao i da nikada nijedan srpski vladar, niti političar, te napade nije tako otvoreno podržao kao što to danas čini Aleksandar Vučić, uz put ih izvrćući ruglu i poniženju. Zašto mu je to potrebno? Da li to čini slučajno ili sa namerom?

POKUŠAJ SATANIZACIJE SRBIJE I NOVA POLITIČKA ELITA

Kao što je danas uglavnom svima poznato Novi svetski poredak praktično je anektirao Srbiju 05.oktobra.2000. godine, pučem kojim je glavne poluge vlasti preuzela grupa stranih plaćenika, lociranih u konglomerat programski i ideološki nespojivih političkih stranaka pod nazivom „DOS“, kojim se lako upravljalo iz stranih centara moći. Psihološku dimenziju ovih operacija osmislila je i usmeravala ispostava londonskog TAVISTOK-Instituta u Mađarskoj. (Nemojte je mešati sa mrežom Soroševih organizacija koje su operativno delovale na terenu, a čiji je komandni centar, takođe, bio u Mađarskoj).

Stanje masovne psihoze u kojoj se srpski narod nalazio tokom trajanja peto-oktobarskog puča preveden je u proces „promene nacionalne svesti“ praktično odmah nakon fizičkog osvajanja i učvršćivanja vlasti od strane DOS-a. Prva faza tog procesa imala je tri osnovna cilja:

Predstavljanje izvršene nacionalne okupacije kao demokratskog izbora naroda, puta u progres, nužnosti koja se mora prihvatiti radi opstanka nacije ili zaslužene kazne za „zločine“ koje smo, navodno počinili (po principu za svakog po nešto).
Formiranje nove političke elite koja će programski delovati isključivo u gore navedenim okvirima, čime se stvaraju uslovi da okupacija preraste u trajno (prihvatljivo) stanje.
Grubi nasrtaji na SPC i njeno sveštenstvo (izmišljanje skandaloznih afera i potenciranje njene navodne uloge u podstrekivanju srpskog nacionalizma) kao uvod u planirani napad na njeno učenje i organizaciono ustrojstvo.

Bez obzira što im nije išlo baš kako su zamislili, pre svega zbog jačanja Rusije, prva faza za njih je uspešno zaokružena formiranjem parlamenta bez nacionalnih stranaka, održavanjem velikog satanističkog rituala poznatog kao gej-parada, formiranjem jake ekumenističe struje u SPC i uspostavljanjem mehanizama koji omogućavaju van-institucionalnim polugama globalističke moći (Trilaterala, Masoni, Jezuiti itd) da direktno utiču na vršenje vlasti i kreiranje političkih procesa.

Iako je sve te procese Tadić doveo do neke tačke, uspešno ih je zaokružio tek Aleksandar Vučić, uz neizbežnog Ivicu Dačića, političara bez čije bi gramzivosti Srbija danas verovatno drugačije izgledala.

Dakle, Vučić je taj koji je, nakon što je prevario građane pro-nacionalnom izbornom kampanjom a kao pobednik formirao anacionalnu, pro-zapadnu, vladu i okružio se gomilom stranih savetnika (evro-atlantista), omogućio konačan završetak prve faze „promene nacionalne svesti“, ispunivši sve postavljene parametre (uslove) svojih nalogodavaca koji im to dokazuju. On je, posle niza neuspešnih pokušaja, represijom i manipulacijama omogućio gej-paradu, doveo Trilateralu u Beograd i bukvalno upao na Sabor SPC radi menjanja njihovih stavova o Kosmetu. I konačno, on je tabloidizacijom Srbije i masovnim preuzimanjem kadrova iz proevropskih stranaka, koje su doživele fijasko na izborima (od URS-a do DS-a) sačuvao uspostavljenu globalističku strukturu u Srbiji i zaokružio proces ustrojavanja nove političke elite „sastavljene od ljudi bez harizme i znanja, bez ideologije i skurpula, bez radnog i životnog iskustva, kojima je prevashodni cilj lagodan život, lako bogaćenje i nedodirljivost pred zakonom. Iz sumnjivih školskih klupa ti ljudi dobili su visoka mesta u vladi, skupštini, i ostalim državnim institucijama, a njihovu nesposobnost i teške, namerne ili slučajne, propuste pokriva tabloidni medijski mulj. Budući da njihov uspon nije plod sposobnosti već odabira, oni su spremni bukvalno na sve što se od njih traži da bi ostali “odabrani”. Ljudi poput Nebojše Stefanovića, Marka Đurića, Branka Ružića, Zorana Babića, Siniše Malog i ostalih, samo su vrh ledenog brega koji preti da od Srbije napravi savremeni Titanik.“ (3) A upravo je to matrica „elite“ koju stvara NSP.

Sve ovo omogućilo je da se otpočne druga, viša, faza „promene nacionalne svesti“ a to je složena operacija poništavanja nacionalnog koda srpskog naroda, čiji je cilj trajno uklanjanje svih obeležja nacionalnog identiteta iz srpskog kolektivnog nesvesnog! U tu svrhu, posebno žestoko su napadnuta četri stuba srpske nacionalne posebnosti:

Svetosavlje kao srpska pravoslavna kapija ka Bogu
Porodica kao osnovna ćelija društva
Patriotizam kao osnov nacionalne slobode i
Kosovski mit kao spremnost na žrtvu pojedinca i naroda u ime viših ciljeva (u krajnjoj liniji Vaskrsenja)

Budući da svaka od ovih posebnosti srpske civilizacije izvire iz pravovernog hrišćanstva ili u njega uvire, jasno je da u osnovi ovih napada leži dehrišćanizacija, odnosno satanizacija Srbije. Glavni protagonisti tog napada su upravo pripadnici te nove „političke elite“, koji u tu svrhu vrše i tek će vršiti zloupotrebu državnih instrumenata i mehanizama. Proterivanje veronauke iz škola samo je jedan mali korak na dugom putu satanizacije u koji nas gura evropejska „politička elita“, predvođena Aleksandrom Vučićem.

Građanski zakonik, čiji je nacrt već sačinjen, prepun je drastičnijih primera. Eutanazija, istopolni brakovi itd. otvoreni su udar satanista na osnovne vrednosti istinskog (pravoslavnog) hrišćanstva. Čak tri nacionalne televizije u udarnim terminima prikazuju filmske sadržaje u kojima se otvoreno prikazuju scene homoseksualne (muško-muške) ljubavi, pri čemu ide preporuka da program nije za mlađe od 16. godina! Mogli bi smo nabrajati u nedogled…

Aleksandar Vučić, koji već duže vreme otvoreno promoviše protestansku jeres i vređa istinske pravoslavne vrednosti, postaje sve agresivniji i neodmereniji. Njegovo nedavno tumačenje pojma Nebeske Srbije, izneto u intervjuu „Večernjim Novostima“, duboko vređa ne samo verska osećanja Pravoslavaca, već i istorijska osećanja svih Srba. Za one koji su se tome začudili evo zanimljive fotografije:

Vučić na konferenciji za štampu namešta naočare! Ali, položaj njegove ruke nije i ne može biti ni slučajan, ni prirodan. On šalje, već pominjani, poznati satanistički pozdrav „rogatu ruku“ (Mano Cornuto), kao znak prepoznavanja „braći“. I taj gest, više od svih reči, govori na kakvom putu je Srbija pod današnjim političkim establišmentom. I šta je to „evropska perspektiva Srbije“!

UMESTO ZAKLjUČKA

Na sreću, imam lošu vest za Vučića. Promena svesti nije lak posao! I dugo traje! Svest je specifični energetski fluid, a energija ima univerzalne zakone kretanja. I neuništva je. Kao inicijant-početnik na crnom putu, on još uvek ne razume suštinu procesa u koji se upustio. Ne razume da je on (Vučić) za nas, pravoslavne hrišćane, kazna ili iskušenje, ali da sam briselski mit, star nekoliko decenija, ne može u svesti Srbina, zameniti Kosovski mit star vekovima, ojačan verom, nadom i dobrovoljnom krvnom žrtvom. Ne razume, Vučić, ni da arhetip bogatog beduina ne može zameniti arhetip Svetog Save, ma koliko mu on aplaudirao, kao ni da je Nebeska Srbija izvor regeneracije i Života, a ne kapija smrti. Ništa ne razume.

Ali, zašto bi mi, pravoslavni hrišćani, razvejavali magle u glavama onih koji se pozdravljaju rogatim pozdravom?! Neka ih sa svojim senkama Tame koje im dolaze za Zapada. Mi samo treba da okrenemo glavu na Istok gde sviće jutro Trećeg Rima!

Dragan Milašinović

FSK

_________________________________________

Uputnice:

(1) – Odabere se resorni medijski „zec“ da ideju promoviše kao svoju, i kad ga izbace iz „šešira“ markentiški timovi pažljivo prate bukvalno sve reakcije, selektuju ih po zadatim kategorijama, pa na osnovu analiza prave prvu strategiju za implementaciju. Nakon toga čitav proces se ponavlja bar još jednom, (dabome sa drugim, krupnijim, „zecom“) pa tek onda ide konačna strategija i premijer ulazi u proces. Primer kako to funkcioniše imate kod „inicijative“ Rasima Ljajića za sankcionisanje odlaska srpskih dobrovoljaca u Ukrajinu.

(2) – http://srb.fondsk.ru/news/2014/11/01/nestaiane-srbiie-u-novom-svetskom-poretku-2.html

(3) – isto